Vladimir Kecmanović o novoj knjizi i načinu svog rada: Igram se žanrovima, ali im ne robujem

Pisac i scenarista Vladimir Kecmanović u intervjuu za naš portal govori o reizdanju svog nagrađivanog romana „Feliks“ (izdavač Laguna), prema kojem će se snimati i serija, književnosti u eri opšte digitalizacije, raskidu saradnje sa Draganom Bjelogrlićem u radu na „Senkama nad Balkanom“, ali i o tome od čega najviše pokušava da sačuva svoju porodicu.



Roman „Feliks“ govori o temi koja je česta u literaturi, odnosu roditelja i dece. Tomasu Manu se pripisuje citat, parafraziram, kako nema veće nezahvalnosti od one – dece prema roditeljima. Šta misliš o tome?

Mislim da je to istina. Ali je istina i da, kada začneš dete, bez pitanja da li želi da bude začeto i da mu baš ti budeš roditelj, a ne znam za slučaj da je neko bio u prilici da nerođenom detetu postavi ovo pitanje ili bar da na njega dobije blagovremen odgovor, preuzimaš na sebe ogromnu odgovornost koja se, ma šta kada se dete rodi radio, nužno pretvara u veću ili manju krivicu. A kazne za tu krivicu mogu biti različite. Nezahvalnost izvesno nije najveće zlo koje može da te zadesi... Kad smo već kod te teme, čovek je jedino biće koje traži zahvalnost, pa i zahvalnost od dece. Ostala živa bića donesu potomstvo na svet, iako nemaju razvijen osećaj odgovornosti brinu o njemu požrtvovanije od velikog broja ljudi, i kada potomstvo stane na svoje noge, od njega zauzvrat ništa ne dobijaju, ali i ne očekuju... Ako postoji potreba i razlog da se odužiš roditeljima, najbolji način je da im se, kao i ostala živa bića, odužiš brigom o svom porodu.

Takođe, češki pisac Emil Hakl napisao je odličnu knjigu „O roditeljima i deci“, opisujući u njoj jednu šetnju Pragom glavnog junaka i njegovog ostarelog oca. Njihov dijalog predstavlja temelj nerazumevanja ali i prepoznavanja dve generacije muškaraca. Šta je tebe inspirisalo da kreneš na slično putovanje?

Pojava vanbračnog sina glavnog junaka u „Feliksu“ nije bila plod moje prvobitne namere. On se pojavio kao personifikacija junakove prošlosti u trenutku kada se ukazala potreba da ona stupi na scenu. To je racionalan odgovor. A iracionalnih ima bezbroj... Eto, recimo, moguće je da je razlog taj što sam „Feliks“ pisao upravo u vreme kada sam se spremao da postanem i nakon što sam postao otac. Istina, otac ćerke, a ne sina, što, kada sam počeo sa pisanjem nisam znao i nisam mogao da znam. Ali, i da sam znao, verovatno bi u romanu bilo isto, pošto sam sin bio i ostao, otac ću u toku pisanja „Feliksa“ postati, a ćerka niti sam bio niti ću biti.

„Feliks“ je pisan u maniru trilera, što, po nekima, oduzima određenu ozbiljnost pristupu temi, međutim pojačava čitljivost i napetost priče. Kako ti doživljavaš vlastitu šetnju kroz žanrove?

Igram se žanrovima, ali im ne robujem i mislim da je to umetnički najsrećniji pristup. A oni koji kažu da igra žanrovima oduzima ozbiljnost pristupa temi – ti ne samo o književnosti nego generalno o umetnosti – nemaju pojma. Igra žanrovima može da bude jedna od definicija umetnosti. A umetničko delo koje se ne bi igralo žanrovima, bilo da je umetnik te igre svestan ili ne, bilo bi očajno loše kada ne bi bilo nemoguće.

Zanimljivo je, u dobu kada su knjige postale vrlo slične bilo kojoj drugoj robi, a knjižare nalik supermarketu, osvrnuti se na ulogu književnosti u modernom društvu. Kakva je, po tebi, pozicija knjige u ovom digitalnom vremenu?

