Umetnost i tabu – intervju sa Igorom Marojevićem

Dok je nekada bila ogromna, sad je u praksi srazmerno mala razlika između obolelog od astme i obolelog od side. Desilo se sarkastično zbližavanje položaja različitih grupa ugroženih. Dok je devedesetihrežim putem zvaničnog zdravstva pravio ustupke najsiromašnijima računajući na njihove glasove, u današnjem srpskom liberal kapitalističko-feudalističkom društvu nema uslova za regularno lečenje.
 
Drugi roman proznog i dramskog pisca Igora Marojevića „Dvadeset i četiri zida” nedavno je objavljen u dopunjenom izdanju u „Laguni“. Autor naglašava da tekst romana nije strukturno menjan, osim što je glavna ljubavna priča unekoliko produbljena. Karakterističnost ovog romana predstavlja prvo prozno ispitivanje side u srpskoj književnosti, a knjiga govori i o mladim ljudima, još jednoj izgubljenoj generaciji, u demonstracijama 1996-97:

- Sida je tada bila znatno veći tabu nego danas – rekapitulira Marojević reagovanja na svoj romaneskni prodor u jednu delikatn u temu. - Međutim, baš iz potrebe za detabuizacijom, pristup romanu bio je u nekim boljim krugovima srazmerno dobronamerniji. Tako je u jednom od prvih intervjua, u očiglednom nastojanju da se izvuče iz zone tematske zabrane i smesti u zonu legitimnog, roman nazvan beogradskom „Filadelfijom“, prema istoimenom filmu o sidi. Pretpostavljam da je zbog tome analognih razloga u tadašnjem društvu bilo i srazmerno više kritike režima: onaj je bio očigledno negativan a ovaj je to prividnije, mada na duži rok možda i pogubnije.

Dakle, kada ste govorili o bolesti, mislili ste metaforično i na druge vrste nedostataka, na anomalije našeg društva, kao i sveta u celini. Gde je tu ljubav, koja je na neki način Vaša tema?

U sidi sam pre svega prepoznao nešto o čemu u srpskoj – a bogzna koliko ni u svetskoj – književnosti nije pisano. Takođe, u pitanju je savremena bolest, koja na posredne ali simboličke načine ukazuje na to koliko ovo doba nosi otvorenost, virulentnost, virtualnost i arbitrarnost. Pišem o ljubavi, ali naravno ne klasične ljubavne romane, koji nekritički podrazumevaju mogućnost ljubavi na svakom koraku, nego romane o tome koliko je ona realno moguća kad joj se postavi nezaobilazna prepreka. U „Dvadeset i četiri zida“ posredi je možda najjača moguća prepreka: jedan od partnera ima sidu. U „Žegi“ pak, kao romanu koji postavlja nešto manju prepreku – rat i ljubavni trougao – ima rečenica „Ljubav je jedva moguća, sreća nije moguća.” Ovde bih mogao da dodam: Ljubav je ipak moguća.

Kakav odnos imamo danas prema bolesnima od side, i drugih teških bolesti?

Desilo se sarkastično zbližavanje položaja različitih grupa ugroženih. Dok je devedesetih „regularan“ bolesnik bio većinski viđen kao normalan čovek, jer je režim putem zvaničnog zdravstva pravio neke ustupke najsiromašnijima računajući na njihove glasove, u današnjem srpskom liberal kapitalističko-feudalističkom društvu nema uslova za regularno lečenje. S druge strane, oboleli od side su manje ugroženi jer ta bolest nije više toliko smrtonosna i država je sada zvanično obavezna da povede računa o najdiskriminisanijim grupacijama, pa i obolelima od ejdsa. Dok je nekada bila ogromna, sad je u praksi srazmerno mala razlika između, na primer, obolelog od astme i obolelog od side. Naravno, većina i dalje jednako prebacuje seropozitivnima simboličku krivicu za greh koji ih je doveo do zaraženosti, i to je ono što po mom mišljenju čini „Dvadeset i četiri zida“ jednako tematski aktuelnim i sada.

Ipak, iz svega što nam se svakodnevno dešava poželjnije je danas u Srbiji da budete mladi i zdravi, dok ostali nisu baš „sigurni“.

