Volter Ajzakson: Najveći genije od svih

Genije je titula koja se često koristi ovih dana, ali uglavnom za pojedince koji razmišljaju ili deluju veoma drugačije od ostalih ljudi. Ne postoji test ili skala po kojoj bismo određivali genijalnost, ali se status ovakvih ljudi nekako ustalio i postoji prećutni dogovor o tome ko bi se u ovaj posebni klub mogao uvrstiti. Isak Njutn, Marija Kiri, Čarls Darvin, „Bitlsi“, po nekima čak i Majkl Džordan.

Razumevanje genijalnosti i inovacija je životni poziv velikog autora Voltera Ajzaksona, čoveka sa posebnim sposobnostima da zađe duboko u dušu osobe, bilo da pripada dalekoj prošlosti (Bendžamin Frenklin, Albert Ajnštajn) ili novijoj (Stiv Džobs), i pokaže nam kako je njihov rad trajno oblikovao naš svet.

Nad svima njima nalazi se jedan čovek, genije nad genijima, italijanski umetnik i polimat Leonardo da Vinči, čovek svih vremena i neko ko je bio daleko ispred svog vremena. Volter Ajzakson je proveo godine istražujući život ovog neobičnog i briljantnog inovatora, od čega je nastala biografija na gotovo 700 stranica koja nam prikazuje celokupnu priču o čoveku koji je zauvek promenio svet.

Šta Vas je toliko privuklo inovacijama i veštinama pojedinih vizionara o kojima ste pisali?

Volim da promatram ljude koji su obuhvatili više disciplina, posebno one koji kombinuju umetnost i nauku ili humanitarnost i tehnologiju. Tu naravno spada Stiv Džobs, ali i Frenklin i Ajnštajn. Smatram da kada radite na više disciplina, bolje shvatate prirodne šablone, razumete ukrštanja, i to vam dozvoljava da pravite određene kreativne skokove. Leonardo da Vinči je najbolji primer toga, a njegov crtež „Vitruvijevog čoveka“ koji stoji u krugu Zemlje i kvadratu kosmosa je simbol toga.

Kada se prepustite zadatku da pišete o nečijem životu i provedete godine proučavajući ga, dolazite do suštine te osobe i shvatate mnoge faktore koji su činili njihov život: vreme u kom su živeli, tip ličnosti i dela koja su stvarali.

Mislim da je za istoričare važno da se odupru iskušenju primene moralnih načela našeg vremena na ponašanje ljudi iz prošlosti. Moramo da razumemo vreme u kojem su živeli. Takođe je važno da ljudima sudimo po tome da li su se našli na pravoj strani istorije, tako da moramo da nađemo ravnotežu između razumevanja toga ko su bili u tom vremenskom periodu i razumevanja prosuđivanja koje istorija ima prema njima.

Da li je Vaš poslednji projekat o Leonardu da Vinčiju zapravo vrhunac istraživanja toga šta nekoga čini genijem?

Da, to je vrhunac i zato sam želeo da se bavim njime. Leonardo je najbolji primer nekoga ko je pokušao da zna sve moguće o svemu što se u to vreme moglo znati.

Pravi polimat.

Da, pravi polimat, čovek sa najširom i najbujnijom radoznalošću u istoriji. Celog života me je zanimao Da Vinči, ali sam sačekao da se njime bavim na vrhuncu stvaranja knjiga o ljudima koji su stajali na raskrsnicama umetnosti, nauke i drugih disciplina.

Pomenuli ste „Vitruvijevog čoveka“. Čak i danas je to delo fascinantan pogled na samog autora i njegov rad. Zašto baš ovo delo toliko opseda maštu čovečanstva?

Delom me kod njega fascinira to što je čovek raširenih ruku smešten u kvadrat i krug zapravo Leonardov autoportret; to je nepotrebno lepa figura kada želite samo da prikažete ljudske proporcije, ali je i Leonardov pogled na samog sebe i njegovo mesto u kosmosu. Dva njegova prijatelja su imala slične crteže jer ih je takođe zanimao svet istoričara arhitekture Vitruvija, ali je samo Leonardov crtež briljantno delo nauke koje je uz to i neverovatno lepo.

Vratimo se poenti da istoričari imaju obavezu da o istoriji govore kakva je bila. Znamo da se knjiga prodaje onom ko ponudi najviše i da će Leonardo Dikaprio glumiti Da Vinčija u holivudskom filmu. Mislite li da ponekad Holivud ume da fetišizuje genije?

Ne, mislim da Holivud fetišizuje poznate ličnosti pre nego genije. Oduševilo me je kada je Ron Hauard od Ajnštajnove biografije napravio film, kao što sam presrećan što je Dikaprio kupio prava za „Da Vinčija“. Dikaprio je borac za životnu sredinu kome je stalo do planete, ali i do umetnosti i slikarstva, tako da mislim da je savršena osoba za ulogu Leonarda da Vinčija.

Nedavno je Svetski ekonomski forum u jednom članku pisao o tome kako se danas ponašanje poput sanjarenja smatra gotovo kažnjivim jer je neproduktivno u kulturi koja uglavnom vrednuje krajnji proizvod. Koliko je važno sanjarenje i razmišljanje van okvira?

Znate, Ajnštajn je do teorije relativiteta došao sanjareći i zatim zamišljajući kako bi bilo kretati se uz zrak svetlosti i pokušavati da ga stignete. Leonardo je mnogo vremena provodio u stanju koje je nazivao „fantaziranjem“ i umeo je da kombinuje fantaziju sa zapažanjem što možemo da vidimo u gotovo svakom velikom delu – od „Poslednje večere“ do „Mona Lize“. Mislim da bi trebalo da dok usađujemo deci rigorozna mišljenja ostavimo i prostor za uživanje u fantazijama i sanjarenju jer su upravo to radili najkreativniji mislioci.

Kako gledate na ideju da „ne postoji ništa snažnije od ideje čije je vreme došlo“?

Smatram da su najveći mislioci oni koji pomeraju granice ideja i umeju da prave skokove kakve drugi ljudi ne vide. Upravo to su uspevali da rade ljudi o kojima sam pisao.

Šta podrazumevate pod time?

Čak i u najmanjim stvarima – niko nije znao da nam je potrebno hiljade pesama u džepu dok Stiv Džobs nije osmislio ajpod. Niko nije znao da gravitacija nije sila koja deluje između dva predmeta dok Ajnštajn nije došao do svoje teorije. To su skokovi u razmišljanju koji su napravljeni dalje od onoga o čemu su ostali ljudi u to vreme razmišljali.

Jesu li ovakve stvari ono što oblikuje opšte razmišljanje u našoj kulturi?

Da. Sposobnost Leonarda da Vinčija da stvara umetnost imitirajući prirodu na živopisniji način i stvaranje 3D objekata transformisali su renesansu. Činjenica je da je to bilo vreme eksplozije kreativnosti (Da Vinči, Kolumbo, Gutenberg) koje je zauvek preoblikovalo svet. Leonardo je bio jedan od predvodnika.

Smatrate li da je zaostavština jedino merilo prave genijalnosti? Da li mislite da skriveni ljudi, oni koji su stvorili temelje za velike uticaje, takođe zaslužuju pohvale i slavljenje njihovog imena?

O da, sigurno postoje primeri zabravljenih genija o kojima bi trebalo pisati.

Ejda Lavlejs je veoma zanimljiva jer je četrdesetih godina 19. veka došla do osnovnih koncepata računarstva. Mislim da je Maksa Planka zasenio Ajnštajn, ali on je recimo genije o kome želim više da znam. A mnogo ih je bilo i u periodu renesanse.

Leonardo je verovatno bio jedan od najdruželjubivijih ljudi u istoriji i imao je mnogo prijatelja. Neki od njih su ostali neshvaćeni geniji poput Luke Pačolija, velikog matematičara koji je razumeo vizualizaciju geometrije i doveo Leonarda do nekih predivnih geometrijskih crteža. Volim takve ljude koji sarađuju sa daleko poznatijim genijima.

Zašto pamtimo određene pojedince na poseban način, a druge ne? Zbog čega mislite da su oni uspeli da se istaknu?

Ajnštajn je upamćen jer je on zaista bio najvažnija osoba u stvaranju dva stuba savremene nauke: teorije relativiteta i kvantne teorije. Ali je bio poznat i zato što je imao divlji oreol od kose i prodorne oči, izgledao je kao savršen filmski izbor za genija. Da li bi postao toliko poznat da je drugačije izgledao? Mislim da je u njegovom slučaju slava opravdana, ali ponekad briljantni ljudi izgledaju kao Nils Bor, manje upečatljivo, i možda zbog toga dobijaju manju pažnju.

Da li se Stiv Džobs, kao poslednji savremeni genije, svojim osobinama i kvalitetima uklapa u grupu ostalih ljudi o kojima ste pisali?

Mislim da svi ljudi o kojima sam pisao imaju veoma različite ličnosti.

Stiv Džobs je bio mnogo drugačiji od Bendžamina Frenklina, ali su obojica geniji, svaki na svoj način. Ne postoji jedan model ili skupina osobina, i baš zato možemo da pišemo biografije umesto knjiga o osobinama koje su vam potrebne da postanete dobar kreativni vođa. Ne volim knjige koje pokušavaju da vam kažu: „Ovo je sedam tajni uspeha.“

Mislite li da je danas sa napretkom tehnologije ugrožena ideja o geniju?

Mislim da ovom tipu genija najveća pretnja leži u specijalizaciji jer da biste u određenoj disciplini postali uspešni, danas morate da budete fokusirani na nju umesto da delujete na više disciplina. Ponekad specijalisti ne uspevaju da naprave iste skokove u imaginaciji kao ljudi koji imaju širok spektar interesovanja.

Još jedna stvar koja bi mogla da minimalizuje pojedinačnu ulogu genija je što je nauka postala mnogo kolaborativnija. Ako posmatramo gravitacione talase ili tehnologiju uređivanja gena, njima se ne bavi usamljenik u laboratoriji već stotine ljudi koji zajedničkim radom na različitim mestima dolaze do otkrića deleći informacije. To bi moglo da ošteti ideal usamljenog genija, ali mislim da je to dobra stvar.

Izvor: 52-insights.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: David Shankbone - Own work / CC BY 3.0 / Wikimedia commons