Laguna - Bukmarker - Živojin Petrović: Sećanje na zaboravljenog srpskog genija - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Živojin Petrović: Sećanje na zaboravljenog srpskog genija

Sunce sija svakome, ali mi to svaki dan zaboravljamo. Živojin Petrović, autor bestselera „Nestvarno, a stvarno“, objavio je u martu novu knjigu „Ratnik sunca“, sećanje na zaboravljenog srpskog genija, profesora Branka Lalovića, čija su dostignuća još pre 40 godina mogla da nas pozicioniraju kao prve u svetu u oblasti alternativne energije... Ali za njih nije bilo sluha.



Biografija jednog velikana predočena je dovoljno pitko da ne samo poznavaoca već i laika zainteresuje za naučne ideje i polemike koji se tu iznose. Tim pre što su sve one danas toliko aktuelne da gotovo daju odgovor na pitanja koja postavljamo baš u ovom istorijskom trenutku. Istovremeno, to je i neobično ljudska priča, prošarana anegdotama koje samo najbliži mogu da znaju, a koje nam otkrivaju genija koji se zbog svog uma i obrazovanja nije pogordio već je, naprotiv, tragao za rešenjima koja će pomoći običnom čoveku.

Dok je izlagao na najvećim svetskim konferencijama i simpozijumima, bio je jednako dostupan i svojim studentima, i penzionerki iz Niša u njenoj maloj bašti, i meštanima sela Mladenovo, čije je selo možda spasao, a koji su u poslednjem trenu i krv za njega dali. Bukvalno.

Knjiga je pisana onako kako je Branko Lalović govorio – tako da običnom čoveku približi nauku, pa makar na patentu koji su pojedini spremni skupo da plate.

O profesoru Branku Laloviću, ratniku sunca, pričali smo sa autorom ove knjige Živojinom Petrovićem.

U svakoj drugoj prilici prvo pitanje koje bih postavila jeste odakle Vam ideja da pišete o Branku Laloviću, ali Vi ste na njega već odgovorili u poslednjem poglavlju. Kada ste odlučili da pišete knjigu o njemu? Da li nesvesno, kada ste dobili pisamca koja se spominju u knjizi, ili u nekom kasnijem trenutku?

Kao neposredni svedok događaja i dok je Branko Lalović bio živ, znao sam da je vrlo popularan u javnosti. Bio sam svedok mnogih intervjua koje je davao novinarima, susreta sa studentima i kolegama koji su dolazili kod njega, kako sa Instituta u Vinči tako i fakulteta. Kao što znate, on je predavao na Niškom, Prištinskom i Beogradskom univerzitetu. Shvatio sam još tada, mada sam imao svega 15-ak godina i nisam mogao da mnoge naučne pojmove razumem, kako su njegovi govori, njegova izlaganja u medijima i kod nas u kući – zapanjujuća. I mi obični ljudi smo tada mogli da shvatimo kuda nauka ide.

Moramo priznati da u tom trenutku, naročito kada je on umro, nisam mogao da dokučim njegovu veličinu. Tek kasnije, kako sam sazrevao i kako se nauka širila, a mi opet došli u muku sa energetikom, shvatam da je Branko bio 40 godina ispred nas, pre svih, pre društva. Njegove vizije koje sam izneo u ovoj knjizi i autentična tumačenja, spisi, dokumenta, skripte koje sam nasledio govore baš to – da je on još tada video u čemu će biti najveći problem.

Kada sam završila sa čitanjem ove knjige, pokušala sam da vidim da li su neke njegove ideje u međuvremenu ostvarene i naišla na tekstove o panelima i solarnoj energiji. Kako je to veliki korak za čoveka, kako se u tome krije budućnost. No nakon čitanja ove knjige, ideje iznete u 2020-im uopšte ne deluju inovativno, jer upravo smo pre 40 godina te korake mogli da napravimo.

Baš kada ste pomenuli njegovo vizionarsko delo, moram istaći da, pored silnih natpisa, naučnih radova, on je 1980-ih godina patentirao tada jedan neverovatan izum. On je prvi na svetu amorfni silicijum sjedinio s aluminijumom i napravio amorfnu ćeliju koja crpi električnu energiju. Za taj je patent u Americi dobio veliku nagradu. A onda je otišao korak dalje, proširio amorfnu ćeliju tako da, pored električne energije koju proizvodi od Sunca, stvara i toplotnu energiju, grejući vodu iza panela.

