Vladimir Kopicl o „Španskoj čizmi“: Treba biti svoj

Vladimir Kopicl, transavangardni pisac, prevodilac, konceptualni umjetnik, pozorišni i filmski kritičar, autor je 17 zbirki poezije, tri knjige eseja i tri romana, „Purpurna dekada“, „Paklena putarina“ i „Španska čizma“ koji je bio u užem izboru za Ninovu nagradu.

Još od tinejdžerskih dana aktivan je u književnim i kulturnim krugovima kao pisac, ekscentrik, spreman da izvrgne sumnji sve postojeće vrijednosti i oslušne nove impulse u umjetnosti. Kao član konceptualne grupe Kôd sarađivao je i družio se sa Slobodanom Tišmom, Andrašom Tomažem, Markom Pogačnikom iz slovanačke grupe Oho, Marinom Abramović, Rašom Todosijevićem, izlagao je na Pariskom bijenalu, Rimu, Beču i dr. Putovao je u Ameriku 70-ih i 80-ih godina prošlog vijeka, družio se i prevodio poeziju bitnika, Luiz Glik, Ferlingetija, Boba Dilana, Rotrenberga, Majkla Mek Klurija, Čarlsa Bukovskog, Votermena i dr, što je rezultiralo da je 1983. godine zajedno sa Vladislavom Bajcem objavio kultnu knjigu izbora i prevoda „TRIP – vodič kroz savremenu američku poeziju“.

Vaš roman „Španska čizma“ čita se i kao jedan nostalgični vremeplov jer se radnja zbiva šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog vijeka. Vratili ste se više od pola vijeka u sjećanje da bi napisali roman. Zašto? Je li to ono „Vudstok je prošao bez mene, ali neće i (roman) život“?

Više nisam dugokos i raščupan, već samo sedobrad, ali sam još aktivan pripadnik generacije koja je pre pola veka pokušala da život, umetnost i druge planetarne izazove začini novim odgovorima na stara pitanja. Tražili smo da put do rešenja vodi uz nenasilne politike i zahtevali da se svet ekološki, tehnološki i ekonomski pravednije saobrazi stvarnim potrebama ljudi. Vudstok je bio najzvučnija muzička šifra takvih društvenih težnji, kao što su mir, solidarnost, ljubav, ravnopravnost i zajedništvo svih na planeti što je bio i naš ideal. Danas kad nam svet tone i raspada se jer smo ga u međuvremenu halapljivo raskopali i potrošili, ja u svom romančiću ne propovedam već nastojim da čitaoca zabavim i vedro motivišem otkačenom insajderskom pričicom o tim herojskim danima. Ali i o sitnim brljotinama koje su nas dovele do ovog tehnospektakularnog medijsko-potrošačkog kazana u kom se danas dobrovoljno kuvamo.

Recenzentkinja romana Vas naziva „jezičkim akrobatom u oblaku opijata“, a „Špansku čizmu“ junačkim romanom-ekskurzijom o silasku u ,,Zelenu Zajednicu“ i o hipi komuni nad kojom lebde oblaci očekivanja iz kojih nikad neće pasti kiša razočarenja. Od kog povoda ste krenuli za ovakvu priču?

Kao relativno iskusan art-dekica polazim od lične teze da je naša stvarnost nešto nalik licu šiparice koje se neprestano menja, dok istorija kao nekakva učiteljica života prati te promene, ali u ovom našem vremenu silnog ubrzanja spektakularno vrda i fatalno kasni sa svojim poukama koje do nas stižu tek kad je lice stvarnog eć prekriveno dubokim borama ili je već izgubilo svoju ljudsku supstancu.

