Razgovarali smo sa
Vanjom Bulićem o novom romanu „
Milutinov greh“, o tome šta je novi predmet istrage Novaka Ivanovića, i u kakvoj su vezi društvo
Opus dei i kralj Milutin.
Vanja Bulić zna šta je potrebno za bestseler roman i iznova iznenađuje čitaoce uzbudljivim i intrigantnim temama. Iako njegove knjige poseduju elemente istorijskog romana, autor kaže da istoriju koristi kao okvir za savremenu triler priču, a ključ za rešavanje tajni iz sadašnjosti nalazi se u prošlosti. U razgovoru nam je otkrio i kako bira teme koje će završiti u njegovim knjigama, kao i koliko mu je činjenica da je dugogodišnji novinar pomagala pri pisanju romana.
Šta čini okosnicu priče „Milutinov greh“?
Okosnicu priče čini razrešenje dva ubistva počinjena u Beogradu i Sofiji gotovo u isto vreme i na isti način. Podudarnost dva zločina vode do odmetnika tajnog društva
Opus dei, koji sebe nazivaju Papini vojnici. Čudan splet okolnosti spaja srpsku i bugarsku mafiju, koje bivaju upletene u međunarodnu zaveru protiv Srbije, tačnije protiv pravoslavlja, a Srbija je idealan cilj jer se nalazi na razmeđu katoličanstva i pravoslavlja. Zato i kroz roman „Milutinov greh“ protiču Sava i Drina i dele bliske narode otrovane stalnom borbom za prevlast dve veroispovesti unutar hrišćanstva.
Kakvu avanturu ste ovaj put pripremili za Novaka Ivanovića?
Novak Ivanović je po deveti put glavni lik u mojim romanima i po tome je izuzetak u srpskoj literaturi. On se bavi istraživačkim novinastvom, koje podrazumeva i lično učešće u rešavanju životnih zagonetki, a ne samo buljenje u kompjuter i čitanje podataka na internetu. Da bi rešio pozadinu i uzročno-posledične veze dva ubistva, Novak odlazi u Bugarsku i na Kosovo i Metohiju. U Bugarskoj ga dočekuje tamošnja mafija i čovek koji je pobegao iz Beograda kada je nakon mafijaškog obračuna izazvanog trgovinom nafte kao odmazda za nestali kontigent nafte ubijena njegova supruga. Na mestu ubistva je pronađen samo jedan njen prst, koji postaje bitan detalj u razrešavanju zločina.
Ovo je treći Vaš roman u kome je bitan deo radnje vezan za Kosovo i Metohiju. Zašto je u Vašim knjigama toliko dominatna priča o srpskoj istoriji i religiji?
Srpska istorija i posebno njen religijski deo neraskidivo su vezani za Kosovo i Metohiju. Novak Ivanović u ovom romanu stiže u Janjevo u kome su nekada živeli Hrvati, koji su proterani posle pogroma 1999. godine. U Janjevu se nalazi katolička crkva posvećena Svetom Nikoli, a u Novom Brdu se nalazi pravoslavni hram posvećen Svetom Nikoli. Albanci uz pomoć nemačke ambasade restauriraju hram i tvrde da je reč o katoličkoj crkvi. U rudniku su radili rudari Sasi, ali oni imaju Sašku crkvu. I to je priča o pokušaju brisanja tragova o identitetu jednog naroda.
Svi moji romani u kojima je glavni junak Novak Ivanović imaju isti koncept: kad rešiš tajnu iz prošlosti, rešićeš i tajnu iz sadašnjosti. Naša istorija je toliko bogata i inspirativna, pa nudi nepresušnu građu za žanr kojim se bavim. Kada se tome doda neprestano krivotvorenje srpske istorije, rađaju se nove zagonetke. Istorijski i religijski ugao pružaju mogućnost ulaska u i otkrivanje bizarnih podataka, kojih nema u udžbenicima istorije. Moje knjige često pogrešno stavljaju u žanr istorijskih romana. Istorija je samo dobar okvir za modernu triler priču. Reč je i o malom lukavstvu: kad triler priča „uhvati“ čitaoca, pažljivo će čitati i pamtiti istorijske podatke. Na jednoj književnoj večeri prišao mi je četrdesetogodišnjak i rekao kako je zahvaljujući mojim romanima počeo da proučava srpsku istoriju.
Zašto ste se ovaj put opredelili za priču o kralju Milutinu?
Milutin je sigurno najinspirativnija ličnost među vladarima iz loze Nemanjića. On je kanonizovan kao svetac. Slavu Sveti Kralj više slave i poštuju u Bugarskoj i Rusiji nego u Srbiji. Mošti kralja Milutina se nalaze u Crkvi Svete Nedelje u Sofiji. Milutin je najveći zadužbinar u srpskom narodu – izgradio je 42 crkve. Ženio se pet puta, a među njegovim izabranicama je bila i petogodišnja Simonida, vizantijska princeza. Po svom raskalašnom životu je nadmašio i engleske Tjudore. Imao je svoj rudnik zlata i srebra u Novom Brdu na Kosovu i nosio je nakit neprocenjive vrednosti.
Kako birate teme koje će završiti u Vašim knjigama i šta je bila inspiracija za „Milutinov greh“?