Taj uređaj, koji je bio dvostruki proizvođač energije, bio je interesantan i po tome što je Branko sa tri fabrike u Srbiji zaključio ugovore da ga proizvode. Smatrali su da će taj inovativni proizvod biti rasprostranjen i prodavan u celom svetu... Trebalo je da ga američka kompanija, koja je investirala u Brankov rad, prodaje globalno pod oznakom Made in Serbia.

E to je bila njegova želja! Da mi snabdevamo svet naukom i energijom, a ne da kupujemo od njih licence i franšize. Branko je tada izjavio (kako se i navodi u knjizi) da je u tom trenu Srbija samo dve godine bila iza svetskih naučnih dostignuća. Vrlo smo brzo mogli da ih prestignemo i budemo prvi na planeti.

Nažalost, Branko Lalović je vrlo brzo nakon toga nasilno, preko noći penzionisan, a kao penzioner više nije imao priliku da pristupa laboratorijama, fondovima. Nastavio je još malo da radi, a ubrzo posle toga oboleva od neizlečive leukemije i 1988. godine napušta ovaj svet, ostavljajući celokupnu javnost u čudu... Jer postići toliko uspeha za tako kratko vreme (a u knjizi je iznet samo delić njegovog rada), a otići tako brzo i na takav način... sve je ostavilo u šoku.

Kada su u pitanju naši veliki naučnici, setimo se onih starijih poput Pupina ili Tesle. Niko ne postavlja pitanje da li je naša zemlja u tom trenutku mogla da im priušti uslove za rad i razvitak, jer znamo da nije. Inostranstvo je bilo jedini izbor. Ali u drugoj polovini 20. veka već je postojala ta mogućnost i krivica pada na sistem. Čitajući knjigu pitala sam se da li je, prema Vašim saznanjima, Branko, koji je bio toliko priznat vani, dobijao ponude da ode u inostranstvo i da za neku drugu zemlju ostvari svoje vizionarske ideje.

Da se ogradimo, ne bih upoređivao nikoga sa Nikolom Teslom, Milankovićem ili Pupinom. Oni su stvarno nedostižni, ikone naše nauke. Branko je u tom sistemu bio mali šraf. Ali kao profesor univerziteta, inovator i eksperimentator, čovek koji je u budućnost gledao kroz prizmu prakse, stvarno je naišao na veliki otpor u javnosti. Otpor dolazi možda iz straha od novog, doze neznanja, netolerancije.

Ali zamislite ovo – Branko je svoj patent izlagao na sajmu u Parizu. U ponedeljak ujutru je otvorio štand, već u 12 časova je doktor Zoltan Kiš, tada najveći investitor, vlasnik fabrike u Americi, tražio da se štand odmah zatvori i da Branko ode u Ameriku. Spremni su da potpišu šta god traži, samo da se njegova amorfna ćelija proizvodi. Preduzetnički njuh i sloboda za investicije – to kod nas u Jugoslaviji nije bilo moguće. Evo, i sada primećujemo odbojnost prema nekim inovativnim rešenjima naših naučnika i genijalaca, a možete zamisliti kako je bilo pre 40-50 godina.

Ako možemo našim čitaocima da damo mali kontekst, a da ne otkrivamo mnogo... Kakva je naučna atmosfera u tom trenutku vladala u Jugoslaviji, naročito kada govorimo o neslaganju pobornika solarne energije i onih koji su zastupali nuklearnu opciju?

Tone Brankovih dokumenata sam pročitao, spise, pisma, dopisnice, zabeleške. To su sve autentična dokumenta, njegovom rukom pisana. Iz njih sam mogao da sagledam da on nije bio toliko protivnik nuklearnih elektrana, mada su tadašnje nuklearne elektrane, prva i druga generacija, bile zaista rizične, za razliku od ovih sadašnjih.

Branko bi rekao: „Čekajte, ljudi, nemojte nas, pobornike solarne energije, koji želimo da se bavimo nekim drugim naukama, sputavati da to činimo. Delimično investirajte u nas koliko investirate istraživanja nuklearne i drugih vrsta energije“. Međutim, on nažalost nije dobio ni dinara za razvoj solarne energije. To me je bunilo. Kako je moguće da država ili neki fond ne investira u razvitak ovog tipa energije, pa makar da probaju i vide može li ili ne može?

