Utopljeni svet: intervju sa Džonom Makgregorom

Makgregorov novi, za Bukera nominovan roman, „Jezero br. 13“ otvara potraga za trinaestogodišnjom devojčicom koja je nestala tokom šetnje kroz jedan od nacionalnih parkova u centralnoj Engleskoj. Ljudi iz najbližeg sela pomažu u potrazi. Nestanak devojčice će im zauvek promeniti život – proganja ih prisustvo ucveljenih roditelja, nepotvrđene teorije i sumnje, tajne koje tinejdžeri kriju i medijska pažnja koja nikako da splasne.

Glavna tema romana je da se život nastavlja uprkos neopisivoj ličnoj tragediji. Ljubav cveta i vene, godišnja doba se smenjuju, životinje se rađaju, love i umiru, ljudi se svete.

„Jezero br. 13“ je čudesan roman koji je proširio moju spoznaju o tome šta dobro napisana fikcija sve može. Kada sam ga pročitala, osetila sam duboko strahopoštovanje – a onda sam otkrila da imam mnogo pitanja o tome kako je knjiga nastala.

Rezervoari koji se nalaze nedaleko od sela Derbišajr, gde u knjizi devojčica nestaje, služe za snabdevanje vodom, i predstavljaju atrakciju za šetače, ali su takođe turobno mesto, zloslutno. Sva ta voda krije stvari, krije celo jedno selo. Nedavno sam saznala da postoji žanr koji se zove rezervoar noar – detektivski  romani o potopljenim gradovima, kao niša ekološke fikcije. Da li osećate da ste postali deo te tradicije (sada kada ste saznali da postoji)? Zašto mislite da ljude privlači da pišu o rezervoarima?

To je niša unutar niše. Nisam imao predstavu da takva tradicija postoji! U Engleskoj se zaista čini da veštačka jezera bude različite reakcije kod mnogo ljudi, od jeze do oduševljenja. Postala su prirodne lepote, ugnezdila su se u pejzaž, a ljudi znaju da su pre sto godina na njihovom mestu postojala sela u kojima su živele čitave zajednice. Tokom suša, ljudi se okupljaju na obalama jezera da posmatraju crkve i ambare kako izviruju iz vode. Prilično je jezivo. A u isto vreme, veštačka jezera su postala nezamenljiv deo naše nacionalne infrastrukture, i spomenici inženjerstvu. To su stvari koje mene privlače, o kojima volim da pišem. Stvari o kojima može da se kaže: „Pa ovo je ovo, ali je i ovo“. U „Jezeru br. 13“ naročito, veštačka jezera služe kao dobar primer o načinu na koji je idiličan pastirski pejzaž industrijalizovan.

U knjizi je samo nestala devojčica, Beki, fizički opisana. Nju ste morali detaljno da opišete jer nju traže. Očigledno je to bio promišljen potez. Da li vaši izdavači zahtevaju više opisa?

Nisam siguran koliko je to bilo promišljeno, da budem iskren... Mislim da nikada nisam imao potrebu da preterano opisujem svoje likove. Nastojim da ih predstavim čitaocu fokusirajući se na način na koji pričaju, kako se kreću kroz prostor, na odeću koju nose, i na odluke koje donose. Boja kose, oblik nosa i vilice mi nisu mnogo interesantni. Mada, moram da priznam u ovoj knjizi ima više opisa likova nego u svim prethodnim.

Što se tiče Bekinog opisa, u ovome je caka: njen detaljni fizički opis je policijski isprazan, šablonski, i konstantno ponavljanje njene visine, boje kose, boje dukserice, zapravo je čini nevidljivijom i nestvarnijom, što tragediju čini većom. Dok sam pisao ovu knjigu, stalno sam razmišljao, kako kada neko nestane na sličan način kao Beki, mediji ugraviraju u um javnosti samo nekoliko činjenica o nestaloj osobi – jedna fotografija, jedan opis i mesto na kome je poslednji put viđena. Sve što je osoba bila pre toga nestaje zajedno sa njom, i taj gubitak kompleksnosti nestale osobe je još jedan udarac sa kojim porodica mora da se nosi.

I da, urednici nikada nisu tražili od mene detaljnije fizičke opise likova. Previše su zauzeti prepravljajući druge gluposti.

Vi ste majstor kolektivne naracije. Kroz samo nekoliko pasusa, opisujete protok vremena, i kako ono utiče na stanovnike sela, životinje pa čak i veštačka jezera. Kada ste počeli da pišete, da li ste imali na umu glavnog lika pa ste krenuli odatle? Ili ste mislili na čitavo selo? Kako je počelo?

