Vanja Bulić: Tajne iz prošlosti i zagonetke sadašnjosti

Nažalost, slabo poznajemo našu istoriju. Krivo je i školstvo, domaće vaspitanje, ideologija i vjerovanje da sve počinje sa dolaskom novih vlasti...



Roman „Teodorin prsten“ pisca i publiciste Vanje Bulića literarno oblikuje legendu o prstenu vizantijske princeze i potom srpske kraljice Teodore, majke cara Dušana Silnog. Naime postoji vjerovanje da će umrijeti brzo svako ko ga stavi na ruku! Istorijski sloj priče prepliće se sa savremenim zbivanjima vezanim za modnu reviju na kojoj će manekenke nositi i srednjovjekovni srpski nakit, među kojim i Teodorin prsten. Za nepun sat, u toku modne revije u uglednom beogradskom hotelu, dogodiće se tri ubistva, a svi ubijeni, kako će se pokazati, bili su u neposrednom dodiru s kobnim prstenom.

Vanja Bulić (1947) radni vijek je proveo kao novinar u pisanim i elektronskim medijima. Za televiziju je snimio više od dvije i po hiljade jednočasovnih emisija, a pisao je za gotovo sve prestižne listove nekadašnje Jugoslavije. Snimao je dokumentarne filmove („Državni radnik“, „Crveni barjak Filipa Filipovića“), scenarista je tri TV serije („Jugovići“, „Javlja mi se iz dubine duše“ i „Drugo stanje“). Koscenarista je dugometražnog filma „Lepa sela lepo gore“ i scenarista filma „Drugo stanje“. Napisao je zbirke priča „Kako sam gajio blizance“, „Sto bisera“, „Istorija u krevetu“, „Muškarac u izvesnim godinama“ i „Zašto bog nema auto“, romane „Tunel - lepa sela lepo gore“, „Ratna sreća“, „Zadah belog“, „Vrele usne“, „Parada strasti“, „Drugo stanje“, „Oko otoka“, „Šole“, „Simeonov pečat“, „Jovanovo zaveštanje“, „Dosije Bogorodica“, „Teslina pošiljka“, „Devedesete“, „Šmekeri“, „Šmekerke“, „Viza za nebo“ i „Dušanova kletva“. Napisao je romansirane biografije glumaca Petra Božovića, Miše Janketića, Marka Nikolića, Lazara Ristovskog i Jelisavete Seke Sablić. Među nagradama dobijenim za spisateljski rad izdvajaju se „Zlatni beočug“ za trajni doprinos kulturi Beograda, kao i tri godišnja priznanja Zlatni hit liber – za najtraženije knjige u knjižarama i bibliotekama Srbije (2012, 2013. i 2015. godine). Otac je trojice sinova, imao je rok sastav, strastveni je igrač preferansa i još uvijek igra odbojku. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije.

Ovaj razgovor počećemo Vašom novom knjigom „Teodorin prsten“. To je zapravo triler inspirisan legendom o prstenu vizantijske princeze a potom i srpske kraljice Teodore. Znači li to da je cijela priča romana u domenu istorijske fikcije?

Prvi tiraž „Teodoriniog prstena“ je štampan u šest hiljada primjeraka, a već poslije pet dana doštampano je još pet hiljada primeraka. Iz Crne Gore je došla narudžbina za 1500 primeraka. Sve to govori koliko je interesovanje čitalaca za istoriju srednjeg vijeka. Ali, kao u svim mojim romanima u kojima je glavni junak novinar Novak Ivanović, rešavanjem neke tajne iz prošlosti, rešiće se neke naoko nerješive zagonetke iz sadašnjosti. U mojim romanima sve što je vezano za istoriju i religiju je tačno, a plod mašte je trilerski dio romana.

Vjerovalo se da Teodorin prsten ima čudesnu moć i da će umrijeti brzo svako ko ga stavi na ruku. Kako je nastala takva priča, na kojoj je i zasnovan ovaj Vaš roman?

Teodora je vizantijska princeza, majka cara Dušana. Otac joj je darivao prsten koji se smatra jednim od najlepših ikada izrađenih prstenova u srednjem veku. Na prstenu je ugravirana rečenica „Kto ga nosi pomozi mu Bog“. Ta poruka se odnosi samo na članove dinastije, na one koji su dostojni njegove duhovne vrednosti. Iz te poruke je proisiteklo verovanje da prsten donosi nesreću onome ko ga nije dostojan. Na ovom prstenu se prvi put pojavljuje ugraviran dvoglavi beli orao, inače tadašnje obeležje Vizantije. Kasnije je ovaj znak pretočen u srpski grb. Na slici Uroša Predića „Kosovka devojka“, ranjeni junak Ivan Kosančić ima štit na kome je naslikan crni dvoglavi orao. Takva oznaka je nošena u ratu.

