Umetnička biografija legendarnog glumca i jugoslovenske kulturne ikone

Dragan Gaga Nikolić, jedan od najvoljenijih i najboljih srpskih glumaca, premunuo je 11. marta u sedamdeset drugoj godini. U želji da se oda pošta upokojenom velikanu, objavljena je luksuzna monografija „Dragan Gaga Nikolić: Gospodin mangup“, u kojoj su se od glumca oprostili njegovi prijatelji i saradnici.
 
Dragoslav „Dragan“ Nikolić je rođen u Beogradu, 20. avgusta 1943. godine. Posle studija glume na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, karijeru započinje 1964. godine. Slavu je stekao glavnom ulogom u filmu Živojina Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“ (1967). Nakon kultne uloge vetropirastog Džimija Barke, usledili su novi glumački izazovi. Ostalo je već ušlo u legendu, još za Nikolićeva života.
 
Knjigu „Gospodin mangup“ otvaraju dva uvoda. Prvi je napisala novinarka Radmila Stanković, koja je i urednica ovog izdanja. Ona se u svom tekstu osvrće na četiri decenije dugo prijateljstvo sa Nikolićem i na veoma dirljiv i neposredan način postavlja ton celokupnoj knjizi. „Gospodin mangup“ jeste knjiga u kojoj se može pronaći dosta toga faktografskog, ali koja istovremeno nudi osvrt na Nikolićevu privatnu personu, dat kroz tekstove ljudi koji su ga voleli i poznavali. Tekst književnika Dušana Kovačevića je možda i najemotivniji od svih u knjizi. Već znamo da je Kovačević izvanredan pisac, što u ovom kratkom sećanju na svog prijatelja, Lepog Gagu, potvrđuje – uspomene naviru, a pred čitaocem, uz pomoć Kovačevićevih reči, počinje da izranja slika jednog dragocenog čoveka koji je bio lep i iznutra i spolja. Važno mesto u ovom tekstu, a i u knjizi u celini, zauzima ljubavna priča Dragana Nikolića i Milene Dravić. Kovačević se priseća trenutka kada ih je prvi put video zajedno: „Sećam se kad se prvi put ’zvanično’ pojavio u Ateljeu 212 na jednoj premijeri sa Milenom Dravić. Pričalo se i pisalo se da se ’viđaju’, da su ’zajedno’. Priče su prestale kad su se pojavili i u punom sjaju ’ozvaničili’ ljubav – koja još uvek traje i trajaće večno jer je ljubav veća i duža od života.“
 
Nakon intimistički intoniranih uvodnih tekstova, slede tri obimna dela knjige koja se bave najvažnijim aspektima Nikolićeve karijere. Tako su i naslovljeni: Film, Pozorište i Televizija.
 
Odeljak Film otvara najduži tekstu u knjizi, Uzvodno od Džimija Barke, iz pera iskusnog filmskog kritičara Milana Vlajčića. Zapravo, reč je o tekstu iz monografije o Nikoliću koja je prvi put objavljena 2001. godine, a povodom dodeljivanja Nikoliću nagrade „Pavle Vuisić“ na Filmskim susretima u Nišu. Vlajčić je ovaj iscrpni pregled jedne impresivne filmske karijere napisao na izričitu molbu Dragana Nikolića, a tekst obuhvata (gotovo) sve najvažnije filmove i uloge koje je glumac ostvario na velikom platnu. Jedan za drugim se ređaju velike uloge i veliki filmovi: Džimi Barka u „Kad budem mrtav i beo“ (1967) Živojina Pavlovića, Vidak u „Horoskopu“ (1969) Bore Draškovića, lik lekara Pavla Gvozdenovića u „Kičmi“ (1975) Vlatka Gilića, Flojd u „Nacionalnoj klasi“ (1979) Gorana Markovića, pevač u „Ko to tamo peva“ (1980) Slobodana Šijana, Alija u „Banoviću Strahinji“ (1981) Vatroslava Mimice… Pa sve tako do 2001. godine, kada je monografija i objavljena.
 
