Uroš Petrović: Nestašni skupljač bumeranga

Počeo je da piše u želji da opet postoje knjige koje će vratiti senku vatre na lice pripovedača. Objasniće vam piščeve nameštaljke, a onda će vam sve biti još zagonetnije. Pisanje je za njega filigranski rad na pripremi vatrometa. Kaže da reči ne pokreću čaroliju nego nam pomažu da je vidimo. Današnja deca su žrtva bezumne roditeljske ljubavi, razoružana prezaštićenošću, zarobljena u 2D svetu. On ih razume i budi, zato ga svugde dočekuju kao neku rok-zvezdu.


 
Pisac je fantastike i zagonetnih priča. To ćete o njemu pročitati u brojnim odrednicama na internetu, ali on je mnogo više od toga. Može se reći, bez rizika od greške, magijski je lik. U njegovim knjigama su, nezaobilazno, priče koje potiču iz slovenske i srpske mitologije. Unosi u njih, svakako, i motive drugih kultura. Njegova pripovedačka strast pretače se u fotografije, kroz koje takođe piše priče. Gusto tkivo imaginacije očaravajuće se spušta na svakoga ko zaroni u svet njegovog pripovedanja.

Promenio je mnogo zanimanja. Danas kao slobodan umetnik putuje, beleži i menja svet, na način na koji može: talentom i verom da je sloboda ono što sami odredimo. Takođe, Uroš Petrović slovi za jednog od najinteligentnijih Srba. Svoj život i uspeh objašnjava kao „besomučno utaživanje radoznalosti”.

Po njegovom romanu Peti leptir snimljen je prvi srpski 3D film.

Nije samo pisac za decu, nego i čovek u misiji. Neprestano je na raznim manifestacijama preko kojih širi zainteresovanost za dečju književnost, kao i za kulturu i istoriju. Njegovi susreti sa decom su više od običnih časova. Vodeći čitaoca kroz svet misterioznih prepreka, govori nam o mnogim zaboravljenim pojmovima. Podstiče mudrost, dosetljivost i časnost. Mešajući svetove, otvara vidike i vraća samopouzdanje.

Proglašen je najboljim dečjim piscem za 2013. godinu, a profesorka Ljuštanović je na dodeli kazala da ga deca dočekuju kao neku rok zvezdu.
 
Pisati za decu, a zapravo okupirati pažnju odraslih, podsticati njihovu svest i terati ih da se takmiče sa decom, da li je to piščeva nameštaljka ili slučaj?

Ponekad lutam puštajući da me vode pravi ili prividni putokazi. Tako se ponašam i u književnosti. Kada pišem, ne znam šta će se sa junacima romana dogoditi. Ni sa knjigom. Ni sa mnom. Ispalo je da takav način pisanja neizostavno prouzrokuje nepredvidivost napisanog. I takav način života neminovno prouzrokuje nepredvidivost doživljenog, uostalom.

Dobijam puno pisama – čak i onih pravih, rukom pisanih. Većinom ih šalju deca. Neki su počeli da pišu svoje, neki moje nove knjige. To je neprocenjivo. Skupljam bumerange i imam ih dosta, ali ovaj koji sam opisao u prethodnoj rečenici je najlepši.
 
Zagonetne priče su postale, u mnogim domovima, mesta oko kojih se okuplja cela porodica, kao nekada oko vatre. Da li to osećate kao odgovornost i misiju?

Serijal Zagonetne priče je i nastao u želji da postoje knjige koje će vratiti igru senki vatre na licu pripovedača. Naravno, niko se nije nadao tolikom tiražu (samo prvi od pet nastavaka prodat je u više od 30.000 primeraka). Često i sam naletim na grupu dece koja sedi u parku i čita te priče, razgaljujući vijuge. Viđam svoje knjige na društvenim mrežama – na spiskovima deset knjiga koje su nekome promenile život, na porodičnim fotografijama sa letovanja, greju se na egejskom pesku zajedno sa zaštitnim UV kremama. Lepo je znati: neko ih negde čita.
 
