Vladimir Kecmanović: Svaka tema za pisca je burna

Vladimir Kecmanović, autor kultnih romana „Top je bio vreo“, „Osama“ i „Kainov ožiljak“ (sa Dejanom Stojiljkovićem), objavio je novi roman „Kad đavoli polete“. U njemu Kecmanović iznosi na svetlost licemerje današnjeg društva, koje podstiče i štiti zlo. Glavni junak ovog romana nema glas, čime je pisac iznova dokazao da je „majstor da od nenapisanog i ćutnje stvori čudo“ – kako je u recenziji za knjigu napisao njegov kolega, pisac Vladimir Tabašević.



Opišite knjigu „Kad đavoli polete“ u manje od 25 reči.

Ovu knjigu nije moguće opisati u manje od dvadeset pet reči, treba je pročitati. Eto – pokušao sam u četrnaest.

Šta Vam je bila inspiracija za priču o zlostavljanom dečaku?

Svet koji je zasnovan na zlostavljanju, politički korektno naturanje priče o jednoj vrsti zlostavljanja kako bi se druga vrsta zlostavljanja gurnula pod tepih, a sve sa ciljem da se ljudi zlom bave parcijalno, na površan i malouman način, da im se u ruke gurne zvečka kojom će mahati dok globalno zlostavljanje traje li traje. Svet u kojem je belo crno, a crno belo – orvelovska utopija sprovedena u delo tako dosledno da se postavlja pitanje da je li autor knjiga „1984“ i „Životinjska farma“ do te mere genijalno predvideo budućnost ili ga kreatori te budućnosti, koja je, po nevolji, naša sadašnjost, krišom prepisuju...

Jednom prilikom ste izjavili da pisci moraju da „udaraju na tabue“…

Nisam nikada izjavio tako nešto. Rekao sam da ja inspiraciju nalazim u udaranju na tabue i stereotipe, što je samo jedan od vidova posmatranja sveta iz novog ugla, čime svet postaje nov, a pisac tvorac. Pisci ne moraju da udaraju na tabue i na stereotipe, mogu da svet oneobičavaju i na drugi način, s tim što svako oneobičavanje jeste rušenje nekih tabua i stereotipa, ne nužno onih koje kao tabue i stereotipe najčešće podrazumevamo… Na te transparentne tabue i stereotipe pisci, ako žele da budu istinski pisci, nužno ne moraju da udaraju, ali bi, ako ne žele da budu loši pisci, bilo preporučljivo da im ne povlađuju. Jer u protivnom nisu tvorci, nego papagaji. Nažalost, otkako je sveta i veka i do kraja sveta, većina onih koji mrče artiju bili su, ostali i biće upravo to. Papagaji. I neka ih… Ima tu jedan komplikovaniji problem – što istinski pisci-tvorci u nekom trenutku dođu u iskušenje da podražavaju sami sebe, čime nekadašnje oneobičavanje pretvaraju u stereotip koji sami podržavaju, pa tako postaju tragičnije pojave od sopstvenih epigona. Toga se treba čuvati.

Verujem da nije bilo lako pisati knjigu o ovako burnoj temi…

Nije lako pisati knjigu ni o jednoj temi. Ili, poetski rečeno – svaka tema koju prisvoji za pisca je burna. Da nije, pisao bi o nečemu drugom. Treba imati u vidu i da pisci često o „burnim“ temama pišu u alegorijskom ključu, pa ono što na prvi pogled ne deluje naročito „burno“, jeste burno da burnije biti ne može. Selimović, tako, u svoje vreme „burnu“ temu zbog lenjinističko-titoističkog idiotizma streljanog brata smešta u Bosnu pod turskom okupacijom, a sebe od razočaranog komuniste pretvara u sumnjom obuzetog islamskog derviša. Andrić Staljinove i Titove gulage seli u stambolsku apsanu. Šekspir „burne“ teme Engleske svog vremena izvozi – od Severa do Mediterana… Da ne pominjem basne u kojima se priče iz ljudskog transponuju u životinjski svet… Razlozi zašto se umetnici odlučuju da indirektno govore o „burnim“ temama svog prostora i svog vremena mogu da budu različiti, ali su najčešće posledica nužne autocenzure, koja može da se ispostavi kao veoma inspirativna. Na sreću ili nažalost, vreme u kjem živimo, iako grozno, još uvek dozvoljava da se o njegovim strahotama piše prilično direktno a da pisac ne bude fizički ugrožen, pa se opredeljujem za takav pristup. Tim pre što – pogledajte samo cenzuru koja „slobodnim svetom“ počinje da hara – nije izvesno da će ta sloboda još dugo postojati, pa ću i sam, možda, morati da bežim u alegoriju, oazu stvaralačke slobode u okovima koje nam novi tamničari – ne trudeći se da utišaju njihov zveket – poletno kuju.