Teodorin prsten je čuvan u kraljičinom sarkofagu u kosovskom manastiru u Banjskoj. Postoje li pouzdani izvori koji bi ukazali na to da je taj sarkofag 1915. godine razbio regent Aleksandar Karađorđević i prsten odnio u Beograd?

Kraljica Teodora je sahranjena u manastiru u Banjskoj, zadužbini kralja Milutina, najvećeg zadužbinara među srpskim vladarima. Prsten je Narodnom muzeju u Beogradu darivao ugledni beogradski advokat, kome je prsten darivao kralj Aleksandar kada je saznao kakvu tajnu prsten skriva. U primopredajnom dokumentu piše da je Aleksandar prsten uzeo iz sarkofaga u kome je sahranjena Teodora.

Zna li se zbog čega je to učinio?

Dogodilo se to u vreme povlačenja srpske vojske preko Albanije. Tada se pričalo o blagu kralja Milutina, koje nikada nije pronađeno, pa je tadašnji regent Aleksandar poverovao da se blago nalazi u manastiru u Banjskoj. Tada je, između ostalog, raskopan i sarkofag, dakle grob kraljice Teodore. Ali, skromna kraljica je u grob ponela samo lične stvari, među njima i prsten dobijen od oca, vizantijskog cara.

U knjizi se kaže da se sto godina kasnije prsten pojavio na ruci jedne privlačne manekenke. Koliko će to pomoći novinaru Novaku Ivanoviću u razotkrivanju tajne o kraljičinom prstenu?

To su bili istorijski podaci o prstenu, a priča romana je izmaštani deo o daljoj sudbini prstena. Ugledni beogradski kreator Stevan Nastasijević pripremio je kolekciju inspirisanu srednjim vekom i zamislio je da manekenke nose i nakit iz srednjeg veka, pozajmljen iz Narodnog muzeja u Beogradu. Tako se prsten pojavio na ruci lepe manekenke. Od tog trenutka, događaji se smenjuju neverovatnom brzinom i čitalac upoznaje glamurozni svet mode u kome se prepliću lepota, ljubomora, strasti... Iskoristio sam taj dio priče da opišem lažni džet-set prestonice, koji pokaže pravo lice kada se pojavi kelner sa ćevapčićima pa se okome na njega kao leopard na krmenadlu ubačenu u njegov kavez.

Nedugo poslije tog pojavljivanja Teodorinog prstena, u jednom luksuznom beogradskom hotelu događaju se tri ubistva. Ubijeni su prije toga bili u neposrednom dodiru sa tim prstenom?

U prvoj glavi romana, inspektor sređuje fotografije sa mesta zločina, tako da čitalac odmah saznanje za tri ubistva, ali, pošto ne vidi fotografije, ne zna ko su ubijeni. Oni koji su pročitali knjigu, kažu da su sve vreme pokušavali da otkriju ko je naredni ubijeni, a jedan prijatelj mi je priznao da je morao odmah da pročita kraj knjige... Napetost radnje sam gradio na činjenici o prokletstvu koje prati nedostojnog nosioca Teodorinoig prstena, ali to je samo šarena laža koja skriva suštinu osnovne priče.

Koliko je legendi o ovom prstenu doprinijelo i to što se na tlu Srbije oduvijek, pa i dandanas, nalazio znatan broj osoba koje se bavi magijom i raznim oblicima vještičarenja?

To nema nikakve veze sa pravoslavnim legendama, jer u okviru pravoslavne crkve nikada niesu sprovođeni rituali isterivanja đavola ili spaljivanja veštica, na primer. U Dušanovom zakoniku je bilo odredbi koje su se odnosile na dokazivanje nečije krivice uz pomoć rituala kada se golim rukama hvatalo usijano gvožđe, pa je je kao dokaz nevinosti bilo nepostojanje opekotina. S druge strane, na Balkanu postoji mnogo paganskih rituala, a najviše ih se zadržalo u oblastima u kojima žive Vlasi. Tu se posebno ističu rituali komuniciranja sa mrtvima, pa se između ostalog, nakon četrdeset dana izvlači leš iz groba. Danas je postala moda da se traže usluge ljudi koji navodno poznaju zakone magije. Ali, to nema nikakve veze sa religijom. Ostalo je zapamćeno da su zbog surovosti inkvizicije, mnoge žene koje su proglašavane vešticama bežale u zemlje pravoslavlja.

