Uvrnuti um Džilijen Flin – od poistovećivanja sa Ejmi Dan do pisanja novog romana

Popodne je, 15:30 časova, vedar utorak u Čikagu, ali Džilijen Flin se ne oseća baš najbolje. Ovo je poslednji intervju koji autorka daje u veoma dugom danu tako da mi je laknulo što ga nije otkazala (nije takav tip, to odmah možete videti). Konferencijska soba u hotelu gde se nalazimo je upravo ono što očekujete: pusta i mračna, osim blistavog svetla iznad naših glava. Ali Flinovoj to izgleda ne smeta. Uprkos ogromnom uspehu njenog trećeg romana „Iščezla“ – najprodavanija knjiga u Britaniji 2013. godine, prodato preko četiri miliona primeraka u zemlji i još četiri miliona širom sveta – shvatio sam da ne smatra sebe zvezdom čim je ušla u prostoriju. Njena ravna smeđa kosa je uredna i opuštena kao i odevna kombinacija: tamne farmerke, kožna jakna koju skida čim smo započeli razgovor i viseće minđuše sa veštačkim dijamantima koje pokazuju da joj je stalo kako će izgledati, ali ne previše.

Tri godine je prošlo otkad je Džilijen izbila u centar pažnje sa uspehom „Iščezle“, jednog od retkih bestselera koji je kritika hvalila, a čitaoci se dodavali njime kao da je vruć krompir. Čak i oni koji nisu oduševljeni trilerima nisu mogli da odole a da ne pogledaju o čemu je reč, čak i samo da bi videli oko čega se digla tolika prašina. Tokom meseci koji su usledili, Flinova je adaptirala svoje komplikovane likove sa stranica knjige u scenario, nominovan za „Baftu“, filma u kome su igrali Ben Aflek i Rozamund Pajk, čija je zastrašujuća uloga Fantastične Ejmi dovela glumicu do nominacije za Oskara. Film je do danas zaradio preko 238 miliona funti u bioskopima širom sveta.

Ali danas smo ovde da razgovaramo sa Džilijen o novoj kratkoj priči „The Grown-Up“, koja se prvi put pojavila u „Rogues“, zbirci priča iz 2014. godine koju je uredio autor „Igre prestola“ Džordž R. R. Martin. U to vreme, film „Iščezla“ se još uvek snimao, a tada trudna Džilijen se borila sa scenama u scenariju. „Ali ako vas Džordž R. R. Martin pozove da napišete priču, vi tu priču i napišete“, kaže. Prvih 25 stranica se provokativno poigravaju, priča ih skitnica koji radi u „Spiritualnim dlanovima“, radnji za proricanje sudbine gde zaposleni „ručnim“ pristupom isceljuju muškarce u posebnim sobama. Nakon što je unapređena da radi u glavnoj prostoriji gde se pretvara da je vidovnjak, glavna junakinja upoznaje očajnu klijentkinju koja živi sa problematičnim pastorkom u zloslutnoj viktorijanskoj kući. Autorkini opisi pastorka, uznemirenog tinejdžera sa porcelanskom kožom i tamnim crnim očima, zgrčiće vam stomak od užasa, ali i očekivanja. I nakon poslednje strane očajnički ćete želeti još. Prvobitno priča je bila naslovljena „What do you do?“, a sada je vaskrsnula kao samostalna knjiga. Džilijenini izdavači su shvatili da priča zaslužuje ponovno izdanje i nisu ništa menjali osim naslova. „U redu je – u potpunosti se slažem da sam loša sa naslovima“, objašnjava ona.

Flinova je oduvek volela kratke priče, čak i one veoma mračne. Kada sam je upitao da navede svoje omiljene delo, isto trena se setila priče koju je na jednoj stranici napisala na času kod doktora Kajla u trećem razredu. „Priča 'To the Outhouse' je bila o hrabroj devojčici koja je živela u kolibi bez vodovodnih cevi, poput jedne koju su moji roditelji imali u Južnom Mizuriju“, kaže. „Jednog dana odlučila je da će nadmudriti vukove koji su opkolili poljski toalet. I tako je izletela napolje i vukovi su je odmah rastrgli i proždrali.“

Odrastati drugačiji

Ona je sa srednjeg zapada do srži, odgajali su je dvoje profesora sa državnog fakulteta u Kanzasu, u Mizuriju. Majka je predavala engleski, otac film i vaspitavali su svoju decu da razmišljaju van svih okvira, makar ih to i plašilo. „Veoma jasno se sećam kako mi je otac govorio kada sam imala devet godina: ’OK, Džilijen, vreme je da pogledaš film 'Psiho'. Bila sam oduševljena i uplašena, ali ne i preplašena.“ Nakon toga nije mogla da se zasiti. Kada bi došla Noć veštica, ni mrtvu je ne biste mogli videti u kostimu princeze. „Pre biste me videli kao strašilo ubicu.“ Prošle godine su njen suprug i ona razmišljali da komšiluk obilaze obučeni kao Nik i Ejmi, ali im je loše vreme pokvarilo planove. Ove godine je bila prinuđena da nosi smireniji kostim na zahtev svoje dece (sin od šest i ćerka od dve godine). „Moj sin voli Skubi Dua tako da je cela porodica kostimirana u skladu sa tim“, uzdiše. „Znam... očekivali ste nešto strašnije. Ali hej, imali smo skelet koji liči na Džonija Depa sa svetlećim očima, nekoliko gavrana i malog zombija u dvorištu.“

