S vremena na vreme, kao čitalac naletite na novog autora koji vas podseća da umetnost pripovedanja nije toliko komplikovana – samo treba da znate šta radite! Samo najbolji čine da izgleda lako, a švedski autor Aleksander Sederberj spada u tu kategoriju.
Iako je tačno da je Sederberjov „Andaluzijski prijatelj“ njegov prvi roman, on uopšte nije nov u igri pisanja. Radio je kao scenarista, urednik i na televiziji, uglavnom u Švedskoj, gde je ostvario solidnu reputaciju za svoje produkcijske rezultate. Neizbežno bi trebalo da dođe do poređenja sa legendarnim sunarodnikom, Stigom Lašonom, ali to ne bi bilo fer na samom početku Sederberjove avanture stvaranja knjiga.
U pitanju je prva knjiga planirane trilogije, čija su prava prodata za 33 zemlje, a u planu je i snimanje filma.
Zašto ste počeli sa trilogijom?
„Kada pišete za televiziju ili filmski scenario, uglavnom se držite strukture od tri čina, upravo tako pristupam ovoj trilogiji. Imam tri čina da se poigram, umesto da dođem do zaključka u jednoj knjizi. Prvi čin je priprema, drugi je akcija, a treći je ishod i odluka. Ali vremenski okviri su mutni; nikada ništa ne prođe kako je planirano“, odgovara autor.
Četrdesetdsedmogodišnji Sederberj rođen je i odrastao u Stokholmu, a 1998. se preselio na selo u južnoj Švedskoj. Još uvek živi tamo sa ženom, tri ćerke, jednim labradorom, konjem i dva ponija! Preovlađujući utisak o njemu je da je skroman, čvrsto stoji na zemlji i ne želi ništa više od društva porodice i prijatelja, kao i slobodu da se bavi svojom strašću. „Oduvek sam pisao. Za mene je to prirodno.“
Sederberj kaže da je ključ njegovog pisanja rutina. U 07:45 vozi decu u školu, šeta psa, onda radi do 14:00. Trebalo mu je oko dve i po godine da napiše svoj prvi roman. „Vreme je bitno kada pišete. Da imate dovoljno vremena da sklonite posao na stranu, pustite priču da odstoji i pogledate je na nov način. Niko nije znao za knjigu, pa sam imao dovoljno vremena na svojoj strani.
Blisko sam sarađivao sa mojim urednikom sve do nedelju dana pred izlazak knjige u Švedskoj, prošlog maja. Teško mi je da vam kažem koliko sam ukupno vremena proveo od početka pisanja do kraja, zato što je knjiga evoluirala iz raznih tekstova na kojima sam radio, a konstantno sam pisao i razne druge stvari dok sam radio na njoj.“
Centralni lik u trilogiji je Sofi Brinkman, medicinska sestra koja je dobila više nego što je želela kada se zaljubila u jednog od pacijenata. „Od početka je bila potrebna priči, kao centralna sila na koju će se oslanjati zaplet. Pravi greške i ima brojne mane. Ali je mnogo bolja nego što shvata. Plaši se svojih osećanja, iako zna da su prava i jaka. Ona je čovek. Mnogo mi se sviđa.“
Nije teško poverovati da je knjiga proistekla iz ideje koju je Sederberj imao za televizijski scenario. „Brzo sam shvatio da želim da proširim priču, da je učinim većom, širom. Tada sam počeo da je pišem kao knjigu. Na neki način, hteo sam da bojim sa više boja nego što je bilo dostupno za televiziju. Bilo je veoma zabavno da narativ napišem u punom sjaju, da stvaram univerzum oko likova i da im dozvolim da žive svoje živote.“
Opisuje priču kao „potpunu fikciju“ i otkriva da je, iako je posetio neka mesta i predele, njegovo istraživanje bilo u potpunosti zasnovano na internetu. „Internet danas može da ponudi manje više sve što vam treba.“
Kako bih saznao nešto više o njegovom pristupu pisanju, uputio sam mu još nekoliko pitanja:
Kako planirate pisanje? Da li detaljno zamišljate zaplet ili „krenete, pa kuda vas odnese“?
