Vesna Radusinović u razgovoru za Gloriju

Bračna demokratija

Intrigantna spisateljica, koja s Milomirom Marićem godinama deli dobro i zlo, tvrdi da se razlikuju ko nebo i zemlja, ali ih ljubav prema njenom sinu Vedranu i vera u porodicu čine srećnim i dugovečnim parom

Spisateljica Vesna Radusinović nikog ne ostavlja ravnodušnim. Ljudi je ili obožavaju, ili mrze, ali je uglavnom svi čitaju, o čemu svedoče i visoki tiraži njenih knjiga. Poslednji roman, "Prijateljice", objavljen uoči Sajma knjiga, za samo dva meseca doživeo je i treće izdanje, a Vesna već piše novi, ali i scenario za televizijsku seriju "Svet stranaca".

Rođena je kao jedino dete Miloša, profesora svetske književnosti i ruskog jezika, i Zlate, izuzetne crnogorske lepotice. Majka i otac su joj se rastali kad je imala tri godine i celog života je prezirala mogućnost da kroz život ide sa etiketom "dete razvedenih roditelja". Tu činjenicu nikada nije koristila ni kao izgovor za lične neuspehe.

- Moj otac je želeo da se rodim u crnogorskoj prestonici, na Cetinju, i pokušavam da rano detinjstvo pamtim samo po lepim stvarima. Tata je bio veoma romantičan, pisao je pesme mami i meni, čak nam je posvetio knjigu "Zebu li zvezde", a kad su se on i mama rastali, ostala sam na Cetinju s njom i bakom Vidosavom. Družila sam se sa Žarkom Lauševićem i njegovim bratom. Bili smo veoma nestašni, stalno smo smišljali nove ludorije, a najzanimljivije nam je bilo da se igramo "Kviskoteke". Žarko bi bio Oliver Mlakar, a ja, naravno, Helga Vlahović. Pitanja smo izvlačili iz bakinog kišobrana, a komšije su odgovarale na njih i za to još plaćale pedeset para, toliko su, naime, koštale ulaznice - seća se Vesna.

Geni zanesenjaka

Kad se mama Zlata, iz ugledne kuće Ražnatovića, ponovo udala i odselila u Nemačku, Vesna je s Cetinja prešla u Podgoricu kod oca, koji se u međuvremenu ponovo oženio. Selidba joj je teško pala, imala je šest godina i činilo joj se da će sve lakše podneti ako vikendima bude odlazila na Cetinje, da obiđe baku, deku i staro društvo. Ali, brzo se uklopila u novo okruženje. A škola, u koju je krenula sa šest godina, nikad joj nije predstavljala problem, pošto je uvek bila odličan đak.

- Tata i ja smo bili zanesenjaci, zaljubljeni u književnost, čitali smo i dozvoljene i zabranjene knjige. Kod maćehe Olge, ekonomiste, dva i dva uvek je bilo četiri, a kod nas je moglo da bude i sedam ili dvanaest. Druženje s klincima tada mi nije bilo previše izazovno, nisam bila u fazonu lastiša i žmurki, radije sam se posvećivala knjigama, najčešće ruskim klasicima. A kad se 1973. godine rodila moja sestra Snežana, neodoljiva dama krezavog osmeha, veveričjih očiju, s krupnim plavim loknama, u očajanje sam bacila sve oko sebe, najviše Olgu, jer sam želela da isključivo ja kupam, hranim i presvlačim sestru.

U gimnaziji joj je otac i predavao, a važio je za strogog, ali omiljenog profesora, čije su časove učenici rado posećivali. Osim ljubavi prema književnosti, Vesna je od njega nasledila i "kotrljajuće" r, zbog čega su đaci njega na simpatičan način i zavitlavali.

- Moj otac je proveo četiri godine na Golom otoku i preživeo svakojake strahote. Bio je veoma moralan, pravi tradicionalista, i odgajao me je vrlo strogo, tako da nije blagonaklono gledao na moje kratke suknje i dubok dekolte, ili kakvu drugu modnu ludost, a izlasci su bili nezamislivi.

Beg od života

Tada je prvi put srela i Milomira Marića, koji je, kao novinar početnik, došao u Podgoricu da napravi reportažu o životu mladih. Sreli su se pred pozorištem i on ju je pozvao da izađu. A Vesna mu je dopustila da je otprati, pod uslovom da se rastanu na kilometar od kuće. Da bi se "izvukla", ukućanima je ispričala priču kako je s bakom otišla u ribolov na Skadarsko jezero, toliko živopisno da je i sama u nju poverovala. S Marićem, koga je očarala izgledom i dugom crnom kosom, "prepoznala se" posle gotovo dvadeset godina, a on je, za uspomenu na taj susret, napisao divnu priču.

Kad joj je dosadilo da se bori protiv učmale i malograđanske sredine, spakovala je kofere i došla kod ujaka Andrije u Beograd, da tu završi četvrti gimnazije.

- Prvi i poslednji put u životu pobegla sam od nečega. Inače sam veliki borac i uvek se suočavam sa svim što mi život priredi, ali tada sam shvatila kako je bolje da odem, nego da se uzaludno borim s vetrenjačama.