Koliko vještičarenje i ova legenda o prstenu imaju zajedničkog, obzirom da je i jedno i drugo u domenu naučno nedokazivog?

Nemaju dodirnih tačaka iako počivaju na istim premisama, pre svega u verovanju u nečije moći. Zaista je naučno nedokazivo zašto neko veruje u nešto. To je pitanje za psihologe, koji će u analizi svakog pojedinačnog slučaja dati valjan odgovor.

I Vaša ranija književna djela karakteriše mješavina istorijske istine i fikcije. Zbog čega vas privlače takve teme.

Nažalost, slabo poznajemo našu istoriju. Krivo je i školstvo, domaće vaspitanje, ideologija i verovanje da sve počinje sa dolaskom novih vlasti... Ali, prema slovenskim narodima je učinjena velika nepravda što su na raznim međunarodnim konferencijama određivane granice saznanja o našoj istoriji. Pisani dokumenti su dokazi identiteta jednog naroda, a mi imamo istorijske rupe koje je teško danas rekonstruisati. Odavde je odnošena arhiva sa istorijskom građom. U romanu „Teslina pošiljka“, u kome je glavni junak Narodna biblioteka u Beogradu, koja je bombardovana 1941. godine, poređao sam činjenice tako da je svakome jasno da je biblioteka opljačkana, pa spaljena. U njoj se nalazila najznačajnija arhivska građa o, između ostalog, prepiski srpske države sa Rusijom, Nemačkom, Turskom, Austrougarskom... Tu se nalazilo dve hiljade rukopisnih knjiga iz ranog srednjeg veka. Naši manastiri su uspeli da sačuvaju neprocenjivo vrednu istorijsku građu. Poslije romana „Simeonov pečat“ javio mi se jedan čovek i rekao da je petnaest puta bio u Hilandaru, ali da nije znao šta sve poseduje naš manastir dok nije pročitao moj roman. I zbog toga me privlače takve teme.

U knjizi „Dušanova kletva“ se govori o tajanstvenoj (odsečenoj) ruci koja se nalazi u kesi ispred Palate pravde, naslonjenoj na spomenik caru Dušanu. Kakvu poruku predstavlja ta ruka, ko ju je tu ostavio i slično, opet istražuje jedan od glavnih junaka i ove knjige novinar Novak Ivanović. Kako ovo Vi kao autor komentarišete?

„Dušanova kletva“ je nastala kao odgovor povećanom nasilju u porodici, posebno trgovini bijelim robljem, prije svega ženama. Dugo sam tražio pravi ugao za takvu priču i našao sam ga u zakoniku koji je sankcionisao takve pojave, dosledno sprovodeći sudske odluke. Ne znam kada je danas neki silovatelj dobio najstrožu kaznu. Pedofili obavezno ponove zločin. U Dušanovo vrijeme, zakon je sankcioinisao i silovanje u braku: „Ako vlastelin uzme svoju drugu bez njenog pristanka, da mu se obe ruke odseku“. Kada bi se ovaj član danas primenjivao, ulicama bi šetale hiljade muškaraca bez ruku. U knjizi se pominje društvo Dušanovi sledbenici, koje se ne zalaže da se danas primenjuje Dušanov zakonik, ali da se današnji zakoni primenuju dosledno kao što se u Dušanovo vreme primenjivao njegov zakonik. Ali, u dobrim namerama, uvek se nešto otrgne kontroli, pa je tako jednog jutra uz spomenik caru Dušanu ispred Palate pravde u Beogradu, osvanula kesa za đubre i u njoj odsečena ruka. Broj odsečenih ruku se uvećava... I eto dobre priče o balkanskim putevima trgovine ženama, koji vode preko Makedonije i Kosova prema Italiji i Bliskom Istoku.

U kontekstu današnjih zbivanja šta kažete o ovoj stavci Dušanovog zakonika koja je takođe pribilježena u ovoj knjizi: „Sve sudije da sude, pravo, po zakonu, a ne da sude po strahu od cara“.

To je dobro pitanje za svakog čitaoca ne samo mojih knjiga. Reč car se može zameniti rečju šef, direktor, ministar, predsjednik vlade, predsednik države... U Srbiji je doneta odluka da sudije ubuduće predlažu ljudi iz struke, a ne Skupština.

