Čast, hrabrost, nesebičnost, požrtvovanost, ljubav, viteške su osobine koje su krasile Veru Houm, zvanu Džek, glumicu i hrabrog ratnog vozača, i Evelinu Haverfild, kćerku engleskog barona. Ove žene su rizikovale svoje živote spasavajući srpsku vojsku u Velikom ratu, vodeći bolnice, boreći se poput Flore Sands i mnogih drugih. Evelina, Iv, sahranjena je u Bajinoj Bašti, gde je i danas cenjena i ima svoju ulicu, a Dom zdravlja nosi njeno ime. U znak sećanja na ove žene britanska autorka
Vendi Mur napisala je dokumentarističko delo „
Džek i Iv“, a kod nas ga je u prevodu Tatjane Bižić objavila Laguna.
Vendi Mur
potpisivala je svoju knjigu na 67. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga na štandu Lagune. Za nas list kaže: „Bila sam u Srbiji pre dve godine i posetila sam mesta gde su Džek i Iv živele, išla sam u Mladenovac, u Kragujevac i Kruševac i u Bajinu Baštu, gde je Iv sahranjena. Slučajno sam se zainteresovala za njih. Moja prethodna knjiga govori o dve sifražetkinje koje su vodile bolnicu u Londonu tokom Prvog svetskog rata i dok sam radila na toj priči, naišla sam na fotografiju Džek u uniformi dok je bila vozač Emeline Pankherst, predvodnice sifražetkinja. Saznala sam da postoji njena arhiva u Londonu, prepuna fotografija, prepiske i dnevnika.“
Ove dve žene bile su različite po poreklu i karakteru, ali privukla ih je zajednička borba za ženska prava?
Da, bile su različite, Iv je bila ženstvena i prefinjena, rezervisana, a Džek je bila otvorena i druželjubiva, volela je da nosi mušku odeću, ali zajedničko im je bilo interesovanje za ženska prava. Bile su zaljubljene jedna u drugu. Sifražetkinje su bile zatvarane, važile su za neprijatelje društva, mnoge od njih nudile su svoje usluge britanskoj vladi. Iv i Džek su po izbijanju Prvog svetskog rata učinile isto, ali vlada nije želela njihovu pomoć i one su se potom pridružile organizaciji „Bolnica Škotlanđanki“ koje su radile izvan Velike Britanije. Mislim da ih je delimično patriotizam naveo na to da pomažu u ratu, ali bio je to i osećaj za avanturu, želja da same iskuse ratne sukobe, jer su bile neustrašive i mogle su stvarno da iskuse sve što i muškarci.
Da li su bile sklone Srbiji i pre ili su je zavolele tek pošto su ovde došle?
Mislim da je ovo drugo slučaj. Pre nego što su došle, nisu ništa znale o Srbiji, ali mislim da su znale koliko je Srbima bilo teško u ratu i da su želele da pomognu. Mislim da je srpska vojska u početku nerado prihvatala pomoć žena, ali ubrzo su shvatili koliko su one bile vredne i dragocene. Ova knjiga govori o ljubavnoj priči dve žene, ali i o ljubavi između dve države. One su uspostavile jaku vezu sa Srbima i srpska vojska je njih zavolela, bilo je to uzajamno.
Kako su Britanci posmatrali žene u uniformi?
I oni su u početku bili neprijateljski raspoloženi, nisu uopšte hteli da se žene mešaju u rat, naročito ne blizu fronta, ali kako je rat napredovao, shvatili su da su im žene potrebne kao bolničarke i vozači, tako da su ih konačno i prihvatili, uviđajući da njihove sposobnosti i znanja ne zaostaju za muškim.
Kada su Iv i Džek došle u Srbiju, šta su zatekle?
Škotske bolničarke došle su početkom 1915. godine i pomagale su u epidemiji tifusa, bile su šokirane uslovima velike ljudske patnje. Džek i Iv došle su tog proleća kada je epidemija posustajala, ali je i dalje uzrokovala probleme. Potreslo ih je ono što su videle, ali bile su odlučne da istraju, a smisao za humor im je pomagao. Igrale su sa srpskim vojnicima i organizovale zabave.
Srbija je u Velikom ratu ostala sama, narod i vojska krenuli su u veliko povlačenje preko Albanije, saveznici su ih ostavili. Međutim, britanske bolničarke su ostale u Kruševcu da neguju ranjenike?
Da, većina stranih humanitaraca napustila je Srbiju i pridružila se povlačenju preko Albanije, ali Džek i Iv bile su odlučne da ostanu u pozadini i da se brinu o bolesnima i ranjenima. Ostale su u Kruševcu i onda su i same bile zarobljene tri meseca. I tada su lečile srpske vojnike u vojnom logoru.
Ostale su uz Srbe i tokom borbi u Rusiji i pomogle su im da iz Rusije odu, rizikujući ponovo svoje živote?
Posle zarobljeništva vratile su se u Veliku Britaniju, ali i dalje su želele da pomažu Srbima, pa su se pridružile ekspediciji u Rusiju i Rumuniju, podržavajući srpsku vojsku na Istočnom frontu. Tada su već izgradile jaku vezu sa srpskim narodom i vojskom i mnogo su rizikovale posedujući jedino ambulantsko vozilo na frontu, dok su ostala vozila bile konjske zaprege. Na samoj liniji fronta prevozile su ranjenike, dok su ih avioni bombardovali i onda su dva puta morale da se povuku sa srpskom i ruskom vojskom. To je bilo vrlo rizično jer su se ambulantska kola sama vraćala na front dok su gume pucale i automobil se kvario. One su sve same popravljale. Pravo je čudo što su uopšte preživele. A onda su se stvari dalje pogoršale. Elsi Inlis, koja je vodila „Bolnice Škotlanđanki“, insistirala je na tome da one ostanu u Rusiji dok Srbi ne budu mogli da je napuste i da se pridruže Solunskom frontu. Poslala je Džek i još jednog vozača nazad u Veliku Britaniju sa šifrovanom porukom za vladu koliko je opasna situacija u Rusiji za srpske vojnike i tako je britanska vlada ubedila rusku da dozvoli srpskoj vojsci da se vrati prvo u Veliku Britaniju, a onda na Solunski front. Bilo je vrlo opasno putovati kroz Rusiju u kojoj izbija revolucija i još sa šifrovanom porukom. Žene su pokazale šta sve mogu. Inače, i Iv je nosila revolver i bila je spremna da ga koristi, potekla je iz vojničke porodice, njeni otac i stric bili su u Krimskom ratu i oba njena supruga bili su oficiri. Volela je vojnički život i zato se pridružila drugom mužu u Južnoj Africi. Volela je konje i dobro je jahala, spasavala je konje koji su bili povređeni. To predznanje koristilo joj je u Srbiji prilikom uspostavljanja poljskih bolnica.
I posle Velikog rata ove žene nastavile su da pomažu Srbiji?
Krajem rata vratile su se kući i skupljale su priloge za srpsku vojsku, ali čim je bilo bezbedno ponovo putovati, Iv je došla u Srbiju i ponela hranu, odeću i lekove za srpske izbeglice, osnivajući sirotište u Bajinoj Bašti. Radila je samo nekoliko meseci, kad se razbolela i umrla 1920. godine. Džek je bila sa njom. Sahranjena je u okviru crkve, ulica je nazvana po njoj, kao i bolnica. Svake godine u Bajinoj Bašti je se sećaju. Džek i Iv nisu toliko poznate u Velikoj Britaniji, zato sam o njima napisala knjigu.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika