Da li su mošti Svetog Save spaljene na Vračaru? Da li je moguće da najveća relikvija nije zaštićena? Koliko je verovatno da bi crkva dopustila da Turci mirno unište najveću srpsku svetinju? Zbog čega su odbacili ćivot?
Arheolog Jovan Gligorijević je poginuo u saobraćajnoj nesreći. Kako je bio na tragu epohalnog otkrića, njegov brat Goran i bivša devojka Vesna sumnjaju da je u pitanju ubistvo. Potraga za istinom vodiće ih neočekivanim putem opasnih susreta do aktera manje poznatog toka istorije, ali i jednog od najvećih pitanja nacionalne prošlosti. Da li su mošti Svetog Save zaista spaljene na Vračaru?
Vlada Arsić u svom novom romanu „Osinje gnezdo“ u izdanju Lagune kreirao je jedinstveni triler, čija srž preispituje mit o moštima Svetog Save i postavlja brojna pitanja u vezi sa sudbinom naroda na ovim prostorima.
„Polazište za knjigu bilo je istraživanje bazirano na arhivskoj građi, koja u ovom slučaju ne postoji. Sve ono što je dostupno nije primarni izvor, nego je 'peta, šesta ruka'. Zvanična istoriografija navodi da su mošti spaljene kako bi se zastrašili Srbi zbog podizanja ustanka u Banatu 1594. Godine“, kaže autor postavljajući pitanje, zbog čega je uništenja simbola vere srpskog naroda učinjeno u prestonici, Beogradu.
„Danas kada posmatrate desnu obalu Dunava, i ukoliko biste zapalili bilo šta na tom mestu, ne bi bilo uočljivo sa leve strane. Kada je u pitanju pomenuti događaj mnogo je nelogičnosti i kontroverzi, počevši od materijalnih dokaza. Sve što je pripadalo Svetom Savi, odnosno bilo pohranjeno uz mošti, kasnije je pronađeno na putu ka Crnoj Gori. Ćivot, štap i ruka sveca otkriveni južno od Mileševe“, pojašnjava pisac i naglašava da je ovo samo jedna od misterija koja prati nestanak moštiju.
Da li je moguće da najveća relikvija nije zaštićena? Koliko je verovatno da bi dopustili da Turci mirno unište najveću srpsku svetinju? Zbog čega su odbacili ćivot? Ne dajem konačan odgovor, ali ukazujem na dva moguća rešenja. Na prvi pogled knjiga je triler, ali primarna priča u „Osinjem gnezdu“ je koliko smo na putu svetosavlja i pravoslavlja, a koliko smo skrenuli sa tog puta.
Nacionalna prošlost, čar istraživanja i otkrivanja dragocenosti koje se kriju iza brojki, imena fascinirala se je Vladu Arsića i nagnala da se posveti romansiranim istorijskim književnim delima.
„Istoriju sam zavoleo uz Ivu Andrića i Dušana Baranina. Čitajući njihova dela sam saznavao više od onoga što se nalazi u klasičnim udžbenicima. Školsko gradivo obiluje podacima, brojkama i ne baš zanimljivim činjenicama. Kroz dela pomenutih pisaca sam 'upoznao' vladare kao ljude od krvi i mesa, sa svim slabostima i manama. To je ono što me je privuklo ka nacionalnoj prošlosti. Volim da otkrivam događaje iz nacionalne istorije koji su slučajno, ili namerno skrajnuti i o kojima se ne zna mnogo“, otkriva Arsić uz napomenu da su detalji ono što čini osnovnu nit njegovih knjiga. Iako ističe da su njegova dela plod fikcije potpora u vidu izvora je uvek prisutna.
„Uzmimo za primer 'Kada zvona zaneme' je o roman o epidemiji pegavog tifusa. Nila su mi poznata samo četiri podatka, ali sam istraživanjima došao do frapantnih podataka. Bolest je harala u senci Prvog svetskog rata, a ta tema nije bila veoma dovoljno zastupljena nakon Drugog svetskog rata. Bio sam uveren da delo neće biti za široku čitalačku publiku, što zbog sadržaja, što zbog pomerenog fokusa isključivo na Valjevo. Ipak, pokazalo se da sam pogrešio i knjiga je bila 2017. godine najčešće pozajmljivana u svim bibliotekama u zemlji.
Autor: Marija Živanović
Izvor: Glas Podrinja