Čast mi je i veliko zadovoljstvo što radim intervju sa jednim od mojih omiljenih pisaca.
Moj današnji gost Dušan Dule Nedeljković svestrana je ličnost. Mogli ste da čujete njegov glas u emisiji „Ritam srca“ na radiju Studio B. Idejni je tvorac komercijalnog jutarnjeg programa na radiju B92. Možda ste ga sreli kao stjuarta na nekom putovanju. Neki od vas su čitali njegove kolumne na blogu B92. A moj prvi „susret“ sa ovim divnim čovekom (ne laskam, istina je) bio je dok sam čitala njegov roman „Poranio Milorad“. Ovim romanom „kupio“ me je za sva vremena. „Milorad“ se nalazi na prvom mestu mojih omiljenih romana.
Pored ovog romana Dušan Dule Nedeljković napisao je i romane: „Ponedeljak“, „Afrika“, „Mamurluk“, „Rođeni zli“ i „Odsev“.
Povod za ovaj intervju su najnoviji roman „Odsev“ ali I želja da se prikaže kakav je Beograd bio nekada a kakav je sada.
Dule Nedeljković je oženjen Bojanom, i Rašin je i Anjin tata.
Odsev
Dule, u poslednje vreme u brojnim intervjuima ste pričali o romanu „Odsev“ i zato Vam neću postavljati pitanja na koja ste već dali odgovor. Kako se rodila ideja za pisanje „Odseva“?
„Odsev“ je roman koji je napisan iz „kontre“. Naime prvo sam imao naslov romana pa sam tek onda napisao priču. Odsev je reč koja ne postoji u srpskom jeziku. Po rečima moje drage drugarice Jelice Greganović od koje sam pozajmio ovu reč, odsev je neka vrsta refleksa ljudskog tela posle smrti. Davno je bilo, ne sećam se više tačno, ali toliko me je ta reč opčinila da je već koristim kao glagol kada pokušavam drugima i sebi da objasnim šta nam se sa svetom događa. Mrtvi smo odavno ali još uvek govorimo i tavorimo.
Da li je pored promocije u Delfi Caféu bilo još promocija i gde su one održane?
Za sada ne. Roman je izašao poslednjeg dana novembra, imao sam svoju promociju, pa je bila meni jako draga manifestacija Noć knjige, pa Nova godina, božićni praznici, slave. Kada sve prođe, krećem među ljude, na turneju. Najdraži su mi pozivi od strane profesora i bibliotekara iz srednjih i osnovnih škola koje organizuju druženja sa živim piscima (sa mrtvim logično ne mogu). Volim ja interakciju sa čitaocima i ne bežim od toga, ali naprosto sam ispoštovao januar, ljude i njihovo praznovanje.
Zašto čitaoci treba da pročitaju „Odsev“?
Zato što je „Odsev“ roman koji ne koketira sa čitaocima, nego uspostavlja direktnu komunikaciju. Roman je proživljen od strane mene, i mnogi će se u njemu prepoznati. Da li na relaksiranom početku, brutalnoj središnjici ili surovoj i iskrenoj sadašnjosti, ne znam, ali niko nije ravnodušan posle čitanja. Nisam štedeo svoje likove, možda je bolje učiti se na njihovim greškama, ali i vrlinama.
Koja je poruka ovog romana?
Jedan je život. Ljudi treba da se vole, ne treba da se troše na banalne stvari nego se treba hrabro suočiti sa životom uz pre svega veliku dozu pristojnosti i vere u ljude.
Radio
Radili ste „Ritam srca“ na radiju Studija B. Zašto ste prešli na B92?
Nisam ja prešao. B92 je logičan nastavak „Ritma srca“, koji je bio samo jedna emisija u sistemu Studija B. Kada se formirala ideja B92, logično je bilo da odem na tu stranu.
Nekada je radio bio omiljena zabava mladih, a i onih starijih. Da li imate utisak da se to danas promenilo?
Promenilo se kao i što se sve menja. Danas, dostupnošću interneta svako od nas može da kreira vesti i muziku koju želi bez vezivanja za bilo koji medij. Ja još uvek slušam radio, ali on se iz stana preselio u automobil.
Mediji su privatizovani. Šta je ono najlošije što se dogodilo tom privatizacijom?
Dogodilo se to da su gledaoci žestoko degradirani programima komercijalnih televizija. To je zato što su vlasnici tih medija uglavnom glupi ljudi isključivo željni profita. Daj sise i dupeta, koga zanima kultura i istorija. Ali tu postoji jedna dobra stvar, ljudi se u sopstvenom revoltu okreću sebi i opet počinju da čitaju, druže se, slikaju. Ne može vulgarnost da pobedi, ona je iskorenjena još u praistoriji. S vremena na vreme se pojavi, ali ljudi je otresu sa sebe kao zrno prašine sa džempera.
Ko u bili Vaši medijski ‒ radijski uzori?
Takozvano sveto trojstvo. Sloba Konjović, Zoran Modli, Marko Janković.
Kako je raditi na radio Laguni?