DOK POKUŠAVAŠ, IMA SMISLA
 
Prenositi arhetipske slike savremenom mladom čitaocu opsednutom brzinom, novim medijima i naoko ravnodušnošću prema svemu što se tiče tradicije, mnogi kažu da je kao gurati Sizifov kamen. Vi ste, ipak, pronašli put?

Ako je u početku i bilo napora na tom putu, očigledno je da sam pre nekoliko godina nabasao na dugačku, blagu nizbrdicu. Sada i da se povučem par godina na planinu Taru, taj kamen bi se sam kotrljao. Naravno, sve pod kapom nebeskom ima isti broj uzbrdica i nizbrdica, tako da sam spreman i na obrnuti ugao staze. Ne radujem mu se, ali me i ne sablažnjava.

Dosta rano sam shvatio da smisao nije u cilju nego u putu – to je svako načuo, ali mnogo manje njih je to shvatilo. Još su ređi oni koji to makar delimično primene na život. Nije lako to dokučiti, veća energija se, čini mi se, poteže za lamentiranje nad svojim usudom nego na sasvim prirodno stremljenje ka preokretu. Sve čaure su sazdane od lako lomljivog materijala, iako tako ne izgledaju. Stvorene su da bi se jednog dana rasprsle i stvorile novi život. Svako bi trebalo da nađe način da ih rasturi u paramparčad. I sve dok pokušavaš, vreme koje ti je darovano ima smisla.
 
Fantastika i mitologija su osnove Vaših književnih formi. No, način na koji gradite svetove svojih knjiga, s druge strane, nekom nevidljivom skretnicom graniči se sa futurističkim vizijama. Da li je to ključ kojim se otvara sadašnji svet čitalaca?

Ne pišem po sinopsisu. Proces pisanja doživljavam kao filigranski rad na pripremi vatrometa. Nagrada je na kraju. Ponekad mi čitaoci pišu, navode da su im moje rečenice dobovale po žilama, kao da su doživljene. Jedna od tajni je i to što retko kada opisujem radnju koju nisam makar u nekom obliku i sam doživeo. Spuštanje niz slapove hladne planinske reke – doživeo, imam ožiljak kao uspomenu. Letenje balonom – iskusio, posledica prve nagrade na fotografskom konkursu. Beg od divljih sisara – još uvek sveža uspomena sa Rtnja. Ispiranje zlata, jahanje, potraga za zakopanim artefaktima i tartufima, lov na pijavice, ubod na glogov trn, noćenje u pećini, sve je to doživljeno – znam kako sve to boli i kako se sve to voli. Naravno, sve to upletem u nešto izmaštano, trudeći se da i to bude doživljeno, makar mentalno.
 
SUDBONOSNA DOZA SLOBODE
 
Ući u književnost i o(p)stati, s radošću.
Koliko je umeća i rada za to potrebno?

Potrebno je mnogo i umeća i rada. Ipak, ne mogu da se oduprem požudi da se malo pogledam i sa strane: imao sam i mnogo sreće. Mnoge dobre posledice vidiš tek kada se okreneš unazad. Tek sada znam koliko su mi značila sva ona skretanja izazvana znatiželjom, sve one lekcije koje sam naučio a nisam morao – možda i više od onih koje sam morao.
 
Kako sameravate sadašnji trenutak i detinjstvo svoje dece u odnosu na sopstveno?

Paradoksalno, u vreme ekspanzije 3D tehnologije, avanture odrastanja dece svode se sve više na 2D, na ekrane. Mi smo imali 3D detinjstvo, ekrani su tada bili sputani. Analogijom, možda je ovo danas sputano detinjstvo! A možda je i to evolucija čoveka, korak do onih ležećih, krupnih ljudi iz filma Voli.



