Vule Žurić: Danas vlada epidemija samozaborava

U novom romanu „Pomor i strah“ pisac Vule Žurić je na svetlost dana izneo malo poznatu priču o dolasku kuge, koja je krajem 18. veka prepolovila stanovništvo Srema. Sećanja svedoka i preživelih uobličio je u uzbudljivu dramu u kojoj su ljudi i mesta autentični, osim jedne tajanstvene dame.

Kada je pre tri godine Vule Žurić objavio „Republiku Ćopić“ („narodnooslobodilački roman u devet ofanziva“), povodom sto godina od  rođenja Branka Ćopića, autor tog dela se zapitao: „Kuda dalje?“

Posle nekoliko zbirki priča, desetak romana, radio-drame, knjige za decu i scenarija za film („Slepi putnik na brodu ludaka“ Gorana Markovića), Žurić je pravilno razmišljao: poslednje što je želeo bilo je da se ponavlja. Smatra da priroda talenta i jeste da uvek bude nov i originalan. Rođeni Sarajlija a priženjeni Pančevac, Vule Žurić (49) je kontao kojoj temi da priđe.

U međuvremenu, tema je prišla njemu: knjiga „Kuga u Sremu“, poznatog lekara Radivoja Simonovića, objavljena  u Pančevu ,1895. na stogodišnjicu izbijanja epidemije, otvorila mu je oči. Na prvi pogled – brojna imena ljudi, na drugi – opisi bolesti, na treći – sudbina živih i mrtvih, na četvrti... Ideje su se samo rojile, a priča se širila ka društvenim i političkim prilikama Srema tog doba, uklještenog između osmanlijskih upada, koji su sa sobom donosili i kugu, i austrijskog carstva,koje je, radi mira u kući, često negiralo postojanje epidemije. A narod k’o narod: samo u Irigu je od 4.813 stanovnika, za manje od godinu dana, umrlo 2548. Kolateralna šteta, kao i danas.

„Čim sam počeo da čitam knjigu doktora Simonovića, shvatio sam da sam se 'dokopao' prvoklasne građe kojoj bi se obradovao svaki pisac“, priznaje Žurić. „Sve je bilo tu: vreme, mesto, glavni i sporedni likovi. Trebalo je još 'samo' ispričati priču. Pišući 'povest o zapisu na kužnom jevanđelju' ja sam ispričao i istoriju suzbijanja zaraze, priču o odnosu Srba i austrijskih vlasti, priču o odnosima Srba Prečana i Srba iz tadašnje Turske, ali i jednu ljubavnu priču.“
 
Ipak smo pobedili

Knjiga ima podnaslov, „povest o zapisu na kužnom jevanđelju“ jer su postojala dva jevanđelja koja su u vreme epidemije čitana nad obolelima. Zato su nazvana „kužnim jevanđeljima“. U prvom se nalazi i zapis paroha Stevana Vezilića o pomoru koji je zadesio Irig, 1795. godine. Oba se čuvaju u iriškom muzeju.

Previše je „pomora i straha“, od naslova knjige do njenog kraja. Niste postali hipohondar pišući je?

Znam da ima studenata medicine koji tokom učenja počnu da osećaju simptome bolesti koje proučavaju. Ali, ja nisam pisao o razbolevanju, već o raznim načinima izlečenja, tako da sam se, što je rad dalje odmicao, osećao sve bolje i bolje.

Ali, imali ste zastoj u inspiraciji, otprilike u isto vreme kada su se i junaci istorijske drame zaglavili u svojim životima. Šta se desilo i kako ste prevazišli taj period?

Nije to zastoj u inspiraciji jer dok radite na jednoj temi, one koje tek treba da dođu na red, nervozno cupkaju i bune se glasno, kao da čekaju pred nekom našom prodavnicom u doba inflacije. Jednostavno, ne bi se bavljenje umetnošću zvalo radom da sve ide kao podmazano. Stvaralački čin se sastoji iz rešavanja niza problema. Kao u nekom testu, preda mnom je bilo, ispostavilo se, najteže pitanje i ja sam morao na njega da odgovorim tačno da bih uopšte dovršio roman. Čitaoci sigurno ne vide ta mesta zapinjanja, ona su uvek, gledano sa strane, najčešće nevažna za celinu, ali, nije tako.

Rekli ste da ste se zabavljali pišući ovaj roman! Kako to?

Pretpostavljam da je svako od nas makar jednom slušao kako mu neki član porodice ili prijatelj priča kako se „proveo“ na nekom pregledu ili, ne dao bog, u bolnici. Zar to, u suštini, nije jedna zanimljiva priča, najčešće sa srećnim krajem? U tom smislu se nisam osećao nelagodno, jer sam pripovedao o bolesti koja je, uprkos velikom broju umrlih, pobeđena.

Tajna ženske tajne

Hoće li se čitaoci zabaviti koliko i Vi dok budu čitali knjigu? Kakvu ste im pouku, ili zrno nade, ostavili?