U knjizi „Teslina pošiljka“ govorite o telu nemačkog novinara Riharda Genca pronađenom na ruševinama Narodne biblioteke. U istragu uključujete (opet) vašeg junaka novinara Novaka Ivanovića, koji na kraju shvata da je on samo igračka u igri moćnika. Ovdje su upleteni i tajnoviti Teslini „zraci smrti“. Čini mi se da je u cijeloj priči ovdje primarna tajna o Teslinim pronalascima, kojima?

Tesla je između dva rata govorio da je namenio tajne zrake za odbranu otadžbine. Te zrake su drugi prozvali zracima smrti. O tome svedoče i njegova pisma upućena sestriću Kosanoviću, koji je posle Drugog svetskog rata bio naš predstavnik u Ujedinjenim nacijama. Tesla je trebalo 1932. godine da dođe na proslavu društva koje nosi njegovo ime. Bio je sprečen, ali je poslao poštom svilenu srpsku zastavu koju je sam napravio, znak društva koji je sam kreirao i koplje za zastavu. Odličan povod za maštanje: da li su se skriveni u koplju nalazili crteži oružja smrti i da li su posle toga prosleđeni Narodnoj biblioteci? Pitanja se gomilaju: ako su bili u biblioteci, da li su ih Nemci pronašli i uzeli, a pritom tvrde da je sve zapaljeno? Sledeće pitanje: da li su crteži pre bombardovanja sklonjeni i gde se sada nalaze? S tom idejom u Beograd dolaze agenti svetskih vladara u senci... Da li se crteži nalaze u manastiru Blagoveštenje gde je trebalo da bude izmeštena Narodna biblioteka?

Koliko je ova knjiga zasnovana na istinitim podacima? Zašto plaćeni ubica upada u Cetinjski manastir?

I u ovoj knjizi su istorija i religija apsolutno tačni. Svaku moju knjigu prvo pročita moj prijatelj Onufrije Hilandarac, jer ne želim da napravim grešku kojom bih povredio jerska osećanja bilo koga. Paralelna priča, dakle trilerski dio, odnosi se na mladog arapskog princa školovanog u Americi. On želi da se osveti hrišćanima zbog agresije na njegov narod, ali ne želi da to učini na isti način. Zato se odluči da im ukrade nešto što im mnogo znači. A to je jedna od dve najveće hrišćanske relikvije, koje se nalaze na Cetinju. Inače, desna ruka Krstitelja Jovana se u svim religijama smatra najvećom relikvijom, jer je jedina materijalni dokaz o nastanku jedne religije. Mladi princ angažuje mafijaše i jedan od njih dolazi u cetinjski manastir. Ispričali su mi u manastiru da je onog leta kada je izašla knjiga, jedan posetilac pitao da mu pokažu mesto na kome je mafijaš ubio monaha Petra, čuvara relikvije.

Ni Cetinjani, odakle je moja majka, ne znaju šta sve ima Cetinje.

U knjizi „Dosije Bogorodica“ pišete o dvije najveće hrišćanske svetinje - desnoj ruci Jovana Krstitelja i čudotvornoj ikoni Bogorodica Filermosa – donijete iz Jerusalima u XI vijeku a koje su, u doba Drugog svjetskog rata, skrivene u manastiru Ostrog. Ipak, težište zapleta priče je krađa jednog dijamanta iz Bogorodičine ogrlice i plavog safira neprocjenjive vrijednosti kao i traganje novinara Novaka Ivanovića za počiniocima tog nedjela.

Tajna ukradenog plavog safira iz Bogorodičine ogrlice nikada nije rasvetljena. Ikona se dvadeset pet godina nalazila u sefu državne bezbednosti Crne Gore i kada je ponovo ugledala svetlost dana – nema safira. Crnom Gorom i danas kolaju priče o tome ko je mogao da ukrade dragulj. Inače, obe svetinje su vlasništvo Malteških vitezova i o tome je posebnu knjigu napisao Budo Simonović. Ovaj roman mi je poslužio da, između ostalog, opišem lepote Crne Gore, posebno primorski deo i pritom upletem brojne legende i istorijske činjenice. Mislim da i Cetinjani, odakle je moja majka, ne znaju šta sve ima Cetinje, jer se većina oslanja samo na period vezan za Petroviće. Proučavajući građu za roman, dolazio sam do neverovatnih podataka o bogumilima i masonima, na primer, i njihovom prisustvu u Cetinju.

Autor: Vujica Ognjanović
Izvor: Vijesti.me