Inače, ja sam rano bio počašćen priličnom dozom slobode, a to je prvi uslov za razvoj kreativnosti. Nema iskoraka bez date mogućnosti da se on napravi, i nema velikih avantura bez prvog koraka. Imao sam sreću sa odrastanjem – nisam bio sputavan sa prvim koracima. Danas smo, iz bezumne ljubavi, prezaštitili decu i, paradoksalno, onemogućili im ono pravo detinjstvo, kakvo smo mi imali. Nedavno smo odveli gradsku decu, u tajnom dogovoru sa njihovim roditeljima i Jovanom Memedovićem, u divljinu na planini Taru, da pale vatru, jedu gljive i puževe, gaze bosi po blatu i kupaju se u planinskom jezeru. Iznenadili smo mi njih, ali bogami i oni nas. Videćete!
 
Da li je Vaš književni svet aluzija na Srbiju, na Balkan?

To jeste moje okruženje, iako naoko izmešteno iznad zemlje, u prošlost, u dubinu, u volšebno. Bilo je zanimljivo na jednom susretu srpskih i norveških pisaca, na kom sam učestvovao. Zavideli smo jedni drugima – mi njima na bogatstvu njihovog okruženja, oni nama na bogatstvu tema našeg staništa. Balkan je nepresušno izvorište događaja, sve je plaho i hirovito. Tema je napretek, svega ostalog smo željni.
 
Može li se govoriti o inspiraciji kao inicijalnom momentu stvaralaštva, ili je ona nebitna u svetu današnjih medija i tehnologije?

Inspiracija je sve, a moram priznati da ponekad iskra ideje sevne i sa ekrana. Tehnologija koja nam je obuzela čula nije samo otuđenje i prečica do površnosti. Pa danas mogu, za dve sekunde, da sebi priuštim slušanje najbolje muzike ikada napisane, pa još i u najraskošnijem izvođenju! To su doskora mogle samo kraljevske porodice, i to sporadično! Želim da napišem nekoliko rečenica uz Mocartove note? Dve sekunde za tu čaroliju! Želim li da saznam kako je „vespa” dobila ime? Po osi, opet je trebalo dve sekunde! Svi smo dobili sveznajuću kuglu, i to skoro besplatno. Naravno da se u tom poklonu krije i štošta propratnog, neželjenog materijala.
 
MAGIČNO JE SVUDA OKO NAS
 
Često putujete: književni susreti, slikarske kolonije, rad sa decom.... Koliko je važan taj čin susreta sa drugim?

Tako sam zamišljao život. Veliko je pitanje da li išta na svetu postoji ako nije u odnosu sa nečim drugim. Postoji samo nešto nekome. Ostalo je ništa.

Pored fabule koja je uvek zagonetka, zanimljivi su antroponimi i toponimi u Vašim romanima. Da li su i oni deo odgonetke?

Volim da skrivam. U rečima, fotografijama, crtežima, čak i u životu. U svakoj od mojih knjiga nalaze se još uvek nedokučene tajne. Iako je od izlaska prvog romana Aven i jazopas u Zemlji Vauka prošlo više od decenije, još niko nije uspeo da dešifruje način na koji sam junacima davao imena. Evo jednog primera: najumnije biće u romanu je Penvir, riboliki stvor za koga se sluti da je vanzemaljskog porekla – on je dobio ime tako što je par slogova izvučeno iz naziva jednog više nego poznatog drevnog naselja – LePENski VIR. Čak i liči na čuvene artefakte, tamo pronađene. Takođe, u romanu Deca Bestragije postoje simboli koji razdvajaju pasuse – niko još nije pronašao njihov smisao, iako ta knjiga ima već petocifreni broj vlasnika i čitalaca.
 


Prepliću li se stvarni život i književna fikcija, ponekad?

Meni se to događa, i ne verujem da je slučajno. Nekoliko nedelja po izlasku knjige Mračne tajne Ginkove ulice, u kojoj na kraju glavna junakinja dobija priliku da leti balonom, dobijam i ja prvu nagradu na velikom fotografskom konkursu – letenje balonom iznad Beograda. Inače, knjige o zelenokosoj devojčici Marti prelamala je, čudnim spletom okolnosti, baš jedna Marta, koja, gle čuda, boji kosu u zeleno. To kod nas retko ime je i moglo da se poklopi, ali u kombinaciji sa zelenom kosom – malo je previše. Normalno je da, makar podsvesno, opisuješ u knjizi šta ti se dogodilo. Događa mi se često i obratno, i moraću dobro da pripazim šta pišem.
 