I jedno i drugo. Zavisi od dana. Vrlo sam detaljan kada u obzir dođu bitni delovi.
Gde pišete?
Imam kancelariju u kući. Ali trenutno je u haosu, ne znam zašto. Čak ne mogu ni da odem tamo. A ni čistačica. Mrzi kancelariju, odbija da uđe u nju. Tako da tražim druga mesta. Omiljeno mesto za pisanje mi je trenutno soba sa panoramskim prozorom koji gleda na jug. Odatle vidim miljama daleko. Bolje od televizora.
Ko su vam omiljeni pisci? Šta vas privlači kod njih?
Nemam omiljene pisce. Čitam nagonski. Više me privlače različiti žanrovi nego pisci. Sve zavisi od raspoloženja. Trenutno je velika pažnja usmerena na krimiće. Zahvaljujući piscima poput Denisa Lehana i Džilijen Flin, kvalitet ovog žanra je toliko porastao da mislim da smo u nekoj vrsti zlatnog doba.
Kakav je vaš stav prema elektronskim knjigama?
Još uvek nisam pročitao nijednu. Ali izgleda da je ok većini ljudi. Izgleda da elektronske knjige ne oduzimaju doživljaj čitanja. Radujem se skorijem čitanju. Ali knjige su knjige. Jedna od nekoliko mrtvih stvari oko nas koja još uvek živi. A police za knjige će uvek biti najbolji nameštaj koji postoji.
Kako ocenjujete vaš uspeh? Da li je pisanje sada vaša karijera?
Da. Pisanje mi je sad posao. To je za mene uspeh.
Čime se još zanimate pored toga?
Volim da jašem konje. To mi se javilo kasnije u životu i prošle godine sam kupio prvog konja, švedskog toplokrvnog, deset godina starog kastrata. Imamo čudnu vezu – ja ga volim, on me mrzi, na neki način. Ali je divan. Navučen sam.
Postoji zanimljiva fusnota u priči o tome kako je Sederberjov rad ugledao svetlost dana. Pažljivi čitalac „Andaluzijskog prijatelja“ primetiće citat o korišćenju engleskog prevodioca – Sederberj još uvek ne govori tečno ovaj jezik. „Pričam pomalo engleski. Nisam čitao engleske ili američke prevode, ali shvatam da je prevodilac odradio odličan posao.“
Prevodilac je Nil Smit i priseća se kako ga je kontaktirala agencija „Salomonson“ u septembru 2011. sa zahtevom da prevede prilično veliki primerak nove knjige u vrlo kratkom roku. „Bio sam zaintrigiran. Agencija 'Salomonson' ima prilično zavidan renome, a činjenica da su bili ubeđeni da će ovaj novi autor biti veliko ime i da je vredan primerka u poslednjem trenutku, na vreme za sajam knjiga u Frankfurtu, bila je dovoljna da me ubede da pogledam rukopis.
Pročitao sam početak 'Andaluzijskog prijatelja' i momentalno sam se navukao. Stvarno je delovao veoma drugačije od bilo čega što sam prevodio ranije. Zasigurno je delovalo više međunarodno od većine skandinavske fikcije, sa dešavanjima od predgrađa Stokholma do Roterdaama, Paragvaja i da, Andaluzije.“
Smit se priseća da nije imao vremena da pročita celu knjigu pre nego je krenuo sa prevodom. „Prvoj ruci prevoda sam pristupio ka čitalac i bio sam iznenađen koliko se moja lojalnost prema nekim likovima promenila. Više nisam verovao da će knjiga da prati neke konvencije i da će da ostavi jednog od najsimpatičnijih likova živog na kraju: mislim da nikada nisam tako strepeo za život nekog junaka!“
NAPOMENA: Ovaj intervju je rađen 2013. godine, i od tada autor kao da je nestao iz medija, i prepustio svu pažnju svojim romanima. Trilogiju je završio, i sada sva tri naslova možete pronaći u izdanju Lagune: „Drugi sin“ i „Dobri vuk“.
Izvor: writing.ie
Prevod: Miloš Vulikić
Foto: Malin Lauterbach