Flinova povezuje svoju divlju maštu sa načinom na koji je odgajana: „Imala sam se sreću da odrastam u domu koji je zaista vrednovao pripovdanje i nije ga smatrao neozbiljnim.“ Vodila je dnevnike i pisanjem je stigla do diploma iz engleskog jezika i novinarstva na univerzitetima u Kanzasu i srednjem zapadu, a zatim je razmatrala ideju da postane izveštač o zločinima. „Oduvek sam bila zainteresovana za pitanja zašto se loše stvari dešavaju i zašto ljudi rade loše stvari“, priznaje. „Ali morate biti pristojno ljudsko biće, a ipak dovoljno čvrsto da možete postavljati potrebna pitanja. Jednostavno, ja nisam imala sposobnosti potrebne za to.“ I tako se našla u Njujorku gde se zaposlila kao televizijski i filmski kritičar od čega je nastala desetogodišnja karijera u magazinu „Entertejment vikli“.

Bez znanja svojih urednika, Flinova je započela flert sa složenim likovima i pričama sa mračne strane tokom večeri i vikendima. Imala je nekoliko važnih proboja radeći intervjue na snimanjima filmova „Jackass“ i „Odbegla porota“. Jednog dana, dok je razgovarala sa svojim urednikom, počela je neprimetno da na nozi zapisuje reči koje je izgovorala. Kada je završila razgovor, noga joj je bila pokrivena rečima što je pokrenulo inspiraciju za stvaranje glavne junakinje njenog debitantskog romana „Oštri predmeti“, koja urezuje reči po svom telu.

Objavljen 2006. godine, roman „Oštri predmeti“ osvojio je nekoliko prestižnih nagrada, a za njim je usledio i roman iz 2009. godine „Mračna mesta“.

Sa stranice na ekran

Dok su se skupljala sredstva za adaptaciju „Mračnih mesta“ u film, Džilijen je živela u uvrnutom svetu Nika i Ejmi Dan, glavnih likova „Iščezle“. „Morala sam da naučim kako da ih ne ponesem kući sa sobom na kraju dana“, priča o svojim zloglasnim likovima i nelagodnim trenucima kada se poistovetila sa jednim od njih. „Nisam ni shvatala da to radim neko vreme i bila sam toliko loše, vraćala se iz redakcije i prenosila sve to na mog jadnog supruga. A on je samo gledao svoja posla.“

Pre nego što je poslala rukopis, dala ga je svom suprugu Bretu Nolanu, koji je advokat, i zamolila ga da žutim markerom obeleži sve delove koji su mu izazvali neprijatnost. Vratio joj je marker i rekao: „Džilijen, sve ovo pogađa do koske. Zato je toliko dobro.“ Nakon što je završila, kako je sama naziva, „uvrnutu knjigu“, prosledila je svom uredniku i agentima. „Reč je o ’ko je to uradio’ priči gde saznajemo na polovini ko je. Nema nikoga za koga biste posebno navijali i nema krajnje pravde“, kaže autorka. „Jednostavno nije delovalo da će biti hit!“

Ali, kao što znamo, veoma je pogrešila. U sredu, 4. jula 2012. godine, samo mesec dana nakon objavljivanja, „Iščezla“ je dospela na vrh „Njujork tajmsove“ liste najbolje prodavanih knjiga. „Urednik me odmah pozvao vrišteći: ’Broj jedan je! Broj jedan je!’“, seća se Flinova. Nakon što su uspavali sina te večeri, Džilijen i Bret su otvorili šampanjac na tremu dok je komšijski vatromet osvetljavao nebo nad njihovom kućom u Čikagu. Prodaja tokom leta je takođe bila odlična. Flinova kaže da je iznenađena uspehom, objašnjavajući da je sve što je želela bilo da se knjige prodaju dovoljno dobro kako bi joj osigurale ugovor sa izdavačem za sledeću. „Mogu samo preuzeti zasluge za pisanje knjige koja mi se mnogo dopala. Nakon toga sve se svelo na to – i svaki pisac koji vam kaže drugačije, laže – da je reč o knjizi koju su ljudi čitali jer je neko drugi pročitao. To jednostavno znači da ste imali mnogo, mnogo sreće“, kaže autorka. „Bogu hvala na književnim klubovima.“

