Vanja Bulić: Od Sinaja do Tumana

Na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu susreli smo Vanju Bulića, jednog od najčitanijih savremenih pisaca na ovim prostorima. Povoda za razgovor sa našim sagovornikom bilo je u obilju, tako da smo razgovarali kako na temu njegovog poslednjeg romana „Sinajski testament“ (Laguna, Beograd), ali i o istoriji i istorijskim temama kao čvrstom književnom uporištu, o velikanima naše istorije koje je pletući vešto zanimljive trilere iznova oživljavao u svojim knjigama, i konačno i o Crnoj Gori i značaju koji ona ima u njegovom životu, a kojoj se na radost armije čitalaca uvek rado vraća kako tragom predaka tako i svojih književnih junaka.



Iza Vas je bogat stvaralački književni opus. Osnovno uporište svih Vaših romana je istorija. Kako ste se odlučili na taj preplet prošlosti i današnjice, istorijskog i savremenog?

Postoje dva načina kako da se istorija uplete u savremenu literaturu. Prvi: romansirana dokumentaristika. Drugi: beletristika uz čiju se pomoć savremena događanja objašnjavaju korišćenjem istorije. Kao novinar istraživač, koji je zagazio u literaturu, izabrao sam ovo drugo, inače kod čitalaca trenutno najpopularniji žanr. Kada sam napisao „Simeonov pečat“, najavljivan sam kao „srpski Den Braun“. Sličnost je samo u korišćenju istog žanra. U literarnom smislu sam bolji od njega, a kada je reč o korišćenju istorije i religije, u mojih deset knjiga sa istim glavnim junakom Novakom, još nije nađena greška. Posebno je osetljivo u trilerima koristiti religiju, a ja sam našao put kako da se to uradi a da se pritom ne povrede osećanja vernika.

Vaši junaci listom su velikani naše nacionalne istorije. Koliko ste znali o njima pre početka pisanja knjiga?

Nažalost – malo. A za to je krivo naše obrazovanje, posebno šturi udžbenici istorije. Svi vladari iz loze Nemanjića, izuzev cara Dušana, kanonizovani su. Njihove biografije su fantastične. Živeli su i vladali u vreme kada je cvetala Evropa, a oni su bili poštovani i uvažavani kao vlastodršci srpskog naroda, ravnopravnog sa ostalim narodima. Za tu ravnopravnost se trebalo izboriti i oružjem i diplomatijom.

Koji istorijski likovi koji su nastanili Vaše knjige su Vam prirasli za srce i zašto?

Primer kralja Milutina najbolje ilustruje koliko smo više pažnje poklanjali engleskim vladarima, na primer, nego svojim. Njegov ljubavni život zasenjuje sve engleske vladare, a njegovi politički brakovi (petogodišnja viznatijska princeza, jedan je od njih) primer su njegove vladarske lukavosti. Bio je kicoš, falsifikator novca kovanog u njegovom rudniku Novo brdo na Kosovu, Dante Aligijeri ga pominje u „Božanstvenoj komediji“… Pritom je bio okrutan vladar koji je oslepio svog sina Stefana Dečanskog u strahu da mu ne preuzme presto. A Stefana Dečanskog je udavio njegov sin, car Dušan Silni… Mošti kralja Milutina se nalaze u Sofiji, u Crkvi Sveta Nedelja. Iako je Sinod Bugarske pravoslavne crkve doneo odluku da se mošti premeste u Srbiju, to još nije sprovedeno u delo. Itd, itd…

Koje ste sve neobičnosti, nepoznanice otkrivali prilikom istraživanja neophodnih za pisanje svojih knjiga?

Neobičnosti su pre posledica našeg neznanja. Nisam znao, na primer, da je „Miroslavljevo jevanđelje“ uvršetno u 120 najvrednijih kulturnih pokretnih dobara u istoriji ljudske civilizacije. To je Uneskova edicija „Pamćenje sveta“. Nisam znao da se reprodukcija „Belog anđela“ nalazi u najčuvenijoj galeriji u Vatikanu zajedno sa originalima Da Vinčija i Mikelanđela. Veličina naše freske je u tome što je prvi put u istoriji slikarstva korišćena perspektiva: anđeo sedi na jednoj kocki naslikanoj u tri dimenzije. A ta freska je urađena tri veka pre renesanse.



