U zavodljivo opasnom umu Margaret Atvud

Kada govorimo o Margaret Atvud, brojke su najbolji uvod u priču jer naglašavaju i prikazuju pravu veličinu fenomena koji ona predstavlja: napisala je preko 50 knjiga, a one su prevedene na više od 25 jezika. „Sluškinjina priča“ je prodata u preko 8 miliona primeraka i taj broj nastavlja da raste. Huluova televizijska serija zasnovana na ovom romanu osvojila je 14 Emija i još uvek se prikazuje. Poslednji roman „Svedočanstva“, dugoočekivani nastavak „Sluškinjine priče“, je samo nakon nedelju dana prodaje doživeo štampanje trećeg tiraža. Prvi tiraž? 500 hiljada primeraka.



Ne može se izbrojati koliko je intervjua – štampanih, onlajn, televizijskih – Margaret Atvud dala tokom promocije „Svedočanstava“. U njima je objašnjavala da se dugo opirala pisanju nastavka jer je smatrala da više nikada neće moći da piše glasom Fredovice, junakinje koja pripoveda „Sluškinjinu priču“. Zbog toga se u „Svedočanstvima“ odlučila za drugačiji pristup – koristi tri glasa za pripovedanje, a radnja se odvija petnaestak godina nakon završetka „Sluškinjine priče“.

Znatiželja Margaret Atvud nema granice i verovatno nikada nisam srela osobu koja je upućenija u istoriju i književnost. Neumorna je: piše u avionu, vozovu, hotelskim sobama... Pisac Grejem Gibson, njen suprug, preminuo je samo nekoliko dana pre našeg razgovora, ali Margaret je morala da nastavi dalje i ispunjava svoje obaveze – to znači biti Margaret Atvud.

Počela bih od samog nastajanja „Sluškinjine priče“. Od samog čina pisanja za koji ste znali da može da vam donese probleme. Pisali ste u Istočnoj Nemačkoj o totalitarnom režimu dok su se oko vas vodile borbe. Hrabar postupak, zar ne?

Pre svega, šta god da napišete vas može izazvati neki problem. Da bi se nešto smatralo hrabrim postupkom, potrebno je da budete uplašeni ali da ipak uradite to nešto. Mene nije lako uplašiti. Pre bi se moglo nazvati budalastim činom.

Znala sam da tema i način na koji sam je obradila mogu izazvati probleme, ali takve stvari me ne plaše. One me zanimaju, želim da vidim šta će se dogoditi. Plaše me jednostavne stvari: medvedi, oluje sa gromovima i šumski požari.

A to što se okeani zagrevaju? Naveli ste u nekoliko intervjua da zagrevanje okeana može dovesti do uništenja algi koje proizvode 80% kiseonika, a pre toga će dolaziti češće do automobilskih nesreća jer...

...ćemo se ugušiti. Ne možete da vozite auto ako niste u stanju da dišete.

To je strašna stvar za život na planeti i potrebno je da se što pre pozabavimo tim problemom. Ja imam toliko godina da ću verovatno umerti pre nego što se okeani toliko zagreju. Zagrevanje okeana koji postaju sve kiseliji – i to se dešava – nije trenutna opasnost poput medveda koji vas juri. Zbog toga je ljudima trebalo toliko vremena da se pozabave ovim problemom – ne napada vas svojim zubima i kandžama odmah. Naučnici o tome govore već 50 godina, ali ljudi nisu videli problem jer nije uticao na njih. Sada ga vide: požare, podizanje nivoa vode, uragane...

Često ste naglašavali da ništa u „Sluškinjinoj priči“ i sada „Svedočanstvima“ niste izmislili vi već istorija.

Sve se to nalazi u knjizi Medlin Olbrajt „Fascism: A Warning“, kao i kod Tima Šnajdera u „On Tyranny: Twenty Lessons From the Twentieth Century“. Važne knjige. Ali mene je u svemu tome zanimao lični nivo i dobra vest je da nisam usamljena u tome.

Ali vaše interpretacije ovih fenomena su našle put do ljudi, a ideje u oba romana govore o svedočenju putem pisane reči kako bi to ostalo upamćeno, deljeno i shvaćeno.

Ja sam pisac. Shvatila sam to veoma rano, a pisci pišu. Spekulišu. Mešaju ideje. Tokom osamdesetih sam često slušala ljude koji govore šta bi uradili da imaju određenu moć, a kao neko ko je rođen 1939. godine i preživeo Drugi svetski rat i njegove posledice, znala sam da je Hitler uradio isto to tokom dvadesetih godina – napisao je u svojoj knjizi šta bi uradio kada bi imao moć, ali ga ljudi nisu shvatali ozbiljno. Ja verujem da kada neko kaže da bi uradio određene stvari, nezamislive stvari, to bi zaista i uradio da se domogne moći. To se i sada dešava, upravo u Americi: rekli su nam šta planiraju i sada to i rade. Ipak ne možemo da kažemo da smo u totalitarnoj državi, još uvek, jer ne bismo sada razgovarale – bila bih u zatvoru.