Sve što su uradili, on i njegovi saradnici-entuzijasti, uradili su sami, davali i svoj sopstveni novac. Pogledajte koliko pisama, koliko muke je on uložio, obraćajući se na hiljadu adresa, institucija, privrednih subjekata, moleći da se u solarnoj energiji vidi potencijal. Nije bilo investiranja. Evo tek sad, tek ovih godina primećujemo da taj naftni lobi malo popušta i da se investira u bar proučavanje novih tehnologija i prikupljanje Sunčeve energije. To možemo da vidimo i po tome što je SAD prvi put ove godine daleko veći budžet odredila za solarnu nego za nuklearnu energiju.

Veoma zanimljive u knjizi su upravo te Vaše fusnote koje nam pokazuju gde se svet nalazio tada, gde se nalazi sada i koliko su dalekosežna Brankova razmišljanja bila, a koliko neki drugi to nisu mogli da shvate.

Profesor Vladimir Paar iz Zagreba, vrsni fizičar i dan-danas, imao je tu čuvenu polemiku sa Brankom i namerno sam je izneo u knjizi, ne samo da bi se videlo ko je grešio, jer grešili su obojica u svojim procenama, već i da bi čitaoci videli kako se nekada raspravljalo, kako su se suočavali naučni divovi. Ne kao danas, vređanjem... To su bili argumentovani razgovori, dijalozi koji su zavredili pažnju da svaki čitalac uživa u govorima i jednog i drugog naučnika.

Da damo čitaocima kontekst, Paar je smatrao da će nuklearna energija u budućnosti preovladati, Lalović je zastupao stanovište da ćemo morati da se vratimo Suncu koje je toliko veliko iznad nas i svaki dan nas opominje da je tu. Branko je isticao da za Sunce ne zavisimo ni od koga, ne pitamo nikoga da ga koristimo, za razliku od nuklearnih energenata. Sve i da smo napravili nuklearne elektrane, opet bismo morali da kupujemo uran, jer ga nemamo sami. Jedino ako od Sunca crpimo, delimično smo nezavisni.

Još na početku knjige, kada kao čitaoci „izađemo“ iz Vile Sunce, vrlo brzo postaje jasno koliko je ovo bio dobar momenat da „Ratnik Sunca“ bude objavljena. Teme koje se spominju danas su veoma aktuelne, poput energetske zavisnosti Evrope, koja sama nema izvore iste ili nafta koja će kao resurs biti iscrpena... Sva ta pitanja ponovo su otvorena na geopolitičkom planu. Rekli ste mi da ste knjigu počeli da pišete pre korone. Jesu li postojali neki signali koji su Vam ukazivali da je za datu temu ovo pravi čas?

Drugari mi kažu: „Ti si znao, Žiko, da će sve ovo da se desi, pa si tako pisao“. Stvarno nisam znao, niti sam mogao da zamislim. Samo sam želeo da Brankov rad, filozofiju i dela vratim u javnost, jer je on kao naučnik zaboravljen. To mi je bio jedini cilj. A to što se potrefilo da knjiga izađe baš u ovom trenutku, to mi daje vetar u leđa, ali me sa druge koči. I dalje je filozofija vraćanja prirodi i njenim izvorima energije nepopularna, škakljiva za investitore koji se bave nekim drugim delatnostima.

Kada ste pomenuli Vilu Sunce, Branko je već 1970-ih godina imao solarne panele i grejao kuću putem njih. Čuveni je ručak napravio za novinare na svom solarnom rešou, lonac pasulja skuvan samo od Sunca u Vinči, koji je takođe opisan u knjizi.



Ono što čitaoce naročito privlači u ovoj knjizi je što ste već na samim koricama, a i u njenom predgovoru, naglasili „misteriju smrti našeg poznatog naučnika“. Samim tim biografija dobija određenu nijansu trilera i mi se pitamo: zašto je njegova smrt misteriozna, ko ga je možda ubio? Kada ste Vi, ili ko je iz Vaše okoline, posumnjao u to?