Koju svoju knjigu smatrate najboljom?

„Oko otoka“. To je roman u koji sam utkao priču moje porodice. Moj otac je bio na Golom otoku, pa „Oko otoka“ u periodu od pedeset godina kroz prizmu porodice Golootočana pripoveda storiju o nastanku i propasti jedne države. Upravo se štampa deseto izdanje ovog romana. Sramota je što Beograd nema nijedan znamen koji bi podsećao na taj sramni period naše istorije. A najveća je sramota što se na Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana, nalaze na istom mestu humke žrtava i dželata sa Golog otoka.

Već decenijama potpisujete svoje knjige na međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Šta za Vas znači ova priredba i kako je doživljavate?

Najbolja slika Sajma knjiga je podsećanje na ratne godine. Kada sam želeo da pobegnem od mraka svakodnevice, odlazio sam na Sajam gde sam zaticao nasmejane ljude. Druženje sa knjigama i piscima bio je put isceljenja. Tako je i danas. Ipak, nad Sajmom se nadnela senka neodgovornih ljudi koji planiraju da sruše sajamske hale i tako unište tradiciju ne samo druženja sa knjigama. Sajam je jedan od zaštitnih znakova Beograda, a to sigurno neće postati „Beograd na vodi“, koji bi bio divno naselje da je izgrađen van granica drevnog Singidunuma. A to je odlična priča za roman o Beogradu.

„Sinajski testament“ je dugo bio prvi na Laguninoj rang-listi. Čime je to zaslužio?

Roman počinje ubistvom čoveka u monaškoj odeždi ispred beogradske sinagoge. Ispostavi se da nije reč o monahu, već o čoveku sa trostrukim identitetom. Priča kreće od manastira Sveta Katarina na Sinaju, gde je u jednaestom veku napisan „Sinajski psaltir“, najznačajniji spis na staroslovenskom jeziku pisan glagoljicom. Do sada je pronađeno 209 strana. Šta se nalazi na stranama koje nedostaju? Da li je na njima napisan dogovor predaka o pravednoj podeli Sinajskog poluostrva? U potragu kreću obaveštajne službe nekoliko stranih država i jedan investicioni fond iz Amerike. Svi dolaze do saznanja da se preostale strane najverovatnije nalaze u manastirima Tumane i Gornjak, u kojima su pohranjene mošti dvojice svetaca sinaita – Svetog Zosima i Svetog Gligorija, koji su u Srbiju došli sa Sinaja. Razrešenje trilerske priče nalazi se u Gornjačkoj klisuri…

Crna Gora je neizostavno prisutna u Vašim romanima. Šta je Crna Gora za Vas?

Moja majka je sa Cetinja, a otac iz Žabljaka, tako da sam ja dete nastalo spajanjem dvoje ljudi sa Lovćena i Durmitora, dve mitske planine. Tu se krije i odgovor na pitanje šta meni predstavlja Crna Gora. Roman „Dosije Bogorodica“ je omaž mojoj ljubavi prema zavičaju. Nekoliko ljudi koji su pročitali „Dosije Bogorodica“ su mi rekli da su nakon čitanja otišli u Crnu Goru idući tragom junaka iz mog romana.

Kakvi su Vam budući književni planovi?

Glavni junak mojih deset romana je novinar Novak Ivanović, koji nastavlja traganja i u mom narednom romanu, koji će dobrim delom biti smešten – ispod površine vode, u potopljenim crkvama. Ja se najbolje osećam kada pišem knjige u kojima ima dosta humora i satire. Imam i tu obavezu, jer sam pre tri godine dobio nagradu „Radoje Domanović“. Čitaoce uskoro očekuje jedna takva knjiga. Siguran sam da će se slatko smejati. A osmeh se na rang-listi nalazi odmah posle hrane i vode.
 
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Dan