Zato se trudim da književnost u igru škole života uvedem kao onog najboljeg, ali i najnestašnijeg učenika u razredu. Onog koji će jezičkim začaravanjem da nadvlada, pa donekle i zavede i tu stvarnosnu učenicu i njenu strogu učiteljicu. I to ne samo zbog ličnog uspeha nego i zbog nešto opštijeg profita. Bar ako pisac nije književno impotentan, a knjiga dosadna. Što se tiče ove moje hipi-komunarske pričice, čini se da to nije slučaj, jer joj zasad lepo ide. A to nije ni čudno jer sam lično proživeo dosta toga o čemu se u ovom romanu pripoveda i domišlja. Tako da sam ga pisao podjednako polihistorski ležerno i pod žestokim naponom iznova nađene autentičnosti epohalnog pluskvamperfekta koji nam se paradoksalno ponavlja. Dakle, kao pred poligrafom kome odgovaram podjednako poletno, drsko i nadahnuto, u saradnji s muzama.

Poslije niza pjesničkih zbirki i prevoda poezije, za Vaš prvi roman „Purpurna dekada“ (2020) rečeno je da preispituje odnos muškarca i žene, u zagrljaju „spektakularne global-potrošačke megamašine...“ Koliko je u toj dominaciji potrošačkog društva vidljiv uticaj književnosti danas?

Književnost se kao i nekada kompaktna aura umetnosti rasprsnula u stotine žanrovskih i podžanrovskih kultova, od kojih su danas u centar javne pažnje paradoksalno dospeli kreativno periferni. To jest – komercijalni, poput leporečivog blogovanja, projektnog pisanja na unapred zadate teme, literarnog pinkovanja za jednokratnu upotrebu u duhu tzv. aerodromske književnosti i sličnih tiražno poželjnih kerefeka. Niko to od nas pisaca i čitalaca danas ne kusa sa srcem, kao nekad Podravka juhu ili „Karamazove“, ali ako hoćemo da u konkurenciji s tim potrošačkim vragom i dohodovnim mentalitetom privatnih izdavača izborimo kakvu-takvu pobedicu, onda tog jednodimenzionalnog neprijatelja moramo tući i njegovim i svojim oružjem.

Kako? Što je potrebno, dakle, prema Vašem mišljenju za nove opservacije i stilske formacije?

Neće nam, zasigurno pomoći neko novo „Fineganovo bdenje“ za malobrojnu elitu, nego svoje priče bez zazora možemo zabiberiti jezicima tekuće epohe i ponuditi novu vizuru tzv. angažovanog sadržaja. Jer kao što je književno delo nekad, da bi uspelo, moralo da pobudi pažnju Komiteta, ili bogate bake koja bi da bude mecena, tako knjiga danas mora biti dovoljno multi-rečita da zavredi reklamu bez koje više nema ni čitaoca, pa tako ni uticaja. Tako bar ja to vidim, a tako se i književno „ponašam“. To jest – pišem, ne bežeći od toga da nova delca svoje književne zrelosti „začinjavam“ svim znanim mi sredstvima, od nevidljivog ritmizovanja i imaginativnog naprezanja proznog teksta do poigravanja s kanonima „doba spektakla“ pri jezičkoj obradi poneke ipak epohalne teme ili temice. I ne lijem gorke suze za prošlim sjajem literature „kao takve“.



Paralelno sa poezijom, sa „ozbiljnom“ književnošću, esejistikom, bili ste neprekidno angažovani na polju konceptualne umjetnosti . Organizovali ste prvi seminar o konceptualnoj umjetnosti u nekadašnjoj Jugoslaviji. Što je proisteklo do danas iz tih spojeva i prožimanja?

Od svega toga je ispalo nešto što mi proto-konceptualisti nikako nismo želeli: da danas mladež na nama doktorira i da umalo sva umetnost bude konceptualna, ali na način nekog spoljašnjeg, projektno-fondacijski ili kolekcionarski upisanog imperativa. Naprosto, primilo se, ali i suštinski promenilo, tako da ja tome više ne moram napadno da se vraćam. Osim da povremeno izlažem na problemsko-tematskim međunarodnim izložbama poput ove „Poezija i performans“, koja već treću godinu zaredom putuje po Evropi, ili da na poziv dragog prijatelja uradim novi konceptualni rad koji će na njegovoj izložbi imati ulogu alter-komentara. A ponekad uradim i nešto van važećih standarda konceptuale, ali u duhu konceptualne umetnosti. Recimo, upravo sam završio novu knjigu poezije koja takav postupak i definiše i sprovodi. Ali je još poezija. I te kako.