Ovo je Brankova porodica – petoro braće i jedna sestra, moja pokojna majka. Svi su doživeli u proseku 90 godina starosti, sem Branka, koji je u 57. godini oboleo od raka krvi. Istražujući unazad, niko u porodici nije imao leukemiju ili neku bolest, svi su bili dugovečni. U knjizi iznosim svedočenje profesora Ajdačića, Brankovog prijatelja i kolege, kasnije i kuma, s kojim je delio kabinet, koji mi je baš pred koronu telefonom ispričao detalje oko flaše pronađene u Brankovom ormanu. Branko je otišao na onaj svet duboko ubeđen da nije ubijen, to su mi posvedočili oni njemu bliski.

Ali ja sam izneo samo ono što sam saznao, pa nek ostane na čitaocima da zaključe kako je moguće da on baš u tom trenutku, kada potpisujemo ugovor da počinje proizvodnja solarnih panela, bude isključen, izmešten, izopšten iz naučnog sektora, penzionisan preko noći.... Kako je moguće da odmah posle toga oboli od neizlečive bolesti i, iako smo uložili ogroman napor da ga spasemo, umire vrlo brzo i odlazi na onaj svet u najboljim godinama, kada je bio na vrhuncu svoje snage?

Da neko u 55. godini bude takav profesor i naučnik, a da bude sklonjen u najjačim i najvrednijim svojim godinama, ja na tako nešto nisam naišao.

Kako ste Vi to doživljavali?

Bio sam mlad i zatečen. On je umro praktično kod nas u stanu. Sećam se kada sam se kao klinac vraćao iz grada, on je stalno nešto beležio, pisao. Uvek sam svraćao kod njega, pričali smo o mnogim stvarima, obojica opčinjeni tehnikom. Verovatno sam od njega i zaražen tim „virusom elektronike“, tako da smo diskutovali koliko smo mogli, koliko sam ja mogao da shvatim. Sećam se da je skoro preko noći uvenuo, od jedne gromade, lepotana, to je postala biljka koju smo negovali. Majka je bila veoma tužna, otac takođe. Tog dana kada je otišao u bolnicu, ostavio je gomilu papira i dokumentacije meni, da ih čuvam.

Otišao sam na odsluženje vojnog roka, a roditelji su dokumenta spakovali i sklonili kod jednog ujaka, gde su čuvana 30 godina. Pred koronu, kada je pokojni ujak preminuo, oni su pronađeni uz napomenu da ostaju Žiki. Otvorivši te tri kutije, shvatio sam njegovu veličinu, kakav je Branko Lalović naučnik bio, ne samo za Srbiju već i za ceo svet. Zato sam odlučio da objavim ovu knjigu i da ga na neki način „vratim“. Nisam mogao fizički, ali duhom bar da bude među nama, jer je zaslužio, posebno jer se njegovi patenti i dan-danas proizvode.

Vi ste i u sferi nauke, i u sferi medija. Kako se te inovativne ideje u koje je možda teško poverovati, ili koje naše hiperpotrošačko društvo ne želi da prihvati, danas plasiraju? Koliko mesta imaju u medijima i koliko je šira javnost u mogućnosti da ih upozna?

Proteklih 12 godina moja ekipa i ja se bavimo promocijom nauke, obrazovanja i kulture. Mi to radimo vrlo agresivno i žestoko, 24 sata popunjavamo medijski prostor u Srbiji. Poslednjih godina situacija se menja nabolje. I drugi mediji su počeli da ostavljaju prostora, i sa vama imamo dobru saradnju. Svakako je potrebno da društvo bude još kulturnije, obrazovanije i nadam se da će generacije koje dolaze tu lestvicu dalje podići. Vizija budućnosti je lakša da se primi ako smo potkovani znanjem. Inovativnost je problematična jer se ljudi plaše novog. Mislim da će mlade generacije to promeniti, samo treba biti strpljiv i edukovati i ove starije. Treba shvatiti da se obrazovanje nadograđuje ceo život, a ne samo u školi.

U jednom delu knjige Branko priča o svom odnosu prema medijima i kako da pojedinci nazivaju „estradnim naučnikom“, ali objašnjava koliko je važno izaći pred narod jer naučnici treba da se obraćaju i običnom čoveku, a ne da zauzmu elitističku poziciju i zatvore u svoje krugove.