Kakav je za Vas bio proces rada na ovoj knjizi?

Nekada mučan, nekada katarzičan, kako to inače biva. Rvanje sa likom Kristofera – Keja, negativnog junaka koji kao i svaki književni lik zahteva da bude pravdan i koji je, mislim, za takav tretman uspeo da se izbori. Rvanje sa likom Mladena – Ema, glavnog junaka koji, iako veći deo romana u pasivnoj poziciji, prirodno zahteva značaj koji mu pripada. Rvanje sa verovatno najkomplikovanijim likom Vilijama Bila Stentona, Kejovog oca, uzročnika tragedije koja se odvija i kreatora njene ironične katarze… Borba između početne zamisli i sveta koji gradiš i koji se, što je u jeziku izgrađeniji, toj zamisli sve žešće suprotstavlja. Večna stvaralačka borba u kojoj pobeđuješ ako pustiš jeziku da te pobedi.

Spominjali ste vezu između ovog i Vašeg ranijeg romana „Top je bio vreo“. Koja je to nit koja ih spaja?

Za razliku od dečaka Bajazida – Baje iz mog romana „Osama“, na primer, koji, našavši se u protivrečnoj situaciji, ne zna koga tačno da optuži za svoju tragediju, zbog čega uništava najmilije i sebe, Mladen iz „Đavola“ i neimenovani dečak iz „Topa“ dovedeni su u situaciju u kojoj nemaju dilemu u koga da pucaju. Razlika je u tome što dramatičan i dramski obrt u „Topu“ predstavlja dečakova odluka da puca i izbor mete. U „Đavolima“, barem se meni tako čini, ni ta odluka, ni izbor mete ne predstavljaju preterano iznenađenje. Iznenađenje i obrt dolaze tek kasnije. Pobuna kojom „Top“ završava ovde dobija neočekivan epilog, shodno globalnom sistemu u kojem živimo, a koji je u doba kada se dešava radnja „Topa“ počinjao da se profiliše i koji je nama, među prvima, pokazao svoje užasno lice i munjevitom brzinom svet doveo na rub ponora. To je sistem u kojem ni Fortinbrasi nemaju priliku da budu što su nekada bili. Zbog toga, na dubljem nivou, „Đavoli“ mogu da se tumače kao nastavak „Topa“.

Kakav odnos imate prema svojim knjigama, da li Vam je poslednja uvek i najbolja?

O knjige moje, o deco moja, kako otac da vas razdvaja!?
 
Šta najviše utiče na Vaše pisanje, kako izgleda Vaš stvaralački proces?

Utiče mnogo toga čega sam svestan. I – siguran sam – još više toga čega nisam.

Kakav odnos imate prema kritici? Koliko komentari utiču na Vaše dalje stvaranje?

Zavisi od toga ko kritiku piše i od koga komentari dolaze.

Za čim u knjigama tragate kao pisac, a za čim kao čitalac?

I kao čitalac i kao pisac tragam za prozom koju volim. U prvom slučaju je tražim po policama, u drugom pokušavam da je stvorim. Pišem knjige kakve bih voleo da čitam, a ubeđen sam da to rade i drugi pisci. Mislim da greše oni koji neke pisce optužuju da se lošim knjigama dodvoravaju lošem ukusu. Ne – to je njihov ukus. Ni u loše, ni u dobro – niko od sebe pobeći ne može.

Kako vidite budućnost knjige?

Bila od papira ili od piksela, bila dugačka više tomova ili kratka kao SMS poruka – knjiga će postojati dok bude postojao čovek. Postoji i mogućnost da nas knjige nadžive i da preko njih uspostavimo vezu sa drugim oblicima postojanja. Više treba da se brinemo za budućnost čoveka nego za budućnost knjige… Naravno da sam emotivno vezan za staru dobru artiju, ali, što knjiga bude više elektronska, više drveta će biti spaseno od najezde već pomenutih papagaja-skribomana, koji i postoje da bi se vrednost tvoraca bolje prepoznala. Istina, muka je u tome što pikseli podrazumevaju „demokratizaciju“ u kojoj broj onih koji baljezgaju postaje toliki da će mnogo teže biti doći do onoga što vredi, a to će biti sve gore i gore. Ali ko bude spreman da traži – naći će.

Kako provodite vreme dok ne pišete?

Citiraću pesnika: „Pijem vino i rakiju vruću i ne brinem za traktor i kuću…“

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 26