U novonapisanom delu teksta Vlajčić se bavi ostatkom Nikolićeve filmske karijere, filmovima nastalim u XXI veku, a među njima „Lavirintom“ (2002), „Zonom Zamfirovom“ (2002), „Pljačkom Trećeg Rajha“ (2004), „Turnejom“ (2008)… Nakon Vljajčića, o Nikoliću piše reditelj Miloš Miša Radivojević, posebno akcentujući filmove na kojima su sarađivali: „Bube u glavi“ (1970) i „Bez reči“ (1972). Sledeći na redu da oda počast je Slobodan Šijan. On piše: „Dragan Nikolić je najznačajniji filmski glumac modernog srpskog i jugoslovenskog filma naše generacije. Uspešno se odupirao stavljanju na pijedestal, pretvarajući se da je to što radi najnormalnija stvar na svetu!“ Nakon Šijana, sledi Boro Drašković koji, između ostalog, opisuje prvi susret Dragana i Milene na snimanju njegovog Horoskopa, a tu je i intervju koji je Drašković vodio sa Nikolićem za vreme snimanja Petrovićevih zlosrećnih Seoba.
 
Sledi odeljak Pozorište koji otvara odličan i sveobuhvatan tekst pozorišnog kritičara Aleksandra Saše Milosavljevića. Milosavljević nudi iscrpan pregled Nikolićeve pozorišne karijere – od školskih amaterskih početaka, preko angažmana u Pozorištu „Boško Buha“, trijumfa u Ateljeu 212 (čuvena „Kosa“, saradnje sa Brankom Plešom i Ljubomirom Draškićem) i uspešnih pozorišnih angažmana u Francuskoj (Théâtre de la Ville), do povratka u Beograd, te važnih uloga u Zvezdara teatru („Ptic i ptica“, „U plamenu strasti“, „Urnebesna tragedija“, „Poljubac žene pauka“), Jugoslovenskom dramskom pozorištu („Bure baruta“), povratka u Beogradsko dramsko pozorište („Frederik ili Bulevar zločina“) i okončanja karijere u voljenom Ateljeu 212 („Posetilac“, specijalna pojava u predstavi „Avgust u okrugu Osejdž“). Reditelj Dejan Mijač, koji je sa bračnim parom Dravić–Nikolić radio na predstavi „Ptic i ptica“, u svom tekstu piše i sledeće: „Bio je jedan od izrazitih, jedna od perjanica svega što je gluma. Nesumnjivo je pripadao eliti, glumačkoj ali i ljudskoj eliti. I nije slučajno da ga je publika odabrala za svoje mezimče.“ Ovaj deo knjige zatvaraju tekstovi Slobodana Unkovskog, Paola Mađelija i Ljiljane Todorović – u kojima se na dirljiv prisećaju prijateljstva i saradnje sa velikim umetnikom.
 
Treći odeljak, Televizija, govori o dubokom tragu koji je Nikolić ostavio u ovom mediju. Uvodni tekst Predraga Perišića, profesora FDU-a, daje iscrpan presek Nikolićevih televizijskih uloga – od prve glumačke uloge u TV drami „Dvesta hiljada za trošak“ (1964) čiji snimak nije sačuvan, pa na dalje… Perišić se detaljnije bavi: „Maksimetrom“ (1970), emisijom za mlade u kojoj se Nikolić uspešno oprobao kao voditelj, šou programom „Obraz uz obraz“ (1972), zajedničkim projektom Milene Dravić i Dragana Nikolića, baš kao i kultnom serijom „Otpisani“ (1974), u kojoj je Nikolić tumačio lik Prleta. Tu su i osvrti na serije „Poslednji čin“ (1981), „Idemo dalje“ (1981), „Balkan ekspres“ (1983), „Sivi dom“ (1986)… U završnici teksta, Perišić se bavi poslednjim Nikolićevim televizijskim ulogama, onim ostvarenim u serijama „Ranjeni orao“ (2009), „Sva ta ravnica“ (2010), „Jagodići“ (2012)… Tu je osvrt na Nikolićev poslednji glumački zadatak, TV minijature „Nešto lepo“ (2014), rađene po pričama Slobodana Stojanovića. Knjigu zatvaraju tekstovi reditelja Miroslava Lekića, novinara Dragoljuba Draže Petrovića, reditelja Zdravka Šotre i reditelja Miloša Radovića.
 
„Dragan Gaga Nikolić – Gospodin mangup: Umetnička biografija legendarnog glumca i jugoslovenske kulturne ikone“ (pun naziv knjige), luksuzno je izdanje, tvrdokoričeno i na kvalitetnom papiru koji, pored teksta, krase brojne fotografije koje je priredila Goranka Matić.
 
Ovu dirljivu i sveobuhvatnu knjigu su zajedničkim snagama objavili Grand kafa, RTS i Laguna. Poštovaoci Dragana Nikolića i srpskog filma znaće da cene uloženi trud, te verujem da će ova knjiga postati sastavni deo njihovih biblioteka.
 
Izvor: www.fcs.rs;
autor: Đorđe Bajić