Završila je Zemunsku gimnaziju i novinarstvo na Fakultetu političkih nauka i počela da sarađuje u brojnim novinama i časopisima. Onda joj je jedan sudbonosan susret u kultnom Klubu književnika iz korena promenio život.

- Društvo, u kome su bili i Adrijana Videnović, Rade Šerbedžija, moj prijatelj Andrej Popović, i drugi, sedelo je u klubu. Adrijana i ja smo u jednom trenutku otišle do kola po cigarete. Kad smo se vratile, ugledala sam veoma naočitog mladića, sa ogromnim crnim kovrdžama i sjajnim osmehom. Bio je to Dževdet Tuzlić, novinar i filmski kritičar iz Sarajeva, koji je došao na Fest.

Kad su se pogledali, znala je da se među njima stvorila hemija. Nastavili su da se gledaju još godinu dana, a onda su se venčali. Vesna se preselila u Sarajevo, grad Emira Kusturice, Vuka Janjića i Slobodana Terzića, koji je verovao u nju i ponudio joj posao na Televiziji Sarajevo. Bila je najmlađi urednik Kulturno-umetničkog programa, imala je i svoju emisiju u kojoj su gostovale brojne poznate ličnosti. U Dubrovniku je napravila intervju s generalom Kočom Popovićem, s Titovom suprugom Hertom Has i čuvenim disidentom Vaclavom Havelom. U međuvremenu je rodila sina Vedrana, koji je nasledio tatine oči i upečatljive crte lica.

Kad je u Sarajevu počeo rat, Vesna je, posle dva meseca, sa Vedranom uspela da izađe iz grada i ode kod majke u Nemačku, a Dževdet je odabrao da ostane. Ali, posle izvesnog vremena, zamolio je Vesnu da izvuče i njega. Uspela je tek nakon godinu dana. Verovala je da za njih u Nemačkoj počinje bolji život, ali kad se u njihov brak umešala ideologija, odlučila je da pobegne.

- Moj bivši suprug je, umesto mene i deteta, odabrao ideologiju, i to je bio kraj. Jednog dana kidnapovala sam Vedrana, sela u avion i vratila se u Beograd. Nisam znala ni kuda idem, ni gde ću da se smestim, ni šta ću da radim.

Sudbina je htela da na tom letu upozna Bogoljuba Karića, koji joj je odmah ponudio posao u svojoj kompaniji. U ponedeljak, u devet ujutru, po nju je došao šofer i postala je PR čitavog BK sistema.

- Shvatila sam da ti život nešto oduzme, a nešto da, to nekad bude previše, nekad premalo. Imala sam veoma mnogo posla, što mi je pomoglo da prebrodim krizu i ponovo stanem na noge.

Ljubav kao osvajanje

Od bivšeg supruga razvela se tek 1997, a u međuvremenu je ponovo srela Milomira Marića, ali ovaj put su oboje shvatili da su se već jednom, davno, upoznali.

- Sve te godine viđali smo se po brojnim fimskim festivalima, ali nismo "kapirali" da se znamo iz Podgorice.

Kad je dan posle proslave Vedranovog rođendana, na koju Milomir nije došao jer se otrovao hranom, donela fotografije u redakciju "Intervjua", gde su tad oboje radili, Marić joj je rekao: "Vesna, imaš mnogo lepog sina". Upitala je: "Hoćeš da i tebi rodim jednog?"

Tek tada je Milomir shvatio da je Vesna zapravo devojka koja ga je očarala dvadesetak godina ranije, kojoj je posvetio priču i uporno je, sve to vreme, tražio po čitavoj ondašnjoj Jugoslaviji. Pokazao joj je tu čuvenu priču, a Vesna je bila iznenađena i oduševljena tim gestom. Milomir je polako osvajao i nju i Vedrana. Odlazio je po njega u vrtić već u jedan po podne i dovodio ga u redakciju, a ubrzo su počeli i da žive zajedno. Zajedno su objavljivali i novine, "Profil" i "Damu", pa iako su, tvrdi Vesna, sušte suprotnosti, već punih dvanaest godina su par.

- Mi smo nebo i zemlja, vatra i voda, i po pitanju interesovanja, i po pokazivanju emocija, i po mnogo čemu drugom. Ali, i živi dokaz da se suprotnosti privlače. Oboje smo, međutim, usvojili tradicionalne vrednosti, porodica nam je veoma važna. Milomir je izuzetno obrazovan, zanimljiv i duhovit, uživam da se smejem s njim, zapravo se najčešće on i Vedran smeju meni. Njih dvojica se divno slažu. Vedran, koji završava četvrti razred gimnazije, odrastao je uz Milomira. On ga je ujutru budio za školu, pripremao mu doručak, cedio voće i odlazio na roditeljske sastanke. Često razgovaramo na temu mog i Maretovog "nevaspitanja" koje je Vedranu podstrek da nas jednog dana, ipak, vaspita kako valja, po svojoj želji. I, naravno, svi slobodno izražavamo osećanja. Prava demokratija na delu, ma kakva bila.

Tanja Nikolić