Zaista, kako je počelo? Ja... ne znam. Čekaj, znam! Počelo je sa kratkom pričom o grupi spasilaca koja ide uzbrdo tražeći Beki, u kojoj sam jako malo pisao o Beki, a mnogo o šest likova koji su učestvovali u potrazi. Oni su mi u početku bili glavna grupa likova, i priča mi je istovremeno ponudila pejzaž i izgled sela: i znao sam da želim da istražim to mesto u potpunosti. Počevši od svakog tih likova, roman je prirodno počeo da se razvija. Ko su braća i sestre? Ko je od njih sada u vezi i ko je od njih bio u vezi? Gde su deca? Gde ovaj lik živi? Šta je u njenoj bašti? Gde radi? Šta taj posao zahteva? Živi li crni kos u bašti, gde se gnezdi, i kada leže jaja, i kada će ptići napustiti gnezdo? Ako lisica ulovi kosa, gde će ga pojesti? Da li će ga vratiti svojim mladuncima? A gde su oni rođeni? I ako lisica živi u šumi, koja drveća rastu tu, koliko su stara?

Mogao bih ovako doveka...

Sve je bilo samo beskrajna potraga za odgovorima. Neprestano sam postavljao sebi takva pitanja ne bih li proširio svet, učinio ga većim i detaljnijim. Dok sam završio svoju potragu, imao sam stotine likova, ako računate životinje i ptice i drveće, i jezero kao likove. Ja ih računam.

Sviđa mi se što niste imali potrebu da u knjigu uključite rečnik retkih izraza i običaja, već kada se pojave u priči puštate čitaoca da sam otkrije njihovo značenje. U jednom trenutku jedna žena razmišlja, „Kako možete da živite u gradu koji slavi praznik ukrašavanja bunara a da ne razumete takve stvari?“. Ubrzo kroz samu priču čitalac saznaje šta je ukrašavanje bunara. Čitalac bi trebalo da zna te stvari, ili da ih nauči, ili da ih izgugla, ali ako ne zna, saznaće kroz priču. Šta možete da nam kažete o lokalnim izrazima i običajima u vezi sa tim mestom?

Sada ću zvučati malo zajedljivo kada budem rekao da je moje iskustvo čitajući američku fikciju obično ispunjeno zbunjenošću nekoga ko nije upoznat sa svim frazama, i od koga se očekuje da brzo shvati. Prošle su godine dok nisam shvatio šta je „wainscoting“ ili „bangs“. Nikada u potpunosti nisam mogao da shvatim gde se tačno „stoop“ nalazi, ili šta su predstavljala različita vozila na vuču u Maksvelovim romanima. Ali nije ni bilo bitno. Delovalo je autentično, nešto što bih mogao da otkrijem kasnije, i nikada ne bih želeo da mi piščevo objašnjenje pomuti tok priče. Taj instinkt sam pratio dok sam pisao ovu knjigu.

Svestan sam činjenice da čak i u Britaniji mnogi čitaoci ne bi razumeli običaj oblačenja bunara (i sam ga jedva razumem, da budem iskren) ili nijanse u uzgajanju ovaca ili neke tehničke izraze koje koriste inženjeri koji održavaju veštačka jezera. Ali moje osnovno pravilo je ako ljudi u knjizi razumeju te stvari, zašto bi se maltretirali da ih objašnjavaju čitaocu? Nadam se da će do poslednje stranice sve, manje više, biti jasno, jednostavnim prikupljanjem detalja. Takođe, želim da ti detalji funkcionišu kao deo pejzaža, sveta, u kome je čitalac samo gost.

Knjiga je izuzetno lepa, sa potpuno razvijenim svetom, i neprestano sam se pitala kako ste to izveli. Svi ljudski likovi imaju priče koje se odigravaju tokom više godina, ali imaju je i jazavci, lisice, mišari, insekti i ovce. Verujem da ste puno istraživali. Da li ste imali tabelu? Da li ste imali već osmišljenu priču za lisicu, i onda je rasturili na delove da biste pronašli odgovarajuća mesta za nju u knjizi? Ili ste pisali pasus za pasusom?

Eh, sad. Postoji kratak odgovor na ovo pitanje, a i jako dug. Kratki odgovor je da sam pisao svaku priču odvojeno, i svaka od tih priča je pratila ili narativni luk, ili narativni ciklus. Ljudski likovi su uglavnom imali priče koje su se odvijale tokom nekoliko godina. Crni kosovi su imali godišnji narativni životni ciklus, koji se sastojao iz gneždenja, izleganja, dobijanja perja i gojenja. Takođe postoje i dnevne rutine koje su uticale na naraciju (muženje krava) ili godišnje rutine (skupljanje sena), kao i vremenski ciklusi, godišnja doba, nivoi vode, i još mnogo toga. Jednom kada sam sve to napisao, sve što je trebalo da uradim je da ih složim po redu.

Izvinjavam se, to je trebalo da bude kraći odgovor. Ne želite da krenem sa dužom verzijom. Uključuje registratore, makaze, selotejp i veliku površinu na podu.

Zabolela me je glava samo čitajući o tome. Mada, možda su makaze i registratori neophodni za knjigu koja toliko opisuje fizički rad.

Na kraju nisam imao dovoljno prostora na podu za čitavu operaciju koju sam planirao, i morao sam u glavi da žongliram idejama i sekvencama, trudeći se da ne izgubim nit, unezvereno tražeći delove teksta koje bih prevukao na pravo mesto u knjizi. Sve je izgledalo kao one scene u filmovima u kojima društveno neprilagođeni matematički geniji, histerično žvrljaju po gomili salveta, dok rešavaju neku ludačku formulu. Samo je falila muzička pratnja. I matematički genij

Smemo li čitaocima da kažemo da „Jezero br. 13“ nije trag? Želite li da pričate o naslovu? I da li se broj 13 zaista pojavljuje u vašem životu, sve vreme, kao na vašem Instagram nalogu?