Do avgusta je prodala prava na film. A u oktrobru, u sred promotivne turneje, pretvorila je svoju knjigu od 500 u scenario od 120 stranica. „Nije neobično da autori pokušaju da prvi urade scenario od svoje knjige“, kaže, ali obično malo njih to uradi uspešno. „Studio će vam dati nešto novca kako bi vas odvojio od vašeg materijala i nikada vas više neće čuti i videti.“ Flinova je bila jedan od retkih izuzetaka. Poslednju scenu filma napisala je u vozu dok se vraćala sa potpisivanja u Kalamazuu u Mičigenu, nagrađujući sebe čašom „veoma lošeg vina iz voza“. Predala je scenario „Foksu“ 15. decembra 2012. godine i, dan nakon Božića, reditelj Dejvid Finčer – čovek koji stoji iza filmova poput „Borilački klub“ i „Društvena mreža“ – pozvao ju je da zakažu sastanak.

Život pisca koji se dobro prodaje

I kako joj se život promenio otkad je postala poznato ime? „Uglavnom prolazim neopaženo, što je sjajno jer ne bih bila dobra poznata ličnost“, govori kroz smeh. „Sposobnosti koje vam dozvoljavaju da budete u pidžami dve godine pišući knjigu nisu one koje su vam potrebne za pojavljivanje u gledanim televizijskim emisijama.“ Flinova se jasno seća trenutka kada ju je neko prvi put prepoznao na javnom mestu, i to u restoranu. „Jela sam salatu za barom kada se žena nagnula i pogledala u mene. Pomislila sam da joj stojim na putu. Ona je upitala jesam li Džilijen Flin. Rekla sam da jesam. Bilo je bizarno.“

Život na srednjem zapadu, umesto Holivudu, takođe joj pomaže da održi osećaj normalnog života. Ovih dana, Flinova posao pisca tretira kao posao od devet do pet, odbija da cenzuriše svoj tekst u prvoj verziji, što je pravilo koje preporučuje svim piscima. Ručno zapisuje osnovnu strukturu, a onda je prenosi na računar gde potpuno razvija likove i radnju. Ako posetite njen dom bilo kog radnog dana, zateći ćete je kako tumara i kucka u podrumu za svojim novim stolom sa pokretnom trakom. „Čitala sam o tome koliko je sedenje loše za zdravlje ‒ isto kao da ste popušili paklu cigareta za nedelju dana“, objašnjava. „U početku mi je bilo malo muka. Imam veoma spor ritam, ali nije stvar u vežbanju već u podsticanju cirkulacije.“ Na zidu visi poruka njenog prijatelja: „Napusti ludo podzemlje“, savet kojeg se pridržava na kraju svakog dana. „Pre nego što odem gore da budem majka/supruga ponovo, odvojim 15 minuta da pročistim mozak nečim veselim poput plesne scene iz 'Plesa na kiši', igranja igrice ili telefonskog razgovora sa prijateljem.“

Pre nego završimo razgovor, postavljam joj pitanje od koga se sigurno umorila – pre svega, tokom većeg dela svoje karijere ona je bila ta koja ga je postavljala: „Na koji način pristupate tami?“ Uzvratila je: „Koristim maštu. Ljudi budu razočarani kada me upoznaju. Poprilično sam normalna, nažalost. Ono što me izluđuje je cela ta priča o tome kako sam mizogina jer pišem o ženama koje nisu drage i rade loše stvari. Mislim, nigde u 'Iščezloj' nisam rekla da je Ejmi osoba kojoj se treba diviti. Ona je loša osoba. Isto kao što Kormak Mek Karti ima loše muškarce i oni su samo loši muškarci. Ali to što sam ja žena koja piše o ženama kako rade loše stvari, to je nešto veoma 'drugačije'. Kada to muškarci pišu, onda se naziva romanom. To je samo knjiga.“

Njena sledeća knjiga, otkriva mi, biće smeštena u srednji zapad i odvijaće se oko ubistva koje se desilo sedamdesetih. Za „HBO“ pisala je rimejk britnaske serije „Utopija“ za američko tržište, ali je taj projekat stavljen na čekanje zbog neslaganja oko budžeta. „Veoma je j****o mračna i veoma sam ponosna na nju pa se nadam da će na kraju se sve složiti.“ Takođe piše i film sa rediteljem „12 godina ropstva“ Stivom Mek Kvinom koji se dešava u Čikagu – reč je takođe o rimejku britanskog filma „Prozori“ Linde La Plent. Nakon toga, jedva čeka da se vrati romanima. „Koliko god film bio zabavan, želim da se vratim tamo gde ne moram da razišljam o budžetima“, kaže Džilijen. „Mogu da budem u svom svetu neko vreme.“ I s obzirom na to koliko mračnih stvari izađe iz njega, trebalo bi da svi to sa nestrpljenjem očekujemo.
 
Autor: Kristofer Patej
Izvor: stylist.co.uk