Nije ključni problem digitalno vreme. Ključni je problem opšta idiotizacija, koja jeste vezana sa digitalizacijom, ali ne samo sa njom. A kada se visina stepena idiotizacije ima u vidu, knjiga se još uvek drži mnogo bolje nego što se dalo predvideti. Ipak, mislim da budućnost knjige u ovom stoleću nije svetla. Ali, nije prvi put u istoriji da se, pred kraj jedne civilizacije, značaj duhovnosti za čoveka opasno sroza. No, kad propadne jedna, dolazi nova civilizacija, koja do pisane reči opet drži. A pisac piše za svoje, ali i za buduća vremena.

Pored uspešnog književnog rada, ti si se pozicionirao i kao veoma uspešan scenarista i filmski stvaralac. Koja je ključna razlika između rada na književnom delu i rada na, na primer, scenariju za film ili seriju, osim što je ovo drugo, čini se, daleko lukrativnije?

Rad na književnom delu je daleko ozbiljniji posao. Rad na scenariju je umetnički jednostavnija stvar, koja, pošto podrazumeva dogovor sa drugim ljudima, može da bude zabavna zbog toga što oslobađa dela odgovornosti, ali i naporna ukoliko su saradnici naporni ili nekompetentni, a te dve stvari obično idu zajedno... Za uspešne prozne pisce, scenaristički posao, čak i onda kada je za naše uslove odlično plaćen, može da bude lukrativniji samo na kraći rok. Proza se, čak i u tom smislu, dugoročno više isplati.

Pročitao sam da spremaš ekranizaciju „Feliksa“ kao vrlo moderan i ambiciozan projekat. Kako si zamislio da to izgleda?

Supervizor produkcije mi je strogo zabranio da dalje iznosim u javnost detalje vezane za tu stvar. A kao producent u povoju, moram da slušam supervizora.

Stiče se utisak da si ti jedan od najbuntovnijih ovdašnjih autora, čovek bez pardona i bez dlake na jeziku, uvek spreman da ostane veran svojim principima. Isplati li se takav stav u današnje vreme i šta tvoja porodica misli o tvojoj beskompromisnosti?

Šta se isplati, a šta ne isplati, komplikovano je pitanje na koje svako mora da odgovara za sebe. Opet na prvi pogled, i na kraće staze, deluje kako nije isplativo držati se principa. I tako ne deluje samo danas, tako je delovalo uvek. Ali, ako se čovek bavi umetnošću, glupo je da stvari posmatra kratkoročno... Što se porodice tiče, prva obaveza koju sam u tom smislu preuzeo prema njoj jeste da javno ne prenosim šta misli tome ili o bilo čemu drugom.

Postoji li knjiga koju si želeo da napišeš ali još uvek nisi stigao da tu ideju uobličiš i kreneš na njoj da radiš?

Postoji zamišljeni roman koji bi se zvao „Ep“ i u kom bi bile sabrane sve moje dosadašnje i buduće književne preokupacije. Međutim, kako vreme prolazi i kako deo po deo te zamišljene knjige objavljujem u drugim knjigama, sve izvesnijom se čini mogućnost da za taj „Ep“ neće bogzna šta da ostane... A sad ide ono, novogovorno: „Šalim se, naravno“.

Kada bi sebe, stilom i duhom mogao da uporediš sa nekim velikanom domaće ili svetske književnosti – ko bi to bio? Ili jednostavnije, ko je tvoj ultimativni književni idol?

Nije pristojno porediti se sa velikanima. Nemam ultimativnog kniževnog idola, a spisak pisaca čijem delu se divim je jako dugačak. Navešću samo neke – Šekspir, Markes, Gogolj, Kafka, Hamsun, Agota Krištof, Andrić, Selimović, Crnjanski, Dragoslav Mihailović...
  
Autor: Dejan Katalina
Izvor: Danas
Napomena: prenet je deo intervjua