Voleo bih da ih, u svim tim prizorima pomora i straha, nasmeje poneka replika. A umetnost se ne bavi poučavanjem, dok je samo naše okupljanje oko ideje umetnosti to zrno nade. Sve što se još desi u tom odnosu između čoveka i njegove želje za lepim, čist je dobitak.

Zbog čega ste ostavili prava imena svih učesnika tih događaja s kraja 18. veka, osim imena jedne „tajanstvene“ dame?

Uzeti ime čoveka koji je zaista postojao za ime književnog junaka tek je mali korak u stvaranju tog lika. Ako sam probao da napišem ceo jedan roman o čoveku koji se zvao Branko Ćopić, zbog čega onda ne bih mogao da pišem o nekome o kome ne znamo ništa, ili vrlo malo toga. Što se tajanstvene žene tiče, jedino je njeno ime uzeto iz neke druge priče o nekom drugom mestu. A žene su tajanstvene kako god se zvale. Zato ih toliko i volimo i ne možemo bez njih.

Sveštenik Vezilić je neobična osoba. Šta ste saznali o njemu i njegovom životu?

Paroh Stevan Vezilić se sam nametnuo kao jedan od glavnih likova ovoga romana. Na jednom od dva kužna jevanđelja, koja se i danas čuvaju u Irigu, on je, po okončanju epidemije, ostavio jedan kratak zapis iz koga je, zapravo, i nastala ova knjiga. O njemu ne znamo mnogo, sem da je preživeo kugu i posle se bavio pčelarstvom, ali to je sasvim dovoljno za stvaranje književnog lika koji, to mi je bila namera, ipak „krade“ ovaj horor–šou svima ostalima. Otac Vezilić je, hajde, tako da kažemo, jedan od onih ljudi kojima možemo da zahvalimo što se i danas zovemo onako kako se zovemo i što znamo ko smo i kakvi smo. Dakle, mali čovek kadar da izvrši tiha, ali velika dela.

Ima dosta politike u tim događanjima koja podsećaju na današnje odnose na Balkanu. Šta ste Vi zaključili o položaju Srbije nekad i sad i odnosu Austrijanaca i Turaka prema nama kroz vekove?

Nema tada Srbije, već samo Srba, raštrkanih u dva carstva, opkoljenih sa dve vere, uglavnom siromašnih, neukih, gladnih, bosih, loše odevenih. Iz ovoga možemo da zaključimo da smo se u međuvremenu obuli, ali da je u odnosu velikih sila prema nama mnogo toga ostalo isto. Izbijanje epidemije u tim vremenima uvek je bila jedna od posledica ratova, a suzbijanje bolesti, opet, čista politika, kako zdravstvena, tako i sva druga.

U sve se umešala tradicija i sujeverje koji su doprineli širenju kuge. Da li je bilo onako kao što ste opisali u knjizi i koliko te dve stvari  danas ljudima kroje život?

Bilo je još drastičnije i beznadežnije, ali to ne znači da sada treba zamenjivati teze pa, na primer, reći kako je verovanje u to da rakija može da izleči sve, pa čak i kugu, isto što i verovanje u kosovski zavet. Ti siroti ljudi jesu bili neuki, ali su, umirući u toj, za nas, nezamislivoj bedi, znali ko su, i odakle su im preci došli. Bojim se da se danas nalazimo u jeku epidemije bolesti koja se ogleda u insistiranju na samozaboravu i prepuštanju najprizemnijim potrošačkim ritualima.

Prađed Vule

Da li je „Republika Ćopić“ bila prekretnica u Vašoj karijeri i zbog čega?

Prekretnica – ne. Ali, veliki podstrek, sigurno –da. Prvi put sam dopro do najšireg sloja čitalaca. Zato je pisanje ovoga romana bilo poput rada na čuvenoj „drugoj knjizi“. Nećete da izneverite svoja poetička i sva druga načela, a opet znate da vas sada podržava mnogo više ljudi.

Na kakvoj literaturi ste Vi stasavali?

Mnogo je tu i knjiga i njihovih pisaca. Ali, stasavanje traje i trajaće sve do kraja, kao i učenje. I u to mu onda stane ceo život: da nikada do kraja ne odrasteš i da sve vreme učiš. Meni je lepo.

I za kraj nešto, možda, manje ozbiljno: kako ste dobili ime Vule?

Po prađedu, Vulu Žuriću, koji je svoj život završio tokom Drugog svetskog rata, u jednom od Hitlerovih logora. Ko zna, možda će uskoro i on da postane jedan od književnih junaka mog svojevrsnog porodičnog romana. Tata mi je, sa očeve strane, bio poreklom Crnogorac, dok mu je majka bila iz Niš. Mama mi je potomak „kuferaša“, Poljaka i Austrijanaca koji su došli u Bosnu i Hercegovinu sa Austrougarskom. A ja navijam za „Zvezdu“!

Autor: Srđan Jokanović
Izvor: Ilustrovana Politika