Upravo nas na to podsećaju vaši romani – da bi  takve stvari mogle da se dogode. Rekli ste mi jednom prilikom da nikada niste besni nego sve znatiželjniji.

Parafraziraću izjavu Džona Kenedija („Don't get mad, get even.“): „Ne budi besan, budi znatiželjan.“ Zašto ljudi rade određene stvari? Šta imaju od toga? Osećanja ne opravdavaju postupke jer bi u suprotnom svi ljudi koji su ubili svoje žene ili devojke imali opravdanje. Ali nemaju. Bes je osećanje, ali ne bi smeo da bude postupak. Ne sme da opravdava postupak već da ga motiviše.

Pogledajmo kao primer klimatske promene. Može da vas razbesni to što se dešava, ali ako je to vaša jedina reakcija, ništa se neće promeniti. Da li je taj bes usmeren gde treba? Da li je zasnovan na činjenicama? Nije li samo kognitivna disonanca? Da li ima uporište u stvarnosti? I ako jeste zasnovan na činjenicama i stvarnosti, šta ćete da uradite da promenite te činjenice i tu stvarnost?

Šta se dešava kada ne možemo da se složimo oko činjenica i stvarnosti što je jedan od trenutnih problema?

Stvarnost nije ono što mi osećamo u trenutku. Na primer, osećam da si ti veštica. Spalimo te! Ne, moramo da se upitamo kako ćemo potvrditi da li si ti veštica?

Ne mogu da dokažem da nisam.

Onda će te spaliti. Ili ti učiniti neku drugu užasnu stvari. Ako učimo na našoj istoriji...

Ako pogledamo Tviter na kom imate neverovatno veliki broj pratilaca...

Tviter nije stvaran svet.

Nije, ali moramo da obratimo pažnju na to kako govorimo određene stvari. Mnogo toga uzimamo zdravo za gotovo. Rekli ste i sami da niste kanadska poznata ličnost koja Amerikancima govori šta treba da rade – vaši preci su bili među prvim doseljenicima u Ameriku. Da li je među njima bilo veštica?

Da, bili su doseljenici i nekoliko ih je bilo optuženo za veštičaranje. Ali ne uzbuđujte se previše, nisu imali seksualne odnose sa đavolom. Žao mi je, deco.

Da ne zalazimo u ekstreme, ali u oba romana govorite o tome šta može da se dogodi kada društvo počne da razmišlja crno-belo. A upravo sa takvih mesta počinju progoni veštica. Rekli ste da ne verujete u čudovišta već u ljude koji se užasno ponašaju.

Dobro, svakako postoje ekstremi u ponašanju ljudi – serijske ubice, psihopate. Ali nikada sebe ne možete definisati kao čistog anđela, a druge kao demone. Ne postoje čisti anđeli. Postoje samo oni koji se ponašaju bolje u određenim okolnostima – zavisno samih okolnosti. Na primer, tokom francuskog otpora u Drugom svetskom ratu, sprovođene su sabotaže Nemaca zbog kojih su iz osvete streljana cela sela. Šta biste vi uradili? Volimo da mislimo kako bismo svi bili junaci, ali to verovatno nije istina.

Da li biste rekli da ne verujete u zlo?

Pa, što više zla nanosite, to ste gora osoba, a ljudi su poprilično kvarljivi. Ljudi koji u normalnim okolnostima ne bi uradili neke stvari će ih ipak uraditi kada su okolnosti ekstremnije. Utrčali biste da spasete nekoga iz požara ako zgrada gori. Pitanje je zašto ljudi čine herojska dela. Jedna Francuskinja koja je bila deo otpora protiv Nemaca mi je davno rekla: „Moli se da nikada ne budeš u prilici da budeš heroj.“ Jer su prilike za tako nešto uvek u užasnim situacijama.

Vaši govori i predavanja su uvek veoma posećeni. Koliko utiče na vas kada izađete na scenu, a celo pozorište, na primer, stoji na nogama i aplaudira vam? Ljudi su inspirisani vašim stvaralaštvom.

Ljudi čitaju i stalo im je: ne žele da završe u nekoj vrsti totalitarnog režima. Nismo u toj situaciji, ali se krećemo ka tome. Naravno da mi je izuzetno drago što čitaju, ali bolje bi im bilo da izađu na izbore.

Da li vas to dodatno opterećuje? Ljudi vas gledaju kao svetilište ili proročicu. Elizabet Mos je izjavila da ste vi majka svima nama. Dodatni teret?

Kada ste u mojim godinama, ne postoji teret. Jasno vam je šta možete, a šta ne.

Ponekad imam utisak da ste vi glavno jelo posluženo na stolu i mnogi ljudi se guraju kako bi uzeli zalogaj. Uključujući i mene. To je sigurno teško.

Ali to nisam ja, na stolu, to je njihova verzija mene. Ne mogu da kontrolišem takve stvari. Kao što ne mogu da kontrolišem ni to što će poneti sa sobom nakon čitanja mojih knjiga. Nadam se uvek najboljem, ali kada moram, izabraću manje zlo.

Autor: Ejmi Grejs Lord
Izvor: esquire.com
Prevod: Dragan Matković