On je imao dve osobine koje sam poznavao, a sada i dokazao. Jedna je da je bio vrlo interesantan govornik i predavač. I baš talentovan u tom, kao što ste spomenuli, načinu da spusti nauku na nivo običnih ljudi. Druga je ta što je imao poseban odnos sa studentima. Celo prvo poglavlje je posvećeno tome. Oni su živeli sa naukom. Za njih nije bilo „na fakultetu sam i jedva čekam da odem kući“. Ne, oni su jedva čekali da završe fakultet i da nastave da filozofiraju i bave se naukom. Po celu noć, a u knjizi su fotografije koje o tome svedoče, sedeli su ispred Vile Sunce, gledali u zvezde, pričali, raspravljali... To je profesor! To je profesor kada on dozvoljava studentima da mu priđu, pa i da se sukobe mišljenjima, a ne kao danas kada u mnogim slučajevima studenti ne smeju ni da se obrate svojim edukatorima osim jednom nedeljno u vreme konsultacija.

Ali vrlo zanimljiv trenutak u knjizi nastupa kada se spomene da su Brankovi izumi zapravo spasli živote u Nišu u vreme rata.

Da, ali država kao država mora da bude hrabra, jaka i odlučna i da ima sredstva da ulaže u nauku. Jer nauka traži velika sredstva. Jedno je ono što je Branko govorio: „Kada nema sredstava, dajte nam barem da razmišljamo“. Naučnici imaju mozak i kada nema sredstava, barem teoretski mogu da postave stvari. To i ja radim sada sa svojim kolegama, kada nemamo fondove za nešto, daj da što više mislimo o tome. A ako imamo novac, probaćemo sa eksperimentom, pa ako propadne, propadne. Srbija još nije dovoljno ekonomski snažna da možemo da ulažemo u eksperimentalne laboratorije i tehničke uređaje koje nemamo i za kojima mlade vape, pa odlaze u inostranstvo da ih makar „pipnu“, tj. da svoje teorije stave na test.

Svedoci smo ipak da i u drugim naukama, pa i ovde kod vas, gde nije potrebno toliko tehnološkog napretka, koliko kreativnosti i talenta, možemo da pariramo svetskim tokovima. Kada bismo se malo napregli i neke investicije našli, mislim da bi Srbija bila stvarno, stvarno još bolja.

Koliko je za Vas kao pisca izazovno bilo da koncipirate ovu knjigu u kojoj imate novinske članke, sećanja, ispovesti, dokumenta...

Kao sve knjige koje sam dosad objavio, to su priče, događaji i ličnosti bazirane na činjenicama, stvarnim svedočanstvima, dokumentima, arhivskoj građi, autentičnim tumačenjima koje sam i ovde izneo. To me opčinjava i čini srećnim – da mogu da čitaocima dam autentične priče, pa da ih pustim i da sami donesu sud o ličnosti Branka Lalovića ili nekim drugim temama koje sam ranije obrađivao. Taj način pisanja možda nije bio toliko popularan ranije, ali meni je poznat, leži mi, tako pišem za svoju dušu i veoma mi je drago što vidim da se čitaocima sviđa.

Spomenili ste da je ovo tek deo njegovih dostignuća. Imate li u planu kako da odate počast drugim?

U planu je da se napravi virtuelni muzej profesora Branka Lalovića, gde će se hiljade ovih dokumenata objaviti na srpskom i na engleskom. Sve sam radim sa svojim prijateljima i entuzijastima. Moj saradnik Tomo Komatina, jedan od naših najboljih studenata vajarstva, napravio je bistu profesora Branka Lalovića. I to smo uradili sami, izlili je u Novom Sadu u bronzi. Sve smo napravili, samo ćemo sačekati da nova Vlada dođe i da ih zamolimo da nam daju neki prostor gde bismo mogli da postavimo tu bistu i gde bismo jedanput godišnje mogli da mu odamo počast. Ako nam to ne dozvole, spremni smo da to postavimo na divlje. Kada je toliko kuća i zgrada u Beogradu postavljeno na divlje, e pa mi ćemo jedan spomenik postaviti na divlje, pa neka nas hapse i neka budemo huligani jer smo postavili sećanje na velikog čoveka bez dozvole.

Autor: Dunja Savanović
Izvor: Telegraf


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.