Velikićev „Bečki roman“ – trnovit i lekovit put samospoznaje

Relativno kratak, izuzetno sažet, novi roman Dragana Velikića ima veoma složenu, slojevitu, tananu, mrežastu strukturu. Na samoj površini to je uzbudljiv kriminalistički roman, dok je na dubljem nivou to priča o raspadnutoj porodici i komplikovanim uzajamnim odnosima troje njenih članova. Ispod njih nalazi se još dublji sloj, kritički intonirana društvena analiza, anatomija naličja sudsko-pravosudnog sistema jedne uređene evropske države. Najzad, u najdubljem sloju to je intimna priča o sudbini pojedinca, o teškoćama, borbi i patnjama na putu ka zrelosti i autentičnosti.

Iskusni pisac, majstor dobre priče Dragan Velikić maestralno je povezao sve niti, sve bitne tokove sa ovim najdubljim, glavnim tokom priče „Bečkog romana“. Svaki od ovih tokova senči i osvetljava ovaj glavni, najjintimniji, i na svoj osoben način doprinosi razumevanju zagonetnog i neizvesnog procesa psihološkog i duhovnog sazrevanja pojedinca.

Tri glavna lika priče su razvedeni roditelji – otac Andrej, stomatolog pred penzijom (živi u Beču), majka Olga, penzionisana bibliotekarka (Beograd) – i sin Pavle Marić, ugledni mladi psihijatar u Beču. Posle havarije u braku Andrej i Olga žive svoje živote spokojno i zadovoljno, a ono što ih labavo povezuje jeste podrška sinu i ponos na njegov meteorski uspeh. Svojim zalaganjem i pameću on je izgradio zavidnu karijeru i postao perspektivni psihijatar u Centralnoj bolnici u Beču i u Zatvorskoj bolnici u Hiršendorfu.

A onda, najednom, kako to biva u bajkama, grčkim tragedijama i nekim romanima, posle kratke idile, uticajem više sile, nastaje preokret, nesreća, nemilosrdan udarac sudbine. Otac, koji oseća da najzad živi blažen život, sa novom ženom koja mu je po meri i sprema se za spokojan penzionerski život, saznaje da mu je sin uhapšen zbog navodnog trovanja devet kolega sa posla u Zatvorskoj bolnici! Ova bizarna optužba zbiva se u doba pandemije korone, 2020. godine, što pogoršava čitavu situaciju. Preti mu dugogodišnja robija i psihijatrijska dijagnoza, etiketa koja se lako lepi, a veoma teško skida.

Nastaje iznebuha težak potres, koji preti da uništi sva tri života glavnih likova. Otac i majka su slomljeni, a sin potpuno zbunjen, uplašen i utučen. Na osnovu tužbi kolega psihijatara, Pavla hapse i odvode u pritvor, istraga dugo traje, podiže se optužnica i suđenje traje još duže, dve godine. U ovoj krimi priči nejasan je motiv tužbe, još manje je jasan motiv osumnjičenog „trovača“, dokazi su slabašni, a javljaju se i nove optužbe koje ga terete za proganjanje i uznemiravanje jednog kolege. Istraga se vodi na neobičan način, čudni su propusti tužioca, ali i advokata, a sudija traljavo vodi proces itd.

Sasvim novo svetlo na čitavu krimi priču baca jedna brižljivo skrivana ljubavna priča, koja stoji u pozadini i bez koje se ne može razumeti kako je počela hajka na Pavla Marića. Naime, ovaj ugledni mladi psihijatar, Srbin, iskreno se zaljubio u svog kolegu s posla, Austrijanca Jozefa Kauca iz čuvene pravničke porodice. Pavle, budući zaljubljen i srećan u toj vezi, koju su krili jer je tako zahtevao njegov partner, nije primećivao da je njegov dragi „Jozi“, zapravo vešt manipulator i predator, koji ga smišljeno i vešto koristi kako bi napravio karijeru i došao na njegovo mesto u bolnici. U optuživanju svog partnera, u sprovođenju tužilačke istrage, kao i u opstrukciji odbrane optuženog, mladi Kauc koristi veliki uticaj svog oca, koji ima dobre veze u tužilaštvu Austrije (gde je radio), ali i među sudijama.

Roman sada dobija dimenzije društvene drame, koja otkriva tamnu stranu demokratske, uređene pravne države koja se često uzima za uzor bezbedne pravne države gde se maksimalno poštuju ljudska i građanska prava. Iza blistave fasade pravosuđa, u njegovom mračnom podzemlju kriju se trgovina uticajem, nepotizam, nadmenost, kao i ksenofobija i predrasude tužioca i sudija prema strancima, posebno Balkancima. Ispod maske nepristrasne pravde kriju se neravnopravnost, privilegije uglednih i bogatih i selektivna pravda. A ispod ljubaznosti, nesebičnosti i srdačnosti lekara, skrivaju se najveće gadosti, zavist, pakost, pritvornost, lukavstvo, pa čak i surovost, mržnja i prezir prema društveno marginalnim kolegama došljacima.

U ovoj konstelaciji sila koje su se urotile protiv Pavla, čini se da je njegova sudbina potpuno beznadežna, poput muve u paukovoj mreži. I upravo tada kada je Pavle, već predugo u istražnom zatvoru, na ivici svojih snaga, postao očajan i gotovo bez nade, pomalja se svetlo, dolazi do preokreta.