Poznati su Vaši prevodi mladog Bukovskog, Luiz Glik, Marka Strenda i dr. Mnogi pisci iz „Tripa“ nijesu bili dovoljno poznati i priznati ni u samoj Americi, a kamoli na Ju-prostoru. Pokazalo se da je Vaš izbor tih autora jednostavno bio pun pogodak?

Tačno, trebalo bi istaći tu činjenicu da su neki od pisaca koje smo tu Vladislav Bajac i ja premijerno predstavili tada i na američkoj sceni bili umalo početnici, a danas su svetski književni megastarovi. Recimo, Luiz Glik je odnedavno i nobelovka, zbog čega su me preklane svi jurili da ponovo prevodim njene pesme, a decenijama ranije za nju niko nije pitao, mada je oduvek bila sjajna pesnikinja, pa čak i privlačna žena. Ili Linda Greg, čije pesme danas često možete naći u izborima tipa „10 najboljih savremenih pesama sveta“. Prošvercovali smo tu, srećom, i Boba Dilana, tada samo protestnog pevača a danas takođe književnog nobelovca, koga sam 2019. godine naveliko preveo za beogradsku Geopoetiku. Ne zvuči loše, makar da nam „sa one strane bare“ nikad nije stigla nikakva papirnata zahvalnica, čak ni šargarepa. Sem što su nam posle u goste rado dolazili Rotenberg, Bernstin i drugi majstori. A Bajcu i Lenard Koen, čiju sam testamentarnu knjižurinu „Plamen“ lani takođe preveo za Geopoetiku.

„Trip“ je tada bio nesumnjivo prevratnička knjiga koja je izvršila veliki uticaj na razne stilove u nekadašnjoj Ju-poeziji?

Koliko reminiscencijski njušim tu problematiku, pojava „Tripa“ je donekle relaksirala i diversifikovala tadašnju poetičku scenu Jugoslavije tako što je donekle pacifikovala tadašnji rivalitet beogradskog verizma, zagrebačkog semantičkog konkretizma, slovenačkog verizma/ludizma, novosadskog konceptualizma itd, i svima nam je lepo pokazala da je poezija pre prostor neomeđene jezičke i imaginacijske slobode nego stvar ovog ili onog kanona. Makar to bio i neokanončić u usponu. I tako je potonje mlade pisce spasla od poetičkog terora nas nešto starijih, koji smo tada takođe bili mladi.

A koliko su na Vas uticali neki pisci iz prevođenja, posebno bitnici; što danas izdvajate kao poseban uticaj na Vaše stvaralaštvo iz povezanosti i saradnje s ovom grupom pjesnika? Koliko su bitnici uticali na ovdašnje pjesnike? 

Ginzberga sam najmanje dvaput sreo uživo, u Strugi i Novom Sadu. S Džekom Hiršmanom sam čitao u Hajdelbergu, pa čak i zaradio ekstra petsto dojče maraka kad sam jedno čitanje odradio sam, umesto njega, jer je njega baš tada uhvatila neka bitnička bubica i malo staračkog umora. Ferlingetiju sam prije godinu-dve preveo testamentarni roman „Mali dečak“, koji je taj junak objavio u stotoj godini i zatim umro.

Sigurno sam svašta književno pokupio od njih a da ni ne znam šta sve. Ali mi je glavni nauk od njih bio da treba biti svoj, držati se svog stava, ukusa i književne volje – kako u knjigama tako i uživo. Jer – to si ti, a ostalo mogu i drugi. Pa čemu onda ti, ako si kao i drugi?

Autor: Ljubeta Labović
Izvor: Pobjeda