Magijske reči su....

Sve magično je već tu, oko nas! Zagledajte se jednom u izvor ili vodopad, nekoliko minuta ćutite i dobro se zamislite pred čim se nalazite. Magijske reči nikad nisu izazivale čaroliju, oduvek su nam samo pomagale da je uvidimo.
 
***
 
I nabasa na nizbrdicu

Rođen je u Gornjem Milanovcu, živi u Beogradu, ali često boravi izvan njega. Najradije provodi vreme u prirodi i u druženju sa decom. Dobitnik je brojnih nagrada za dečju književnost, a u nekim od njih u žiriju su bila i deca („Dositejevo pero”, „Neven”, Nagrada Zmajevih dečjih igara, „Gordana Brajević”...) i nagrada za fotografiju. Knjige: „Deca bestragije”, „Zagonetne priče”, „Priče sa one strane”, „Mračne tajne Ginkove ulice”, „Aven i Jazopas u zemlji Vauka”, „Tajne veštine Marte Smart”, „Peti leptir”. Koautor je programa „NTC sistem učenja” koji podstiče kreativno i logičko razmišljanje i primenjuje se u nekoliko zemalja Evrope.
 
***
 
Međustanica petog leptira

U svim Vašim knjigama osećaju se vetrovi međusvetova, kao da se može dotaći sanjana reč: večnost. Da li je to ono što i sami živite?

Jedna od prvih priča koje sam napisao i objavio zove se „Međustanica”. Za nju sam nagrađen, iz nje je istekao takođe nagrađeni roman „Peti leptir”, po kojem je Radio Beograd snimio radio dramu i po kojem je nedavno završeno snimanje prvog 3D dugometražnog igranog film u istoriji srpske kinematografije. Međuprostori obesmišljavaju granice, zanimljivi su, kao akordi sa probranim tonovima iz sazvučja raznolike okoline.
 
***
 
Četiri srećna potresa mozga

Spajate mitologiju i istoriju različitih epoha i naroda, ipak čitaoca dovodite do jedne ravni gde se ne zaboravlja svoje, a istovremeno se to upliće u množinu, u kosmogonijske razmere i predstave...

Valjda je raznolikost motiva upravo srazmerna bogatstvu u glavi. Kada želim da se našalim, napomenem da sam kao dete doživeo četiri potresa mozga – izgleda da se u toj nevolji štošta srećno prespojilo. Kada ne želim da se šalim, kažem isto.
 
***
 
Srbija opisana svetlošću

Pored književnosti, bavite se fotografijom, dizajnom, ilustracijom... Može li se reći da i tako širite priču o Srbiji kao mestu iskona i pozitivnih vrednosti?

Moje fotografije Srbije videlo je nekoliko miliona ljudi, ali mislim da bi ih pravio i samo zbog toga da bi postojale. Ipak je to beleženje zapisa svetlosti, čak i zvuči uzvišeno. Događalo se da ljudi posete Srbiju zahvaljujući fotografijama koje sam objavio na internetu.
 
***
 
Drukčiji pristup obrazovanju

– Bio sam predsednik Mense nekoliko godina, ali sada se bavim isključivo decom, posebno darovitom. Sa dr Rankom Rajovićem držim predavanja učiteljima i vaspitačima o našem „NTC sistemu” učenja u mnogim vrtićima, školama i fakultetima u zemlji i inostranstvu. Napravili smo veliki iskorak u drugačijem pristupu obrazovanju. Nema sumnje, dete odustaje od učenja, čak i od igre, samo u slučaju da mu ponuđeno nije dovoljno zanimljivo i nadahnjujuće. U suprotnom, nema granice u tome šta, koliko brzo i uspešno može da savlada. To važi i za odrasle, kako uobičajeno zovemo decu sa višedecenijskim stažom.

Autor: Vesna Kapor
Izvor: Nacionalna revija
Fotografije: Arhiva sagovornika