Umesto ranijeg advokata koji je loše vodio odbranu (iza koga se nazire senka starog Kauca), Pavle angažuje novog, odličnog advokata. Osim toga sudski veštak, istinski nezavisan psihijatar izveštava da se u ovom slučaju ne može dati bilo kakva psihijatrijska dijagnoza i da je verovatnoća nula da bi Pavle mogao počiniti taj zločin. Najzad, krunski dokaz: analiza famoznog parčeta kolača, kojim su psihijatri u bolnici tobož otrovani pokazuje da je ovaj „čist“, ne sadrži otrove, a analiza „otrovanih“ kolega pokazala je da su oni uzimali različite sedative, a jedan od njih i čak i kokain, što očigledno nema veze kolačem kojim su bili počašćeni.

Dok se proces odvija sporo i mučno, odigrava se i prava unutrašnja drama tročlane porodice Marić. Ljude ponajbolje upoznajemo u ekstremnim situacijama kada su njihove sposobnosti i vrline stavljene na probu. U istoj situaciji u skladu sa svojom prirodom, različite ličnosti ponašaju se na različite načine. Ista vatra stvrdnjava jaje i topi gvožđe.

Otac Andrej, oprezan i samoživ čovek, koji voli sigurnost i izbegava sve što može da mu ugrozi udobnost, na sinovljevo hapšenje reaguje tako što mu traži dobrog advokata, ali, kao i uvek, izbegava da se upusti s njim u ozbiljan razgovor jer ne želi da sazna neprijatnu istinu, koja bi mogla da ga uznemiri. On više veruje autoritetu institucija Austrije nego u nevinost sina. Majka Olga, naviknuta na nesreće, bezrezervno je odana sinu i apsolutno je sigurna da nije kriv. Ona zna i ono što joj Pavle nije rekao, zna njegovu tajnu, ali smatra da i on zna da ona zna, pa nema potrebu da pričaju.

Pavle, glavni lik, kada je uhapšen gotovo potpuno je zbunjen, dezorijentisan, uplašen i očajan. U šoku je, ne može da veruje šta ga je snašlo. Ostao je bez oslonca, sve u šta je verovao i čemu se nadao, sve mu se u trenu srušilo, ne uspeva da spreči plač.

Najednom, umesto na poslu, u čuvenoj bolnici, nalazi se kao obezličeni kriminalac u zatvoru. Ostao je sam sa sobom. I upravo tu na samom dnu, kada je ostao sam, kreće bolan proces suočavanja sa sobom samim i ujedno počinje uzdizanje, razvoj njegove istinske ličnosti. Tu u zatvoru, gde ima beskrajno mnogo vremena, on se suočava sa mračnim delom svoje ličnosti, sa svojim „tamnim bratom“, sa svim onim u sebi što mrzi i čega se stidi, te je odbijao da je i to deo njegove ličnosti. Shvata da nije imao kuraži da bude ono što istinski jeste, da se bori za svoje vrednosti i ciljeve, za ostvarenje svojih autentičnih potreba i zato je živeo tuđi, očev život. Znao je očeve i neizrečene želje, trudio se da mu ugodi, da ga ne razočara, ali ne zato što ga se plašio, već zato što mu je bilo žao da ga nečim povredi. Umesto da ode u Njujork, koji je zavoleo i da tamo gradi svoju profesionalnu karijeru, otišao je, po očevoj želji, u Austriju, u Beč. Iz istog razloga nije sa ocem pričao o svojoj seksualnoj orijentaciji, ali je priželjkivao da ga ovaj o tome pita, pa onda da pričaju, ali je znao da otac to odbija, ne želi.

Nije bilo lako Pavlu da se suoči sa neprijatnim saznanjima o sebi, da se uhvati ukoštac sa vlastitom Senkom. Ali upravo prolazeći kroz pakao samootkrivanja svoje tamne strane, on se hrabro suočio i obračunao sa vlastitom Senkom i kroz bol i patnju došao je do lekovite samospoznaje. Prihvatio je svoje skrivene potisnute, odbačene želje i svoje suzbijene ambicije, skinuo je sa svog lica masku, odbacio je svoju Personu „dobrog sina“, učtivog, uvek ljubaznog i predusretljivog, koji spremno ugađa drugima i prilagođava se sredini. Rešio je da krene drugim, trnovitim putem, da zauvek napusti stan u Beču (koji mu je otac kupio), Austriju, licemernu i konformističku egzistenciju, i da ode u sasvim drugu sredinu, u Njujork, gde će, polazeći od nule, mukotrpno graditi svoju karijeru psihijatra, ali gde će se osećati celovit, slobodan i svoj.

Čitalac „Bečkog romana“, kako se priča bliži kraju, sve bolje razume drevnu istinu da bez nevolja, teškoća i muka nema sazrevanja. Ono što je u početku izgledalo kao strašna i besmislena nesreća, koja će potpuno uništiti Pavla i njegove roditelje, pokazalo se kao poziv na put, tegoban i trnovit do sebe samoga, do potpunosti, sklada, spokojstva i spasenja. Nesumnjivo je Pavle doživeo veliku nesreću, bio gotovo smrtno ranjen, moralno i mentalno ubijen, ali bila je to njegova felix culpe, „srećna rana“ ili „srećni greh“. Naravno, to nije apologija mučeništva, nego se na sugestivan, umetnički uverljiv način potvrđuje psihološka istina da se bez osujećenja, bez muka i patnje ne može doći do najdubljih uvida i pročišćenja, do samospoznaje. A bez teške i mučne samospoznaje nema preobražaja i isceljenja, to je neophodan uslov dostizanja zdravlja, autentičnosti i zrelosti, duševne i duhovne.

Autor: Žarko Trebješanin
Izvor: Književni magazin, decembar 2024.