Ne znam. Brzo je prošlo, nisam stigao za tih osam meseci da steknem utisak. Voleli su ljudi da slušaju Jelicu i mene, ali mislim da nas je naprosto pregazilo vreme. Za radio je potreban entuzijazam mladosti, mi smo toliko već prepunjeni životom da nas prosto ne treba dirati i medijski provocirati. Puno znamo, i to samo donosi probleme.
Pisanje
Pored radija mislim da je jedna od vaših ljubavi i pisanje. Da li grešim?
Ne, ne grešiš. Volim da pišem. Ja sam brbljiv čovek, volim da pričam, ali da ne bih davio ljude svojom logorejom bolje da to spakujem u roman. Pišem kao što govorim.
Dule, u kojim časopisima ste, do sada, objavljivali Vaše kolumne?
Dosta ih ima.
Fame,
Prestup,
Playboy,
Time Out,
Vodič za život,
Asfalt,
Nedeljnik i dnevnim novinama
Borba,
Press,
Politika. Imam preko hiljadu objavljenih kolumni. Sa blogovima to je već ogroman broj tekstova.
Kako je došlo do saradnje sa blogom B92?
Zvali su me, ja sam se odazvao. Lako. Lepo je bilo učestvovati u tom projektu dok se na blog nije nakačilo hiljadu ludaka, preteča današnjih botova, koji su komentarima obesmišljavali naš angažman tamo.
Imate li neki ritual dok pišete svoje romane?
Pišem isključivo ujutru, čiste glave i misli. Ako nisam raspoložen, ne pišem.
Da li od pisanja može da se živi?
Generalno u Srbiji može da se preživi izvestan period, ali nikako da se živi. Međutim dobro napisan roman nam otvara mnoga poslovna vrata, tako da ja, iskren da budem mogu da živim od pisanja. Ima se za hranu i cigarete. Sreća da su deca mala pa ne puše.
Beograd
Važite za urbanu legendu naše prestonice, Kakav je bio Beograd osamdesetih, u vreme Vaše mladosti?
Lepi moj Beograd. Uvek me je podsećao na lice junaka iz vestern romana. Svaka bora ima svoju priču, ali odoleva. U mojoj mladosti se tek razvijao u velegrad, a danas je megalopolis sa svim svojim manama. Mnogi imaju primedbe na današnjicu, ja nemam. Da mi se ne živi u gradu, otišao bih u šumu. Postoje zakoni gradova, ko nije spreman da im se povinuje, treba da se udalji.
Kao panker, gde ste izlazili, sa kim ste se sve družili i da li su neka prijateljstva opstala i danas?
Svako od nas ko je u vreme odrastanja odskakao od socijalističke uniformisanosti dobijao je titulu pankera. Jeste to bilo živopisno vreme. Imali smo energiju, mladalački bunt, svi smo bili opčinjeni socijalnom pravdom, bili smo uglavnom mladi levičari koji smo upadali u oči tadašnjim moćnicima, ali sve smo ih nadživeli. Naravno da se družim sa tim ljudima, to je najbolja „berba“ Beograda posle Drugog svetskog rata. Ima dosta njih koji su u međuvremenu poklekli, umrli, poludeli, ali uglavnom smo tu, nadgledamo situaciju.
Dule, kakav je po Vama Beograd danas?
Ja živim poslednjih 15 godina na Crvenom krstu, i pravi sam „krajišnik“, ne mrdam iz kraja. Rođen sam i odrastao iza Skupštine, jedno vreme živeo na Banjici koja je tada bila naselje budućnosti ali sam ovde našao mir. Meni je dobro, ja volim svoju okolinu, komšiluk, kučkare. Klince mi zna ceo kraj i bezbedno se igraju u kraju. Šta čovek više može da poželi? Grad čine njegove „enklave“, a ako je svima ovako fino kao meni Beograd je sjajan grad. Bezbedan je, što je najbitnije. Ja sam video sveta i znam šta govorim.
Da ste gradonačelnik šta biste promenili u ovom gradu?
Isključivo bih se bavio komunalno-kulturnim problemima. Držao bih se svog 2M programa…Metle i Muzeji.
Leksikon
Da li biste Beograd menjali za neki drugi grad i o kom je gradu reč?
Fasciniran sam Londonom, Njujorkom, Parizom. Volim da odem tamo, ali kao turista. Dakle, odgovor je NE.
Šta je ono što Vas opušta?
Šetnja sa kučetom. Ugi, zlatni retriver je punopravan član naše porodice.
A šta Vas nervira?
Nevaspitanje, nekultura, bezobrazluk ljudi, generalno. Uglavnom, to se da popraviti.
Koga biste sve poveli i šta biste poneli na pusto ostrvo?
U ovim godinama mi ne treba niko osim moje dece, supruge i psa. Poneo bih prvu Delfi knjižaru koja bi mi pala pod ruku i tonu pudinga od čokolade.
I za sam kraj intervjua, želite li nešto da poručite čitaocima ovog bloga?
Budite dobri ljudi, sve ostalo je manje bitno.
Autor: Radmila Čeh
Izvor: slucajnadomacica.rs