Oh... „Jezero br. 13“ zaista nije trebalo da predstavlja trag. Ne postoje tragovi u ovoj knjizi, iako postoji mnogo mogućnosti i puno spekulacija. Bilo mi je zanimljivo da pišem knjigu u kojoj se ne bi mnogo toga razrešilo, ma koliko tragova čitaoci pronašli. Mislim da su čitaoci istrenirani da traže rešenje misterije, da gledaju knjigu kao slagalicu koja treba da se sastavi. I sam provodim puno vremena čitajući takve knjige, i izuzetno poštujem pisce koji pišu takve knjige; ali ja bih voleo da postoji prostor za autore koji nude priče bez konačnih razrešenja misterije na kakve smo navikli.

Naslov „Jezero br. 3“ je dugo predstavljao radni naslov, i na kraju sam ga jednostavno zavoleo. Sviđa mi se kako aludira na nazive apstraktne umetnosti iz sedamdesetih ili na eru sićušnih literarnih magazina Ričarda Bratigana. Nema neko dublje značenje, ali čitaoci ga traže.

I da, od kada sam počeo da pišem ovu knjigu, broj 13 je bio izuzetno prisutan u mom životu. Moj brak se završio nakon 13 godina. Uselio sam se u stan sa brojem 13. Članska kartica u mojoj lokalnoj biblioteci je broj 13. Ušao sam u prvi krug za Bukerovu nagradu, u kome je bilo 13. naslova, najavili su listu nominacija 13. u mesecu. Šta sve to znači?

Ništa.

Upoznali smo se u rezidenciji za pisce, gde ja ništa nisam uradila, a vi ste pisali svakog dana, i bila sam jako ljubomorna, i sramota me je da priznam, ali bilo mi je drago kada ste mi rekli da ste odbacili sve što ste napisali. Koliko toga odbacite, u odnosu na to koliko teksta završi u knjizi?

Svesna si da je to bilo pre 13 godina? Trinaest godina?

Bio sam tako mlad i nervozan tada. Sećam se da smo bili u Italiji, u prelepoj kući u toskanskim brdima, i to je trebalo da budu dugi, lenji dani, šetnje, ispijanja vina i otkrivanja malenih porodičnih restorana, ali ja sam samo želeo da se zatvorim u sobu i pišem, kao neki puritanac. Nalazili smo se u rezidenciji za pisce, da nisam pisao sve vreme, osećao bih se kao prevarant.

Napisao sam puno gluposti tog meseca. Siguran sam da si se ti mnogo bolje provela. Rezidencije za pisce su zanimljive pojave, zar ne?

Teško mi je tačno da odredim koliko teksta odbacujem. Ne dešava mi se da stignem do kraja priče i da mi ostanu cela odbačena poglavlja. Ali sam velika cepidlaka kada sastavljam rečenice. Od početka izbacujem i prepravljam stvari, i onda dođem do tačke gde jednostavnim potkresivanjem pasusa dobijem šta želim. Ali veći deo vremena provodim u prepravljanju nego na izbacivanju. Ako želiš procenat, kako ti trinaest zvuči? Izbacim 13% teksta iz knjige.

To je dobar odnos – 87% ostaje u knjizi?

Ne, u stvari, trebalo bi da se predstavim kao herojski mučenik i kažem da 13% teksta ostaje u knjizi. Sve ostalo leti napolje.

Kako su „Reservoir Tapes“ za BBC radio 4 povezani sa romanom?

Drago mi je što si to pitala. To je set od petnaest kratkih priča (svaka po 15 minuta; tražio sam da bude 13 priča po 13 minuta, ali nisu mi dozvolili), čija se radnja odvija u istom selu u kome se odvija radnja „Jezera br. 13“, nedeljama i mesecima pre nego što devojčica nestane. Ne stidim se da ih nazovem prednastavkom. Bilo je jako izazovno – i mazohistički zabavno – da preštimujem svoj spisateljski sluh za radio. Postoji zastrašujući osećaj, da bi čitalac mogao da isključi radio u svakom trenutku, tako da svaka rečenica mora da im pruži razlog da nastave da slušaju; i svaka rečenica mora da prati jasan narativ, jer slušalac nema priliku da baci pogled na prethodni red, ili da uspori. Mora da postoji više prostora u tekstu, i manje gustine.

Priče mogu da se čitaju kao  neka vrsta uvoda u roman; ili mogu da se čitaju kasnije, da bi se popunile neke praznine; ili mogu da se čitaju potpuno odvojeno. Potrudio sam da ostavim sve opcije otvorene. Već mogu da se čuju na BBC radiju, a Catapult books, će ih objaviti kasnije sledeće godine.

Autor: Mejli Meloj
Izvor: barnesandnoble.com
Prevod: Aleksandar Mandić