Tema iz prošlosti mora da ima uporište u sadašnjosti. Priča o Milutinu je storija o jačanju srpske države i predstavlja uvod u ono što je ostvario car Dušan. Bilo je to vreme kada je krunisanje srpskih vladara aminovao i papa. Večna je tema priča koliko su srpske zemlje bile izložene uticaju Rimokatoličke crkve i koliko je papa nastojao da ostvari dominaciju na tom delu Balkana. To me je podstaklo da u romanu „Milutinov greh“ pišem o stalnom nastojanju da se krivotvori srpska istorija. Otuđeni članovi
Opus dei plasiraju u svetskim medijima priču kako je pronađen putir kralja Milutina poklonjen papi. Navodno, unutar putira je upisana rečenica kojom potvrđuje pokornost papi, a putir prati i pisani dokument koji se nalazi u Vatikanu. I eto izazova za Novaka Ivanovića.
Da li Vas je detaljnije proučavanje srpske istorije dovelo do određenih podataka koji ranije nisu bili poznati široj javnosti i koje Vas je saznanje najviše iznenadilo?
Ne otkrivam ništa novo. Sve je već zapisano, ali se o mnogo čemu ćuti. U romanu „
Teslina pošiljka“ pisao sam o Narodnoj biblioteci u Beogradu, koja je srušena 6. aprila 1941. godine. Okosnicu romana čini teza da su se u biblioteci nalazile skice smrtonosnog oružja koje je Nikola Tesla namenio za odbranu Srbije, kako je pisao. Kada se poređaju podaci vezani za biblioteku i dobro prouči sled događaja u razmaku između 6. i 13. aprila 1941. godine, dolazi se do zaključka da je biblioteka opljačkana a da je požar fingiran tako što je izgoreo manje važan deo bibliotečkog inventara u kome se nalazilo trista hiljada knjiga i dvesta hiljada bibliotečkih jedinica – dve hiljade rukopisnih knjiga iz ranog srednjeg veka, arhivska građa o prepisci Srbije sa Austrougarskom, Rusijom, Francuskom… Nedostatak istorijske građe je opet korak ka brisanju identiteta jednog naroda… Ruševine su samo jednom otkopane i zabeleženo je da količina pepela ne odgovara količini knjiga koje su se nalazile u biblioteci, vide se tragovi vučenja sanduka u kojima su knjige bile spakovane. Ne znam zašto se o tome ćuti.
Šta Vas je pobudilo da nakon knjiga „Oko otoka“, „Tunel“, „Zadah belog“ načinite zaokret „Simeonovim pečatom“?
Reč je o novinarskoj znatiželji da saznam istinu o požaru u manastiru Hilandar. Boravak na Svetoj Gori me je naterao da razmiljam i pišem o temama koje do tada nisu bile predmet moga interesovanja. Ušao sam u svet koji je najbolje objasnio jedan monah kada sam ga pitao šta je najveće bogatsvo na Svetoj Gori. Naravno, to je Isus Hristos. A u materijalnom smislu? Odgovor: kap vode kad zatreba. Posle „Simeonovog pečata“ usledilo je „
Jovanovo zaveštanje“, jer prethodnim romanom je samo načeta priča o Hilandaru, pa sam je nastavio čudesnim putovanjem Miroslavljevog jevanđelja kroz vekove. Malo je poznato da je Miroslavljevo jevanđelje ušlo u ediciju Uneska „Pamćenje sveta“ kao jedno od 120 najvrednijih kulturnih dobara u istoriji ljudske civilizacije. U toj ediciji se nalazi i zaostavština Nikole Tesle pohranjena u beogradskom muzeju.
Postoje li danas novinari poput Novaka Ivanovića?
Danas su mediji drugačiji nego u vreme kada sam pisao u Dugi. Jednostavno, nema prostora za istraživačke tekstove. Sve je svedeno na broj karaktera i brzu (dez)informaciju. Naravno, čast uzuzecima kao što su Vreme, Nedeljnik, NIN… Nažalost, danas se istraživačkim novinarstvom smatra i kopanje po estradnim zavrzlamama, pa se to, posebno na televiziji, i naglasi, „Istraživali smo najnoviju aferu... itd“.
Koliko Vam je činjenica da ste dugogodišnji novinar pomagala ili možda odmagala pri pisanju romana?
Ta čijenica mi je samo pomogla. Radio sam u novinama koje su gajile reportažu i analitičke tekstove u kojima je mogla da se nasluti nečija literarna crta. To je danas retkost, pa mnogi novinari i ne znaju da poseduju literarni dar, jer nemaju mogućnosti da ga pokažu.
Da li biste voleli da vidite Novaka Ivanovića na ekranu?
Jedna producentska kuća je otkupila pravo na ekranizaciju tih knjiga.
Kada biste birali jednog savremenog domaćeg autora s kojim biste najradije u četiri ruke napisali roman, ko bi to bio?
Biram dvojicu –
Marka Vidojkovića i
Dejana Stojiljkovića. Marka znam od njegovog rođenja, a Dejana sam upoznao pre dvanaest godina, a kada razgovaramo, imam utisak kao da se znamo čitavog života. Sa Markom bih pisao neki uvrnuti roman sa političkim konotacijama, a sa Dejanom triler sa elementima fantastike. Sa Markom bih se sve vreme svađao i smejao, a sa Dejanom pričao o stvarima kojih nema u romanu.
Autori: Iva Burazor i Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 28