Zašto je roman „Stakleno zvono“ Silvije Plat jedan od 100 najboljih romana

Bolno slikoviti roman sa ključem, u kome se žena bori sa svojim identitetom nametnutim društvenim očekivanjima, ključno je delo angloameričkog feminizma.
 
Jedini roman Silvije Plat, objavljen je u januaru 1963. godine pod pseudonimom Viktorija Lukas,  odmah je povezan sa njenim samoubistvom, na štetu prijema samog romana. Međutim, ponovo izdat 1966. godine pod pravim imenom autorke, odmah postaje moderan klasik.
 
„Bilo je to čudno, sparno leto, leto kada su na električnoj stolici pogubili bračni par Rozenberg, a ja nisam znala šta tražim u Njujorku.“ Nakon ovog jetkog, pretećeg uvoda u leto 1953, srećemo se sa Ester Grinvud koja nam kaže: „Trebalo je da imam najlepši provod u svom životu“. To je tema koju će 40 godina kasnije komercijalizovati, i čak izvrći satiri, serija „Seks i grad“.
 
Ali u dobu koje prikazuje TV serija „Ljudi sa Menhetna“, Ester/ Silvija je previše naoštrena, oštećena i neurotična, i sa previše emocionalnog prtljaga da bi se zabavljala na Menhetnu. Priča o njenom životu i vremenu, s druge strane, ispričana je žestokom iskrenošću, i sa živim osećajem za detalj. To je sirova, uznemiravajuća knjiga sa bljescima genijalnosti, roman sa ključem koji je takođe i duga, izmučena fusnota autorkinoj bolnoj poeziji.
 
Platova je, prilikom školovanja, dobila kao nagradu da bude gostujući urednik u časopisu „Madmoazel“ u Njujorku 1953. godine i ovaj njen autobiografski roman oslanja se uveliko na to iskustvo. Čitalac otkriva, kroz flešbekove, zašto Ester ne može da se potpuno prepusti novom životu u velikom gradu. Naknadnom pameću je lako nanjušiti miris smrti u njenim razmišljanjima. Teško da ima neka strana na kojoj nema aluzija na mrtvu bebu, leš ili njenog preminulog oca („mrtav od moje devete godine“). Drugi čovek u njenom životu, dečko sa Jejla Badi Vilard, muči je takođe, samo na druge načine.
 
Esencijalna tema Platove, izložena oštrim ritmom, jeste njena opsesija suprotnim polom. U početku oslobođena majčinog sputavajućeg nadzora, ona odlučuje da izgubi nevinost (koja joj je „visila o vratu kao mlinski kamen“) sa Konstantinom, prevodiocem ruskog u Ujedinjenim nacijama, ali je on suviše razuman da bi joj se prepustio. Zatim, pošto joj propada i drugi „sudar“, u kome je nazvana i droljom, ona baca odeću sa hotelskog krova i vraća se kući da proživi suicidalno leto i rastuću depresiju koju poredi sa gušenjem ispod „staklenog zvona“. Uopšteno gledajući, problem Ester jeste kako da kao žena razvije zrelu ličnost, i bude verna toj svojoj ličnosti a ne onome što društvene norme očekuju od nje. Ta lična potraga je ono zbog čega je „Stakleno zvono“ začetnički tekst angloameričkog feminizma.
 
Na kraju, pošto Ester pada sve niže i pokušava da izvrši samoubistvo, ona biva podvrgnuta elektrošokovima, blaži odjek sudbine Rozenbegovih, iskustvo opisano zastrašujućim, slikovito dočaranim scenama. Na kraju, drugi doktor joj daje toliko željenu kontraceptivnu dijafragmu. „Sledeći korak je,“ kaže Ester, „da nađem muškarca odgovarajuće vrste“. Ispostavlja se da je Irvin, profesor matematike, upravo suprotno od toga i posledice njihovog seksualnog odnosa dominiraju završnim stranicama knjige sve dok lepi i podobni doktor Nolan ne povede Ester ka duševnom zdravlju i povatku na koledž.
 
U svom dnevniku, decembra 1958. godine, Platova zapisuje ono što zove „Glavnim pitanjima“, koja uključuju: „Šta da radim sa mržnjom prema majci? Zašto ne napišem roman?“ Kasnije, ovom drugom pitanju dodaje: „Napisala sam! 22. avgust 1961: 'Stakleno zvono'.“ Na drugom mestu, suprug Ted Hjuz je potvrdio da je Silvija počela da piše svoj jedini roman 1961. godine, završivši ga naredne, posle razlaza sa njim. Drugim rečima „Stakleno zvono“ je napisano brzo i u žurbi.
 
Silvija Plat je rekla majci: „Nabacala sam stvari iz svog života, dodajući nešto zarad kolorita – to je u suštini 'petparački' roman, ali mislim da će pokazati kako se otuđena osoba oseća kada pretrpi nervni slom… Pokušala sam da naslikam svoj svet i ljude u njemu kao da se vide kroz iskrivljujuće okno staklenog zvona.“
 
Takođe je opisala knjigu kao „autobiografsko šegrtovanje koje mi je bilo potrebno da napišem da bih se oslobodila tereta prošlosti“. U početku je trebalo da bude rezultat stipendije Eugen F. Sakston fondacije, programa povezanog sa izdavačem iz Njujorka Harper & Row, no njihova reakcija na rukopis bila je razočaranje, pa je autorka ponudila tekst izdavačima u Londonu.
 
Vilijam Hajneman je objavio „Stakleno zvono“ u Londonu 14. februara 1963. godine pod pseudonimom Viktorija Lukas, strategija smišljena zbog njene želje da poštedi osećanja njene majke, kao i drugih osoba iz stvarnog života koje se pominju u knjizi, naročito Badija Vilarda (Dik Norton). Silvija Plat se ubila u svom stanu u Londonu, u ulici Ficroj roud, u blizini Primroz hila, manje od mesec dana kasnije, 11. februara 1963. godine.
 
Autor: Robert MekKram
Izvor: theguardian.com