Žarko Radaković živi i stvara u Nemačkoj. „Strah od emigracije“ koje je objavila IP Laguna nastale su iz dvostruke vizure umetnika koji piše na svom maternjem jeziku u okruženju stranog jezika. Kakvo je to umetničko iskustvo i da li ono donosi nov pogled na stvaralaštvo odgovara autor.
Otkud ovakav naslov? Čega se bojimo kada razmišljamo o emigraciji, ili šire rečeno, promeni mesta boravka?
– Naslov „Strah od emigracije“ odgovara prirodnom osećanju nekoga ko menja sredinu, ko odlazi u nešto nepoznato, ko se oseća nesiguran pred onim što treba da usledi i što mu nikako nije pouzdano. Jer odlazak u emigraciju nije poseta nekome, sa mogućnošću povratka, niti turističko putovanje koje unapred pretpostavlja doživljaj nečeg lepog, u najmanju ruku zanimljivog. Odlazak u emigraciju je radikalna promena u životu, pred kojom niko ne ostaje ravnodušan. Podozrenje, nesigurnost, pa i strah jesu dominantna osećanja u takvom poduhvatu.
Da li je „Strah od emigracije“ pisan iz perspektive nekoga ko se pripremao da ode, ili nekoga ko je već otišao?
– Knjiga „Strah od emigracije“ pisana je u godinama pred odlazak, u vreme odlaska i prispeća, a to je bilo 1978, i prvih godina po prispeću u Nemačku. Knjiga je bila završena već 1982. Na žalost, nisam uspeo tada da je objavim, jer mi je deset izdavača širom tadašnje Jugoslavije odbilo knjigu, uz obrazloženje da je rukopis, iako dobar, „neuobičajen“. „Eksperimentalan“ je, rečeno mi je.
Vaša knjiga prevazilazi jedan medij budući da se u njoj nalaze fotografije, dokumenti, isečci iz novina. Samim tim, vaše priče imaju veliku faktografsku vrednost. Je li to bila vaša namera? Izaći iz uloge pripovedača i postati posmatrač?
– Meni žanrovkse odrednice nisu nikada bile bliske. U klasičnom, linearnom pripovedanju sam osećao teskobu. Pisanje romana, pripovedaka ili pesama u uobičajenom obliku mi se činilo oduvek „premalo“, kao da nije odgovaralo mojim doživljajima. Tražio sam za njih nešto prikladnije. Fotografija, film, televizija, radio i slikarstvo bili su mi ponekad bliži. Osećao sam prirodnu potrebu da sve oblike umetničkog izražavanja spojim u jedno. Ali pisanu reč sam ipak odredio kao „dominantan jezik“. Ova knjiga je pokušaj takvog „spoja“.
Koliko život u inostranstvu i svakodnevna praksa stranog jezika utiču na pisanje na maternjem?
– Pisanje na maternjem jeziku u okruženju stranog jezika je izuzetno iskustvo. Doživljaji su tada drugačiji. Izražavanje, pa i pisanje, tada je neka vrsta prevođenja i prelaženja iz jednog u drugo. To je veličanstveno: jer proširuje vidike. Ponekad je i naporno: jer uvek imate dva pogleda koji su često nesimetrični, te je pogled zamućen i valja ga izoštriti. Ali, sve u svemu, takvo iskustvo je plodonosno za pisca, jer ako se uzdignete iznad svih opterećenja donosi ono veliko obogaćenje.
Smatrate li da pisci koji žive na razmeđi dve kulture imaju više materijala za posmatranje i pisanje o njemu?
– Život u inostranstvu je za pisca repertoar kao i svaki drugi. Pisati se može o svemu. Ali postoje veliki autori koji nikada nisu izašli iz svog mesta, pa ni iz svoje kuće, koji nikada nisu putovali. Sve može biti na repertoaru pisanja. Važno je doživljavati. Ako nema doživljaja onda nema ni pisanja pa ni čitanja. Doživljaj je ključ umetničkog stvaranja. Ko nešto ne doživljava, taj ne treba ni da piše o tome.
Šta danas, u doba globalizacije, znači biti emigrant? Da li je kuća svuda ili samo na jednom mestu?
– Za nekoga je i najtešnji prostor kosmos. Za nekog je pak život na skučenom prostoru nepodnošljiv. Važan je uvek doživljaj. I pošten odnos pisca prema tome što doživljava. Neke velike inscenacije nisu u pisanju potrebne. Globalizacija i emigracija su piscu samo njegov repertoar. A repertoar, videli smo, može biti sve.