Neljubaznost i neefikasnost bar polovine srpskih „državnih“ lekara, birokratsko maltretiranje osiguranika, nepravilnosti oko zaštite od benignih oblika gripa, kao i sujeverna panika koja je tim povodom dignuta, zatim nedostatak odgovora na mentalnu zapuštenost ogromnog broja žitelja Srbije, pa i činjenica da sam ministar neće da ima posla sa srpskim zdravstvom nego ide na lečenje u Nemačku (kao i pogubna blamaža Instituta za onkologiju), u normalnoj zemlji bi činili bar dvostruki zbir razloga da dotični resorni ministar podnese neopozivu ostavku. Ovako, iako bi ne samo uglađeni gospodin Milosavljević nego i dobar deo ostatka uglađene ili manje uglađene ministarske gospode trebalo da se okane posla, do toga najverovatnije nema šanse da dođe. U takvim uslovima, nažalost, čoveku ostaje samo da uzme svoj život u svoje ruke.

Naši političari donose zakone koje ne poštuju, imamo institucije koje postoje same zbog sebe. Tako je u svim oblastima života, pa i u kulturi. Kako srpska kultura može da izađe iz svoje nominalne uloge i da se zaista zalaže za izvanrednost?

U predvečerje Lajpciškog sajma knjiga, na kojem će Srbija biti počasni gost, govori se o petnaestak naslova koji će, uz posredovanje Ministarstva, biti objavljeni na nemačkom. Mera stvari je da bi to trebalo da bude nešto manje nego što su u istoj kategoriji Hrvati uspeli da plasiraju 2008, i da je to s obzirom na raniji učinak Ministarstva ali ne i s obzirom na kvalitativne razlike između dveju nacionalnih literatura, zapravo naš veliki uspeh. Ali ne treba se mnogo zanositi: slučajno znam kojim putem su mi za časopis „Noje Rundšau“ tražene priče za antologiju srpske književnosti odnosno kako je moja priča dospela u antologiju srpske kratke priče Angele Rihter. Hoću da kažem da su Nemci od jednog trenutka, kad su naslutili s kim imaju posla, osim oficijelne komunikacije u velikoj meri preduzeli i njene paralelne oblike. Otud toliko prevedenih naslova i antologija. Još da je Ministarstvo ranije manje slalo u Nemačku neke privilegovane literate koji nisu uspeli da se nametnu tamošnjim izdavačima, a čije pisanje ni domaću kritiku, sudeći po nedavnom glasanju za lajpciški sajamski katalog 2012, ne tangira previše, broj knjiga bi svakako bio znatno veći.

S jedne strane želja za izvanrednošću, a s druge niželigaški gestovi. Ljudi iz Ministarstva i oko njega su plasirali parolu „Ko čita pobeđuje“ i obilato uložili u prevođenje srpskih knjiga na engleski ako ne u Njujorku ili Londonu, ono u anglosaksonskome Beogradu. Ta akcija za sada izaziva vesti u stranoj štampi, kojima se kod nas poklanja ogromna pažnja da bi se „pobeda“ proslavila pred najlakovernijima. Nije čudno što je to za sada praktično jedini učinak dotične akcije.

Kod nas se u poslednje vreme dosta govori o značaju prevođenja i prevodilaca za nacionalnu kulturu, a Vi, sa druge strane kažete da je prevođenje u sopstvenoj zemlji pogubno. Zbog čega?

Nije pogubno koliko komično, što vidim po reakcijama Zapadnih pisaca i praksi u razvijenijim kulturama. Ne izigravam autoritet, obratno: čini mi se da imam odakle da učim. Na primer, za desetak dana idem u Barselonu, na okrugli sto u organizaciji Katalonskog PEN-a, gde govorim o razmeni srpske i katalonske književnosti kroz prizmu prevoda moje drame na srpski s katalonskog, što ću iskoristiti da vidim kako stoje stvari sa prevodom „Šnita“ i „Partera“ na španski, a onda za koji danu Beogradu i Pečuju učestvujem na festivalu književnosti u režiji berlinskog LCB... Samo pokušavam da ilustrujem da sam, ako tvrdim da je prevod na tuđi jezik u sopstvenoj zemlji i inače nepreporučljiv gest jer ne uliva poverenje, možda izučio neke standarde. Dotični gest u stvari prilično pouzdano svedoči o izvesnoj obespućenosti kao gotovo jedinoj strategiji srpske kulturne politike.

Šta reći o ulozi intelektualaca u ovom trenutku obespućenosti kakvu pominjete?

Mahom su u pitanju, izuzecima čast, zavisni mislioci. Nažalost, po ponašanju intelektualaca bi se reklo da Srbi, kad uzmanjka orijentacije, najveću sigurnost i toplinu nalaze u sitnoj korupciji.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika