U ritmu srca – Vesna Dedić

Vesna Dedić je bila i TV voditeljka i najmlađa urednica, autorka je veoma gedane emisije „Balkanskom ulicom“, pisala je scenarija, podučava buduće novinare, a nedavno joj je objavljena treća knjiga. Ne treba ni pitati kako sve postiže: ona je uvek bila vredna, kreativna, odgovorna i prilagodljiva.

Crvene sveće, srca i hiljadu ljudi na sceni, tribinama i zidinama Starog grada, a sve to na predstavljanju jedne knjige nije česta pojava. Obično ovakvi događaji nisu na listi turističkih atrakcija, bar ne na vrhuncu sezone. Zato novinarka i urednica RTS-a, autorka emisije „Balkanskom ulicom“, Vesna Dedić može da bude zadovoljna zanimanjem koje je njena knjiga „Zauvek u srcu“ pobudila u Budvi i Crnoj Gori uopšte. Moglo bi se reći da je beogradska premijera čak nadmašena.

Autorki romana, ovo budvansko veče, u kojem je bila okružena novinarima, porodicom, prijateljima, domaćinima i turistima, ličilo je na san. Na kraju, veoma uzbuđena, prisutne je pozdravila rečima: „Toliko ljudi na jednom mestu govori da ja nisam loš pisac, ali najvažnije je da nisam loš čovek“.

Da li je vaš život imao melodramatičnih činova? Koje biste da zaboravite i koliko ste sopstvenog iskustva upleli u priču novog romana?

Mislim da ne postoji život bez melodrame. Ako postoji, onda je to život robota. Neki ljudi su frigidni i oni ne plaču na kraju „Kazablanke“ ili „Titanika“. Nijednu epizodu iz svog života ne želim da zaboravim jer sve što mi se desilo učinilo me je toplijom i boljom. U romanu ima momenata koji su inspirisani nekim ljudima koje sam volela, pa i onima koji mene nisu voleli, ali cela priča je ipak rezultat fikcije i spisateljskog zanata.

Zašto ste za junakinje romana odabrali glumice? Da li one žive uzbudljivije od drugih ili je postojao drugi razlog?

Jedini razlog je bio što sam htela da ispričam i priču o tabloidizaciji Srbije. Mogle su to da budu i tri pevačice i tri učiteljice, ali ovako je shvatljivije. Smatram da je to jedna važna tema za nas ovde. Evo, na primer, ovih dana, kad se prvi put dešava da jedan roman doživi četiri izdanja za mesec dana, kad je iz Radionice za medije „Officina“, koju vodimo Sanja Marinković i ja, izašlo sto svršenih novinara koji rade, kada emisija „Balkanskom ulicom“ osmu godinu svake nedelje ima više od milion gledalaca, kada na promociji romana u Budvi ima više ljudi nego na nastupu bilo kog folk pevača... na naslovnim i srednjim stranama ipak su priče o onima koje smanjuju grudi, sunčaju se s novim dečkom ili imaju novu posteljinu „Versaće“. Ludilo!

Šta vas je podstaklo da pišete drugi deo knjige?

Kada sam završila roman i predala ga Laguni, bio je kraj školske godine, moja ćerka Lenka je otišla kod bake u Podgoricu, a ja sam iste večeri počela da pišem nastavak. Potom su usledile veoma emotivne reakcije čitalaca. I, eto, nadam se da će oko Nove godine izaći „Zauvek u srcu 2“.

Pre ove knjige, Vesna Dedić je objavila roman „Kao leto“ i zbirku tekstova „Muškarci devedesetih da li si slobodan večeras“. U međuvremenu je uradila mnoštvo intervjua, emisija, vodila programe od Studija B, RTV Politike, do RTS-a, da bi joj i najveće cepidlake i hronični kritizeri odali priznanje za više od 300 emisija i isto toliko sagovornika koje je popela jednom od najstrmijih beogradskih ulica, Balkanskom, vešto ih podstakla da pričaju najzanimljivije epizode svog života i predstavila gledalištu u nekom drugačijem svetlu. Neki grad bi svoju ovako predstavljenu ulicu odavno pretvorio u turističku atrakciju, a Vesni se odužio. Beograd još nije. Kao devojčica nije sanjala ni o novinarstvu ni o književnosti. Nikada, kaže, nije maštala, ali je pokušavala da ostvari ono što je htela. Bila je radio reporter još kao osnovac, pisala je za novine kao srednjoškolka, ali najviše joj se dopadalo pozorište. U podgoričkom Dodestu je glumila, režirala, pisala i htela je da studira dramaturgiju. Nije prošla na prijemnom, pa je upisala svetsku književnost.

Bilo mi je divno da tokom gimnazijskih i studentskih dana zarađujem džeparac kao novinar zato što je to bilo mnogo lakše nego da čuvam decu, radim po sajmovima ili prodajem sladoled. Kada sam diplomirala, već sam bila najmlađi urednik i voditelj Jutarnjeg programa, i tako sam ostala u novinarstvu. Sad se ponekad kajem što sam bila lenja i nisam pokušala i nešto drugo, ali nije loše ispalo ni ovako.

Kao jedna od Beograđanki koje su u centar stigle Balkanskom ulicom, kad biste bili gošća sopstvene emisije, šta biste ispričali o tim prvim danima? Šta biste prećutali?

Posle nekoliko dana htela sam da se vratim. Mrzela sam podstanarske sobe i stanove, nisam znala da navučem posteljinu, nisam se snalazila s gradskim prevozom, nisam volela predavanja od rane zore... Nisam podnosila osećaj da me niko na ulicama Beograda ne prepoznaje. Eto, ja sam i postala popularna da bih se u Beogradu osećala kao nekada u dvorištu podgoričke gimnazije. A kao gost u sopstvenoj emisiji, ništa ne bih prećutala. U mojim godinama, ako niste spremni da se suočite sa sopstvenim greškama i ako ne smete javno da ih kažete, vi ste u velikom problemu.

Kad ste diplomirali, da li vas je stvarnost „otreznila“ i raspršila mladalačke snove?

Sve što sam sanjala, doživela sam. Istini za volju, mnogo sam se potrudila da bih svoje snove ostvarila. Glavna junakinja mog romana „Zauvek u srcu“ kaže „tragedije se u životu dešavaju, a sreća se gradi“. Verujem u to. Ništa nisam mogla protiv građanskih ratova i inflacije, ne mogu ni danas ništa protiv divljanja kursa i rata za stambeni kredit. Ali, mogu da se potrudim da mi svaki dan bude lep, da se naoružam osmehom, strpljenjem i voljom. I mogu da budem prilagodljiva. To je najvažnije.

Imali ste priliku da odete na duže ili da čak zauvek napustite Beograd. Šta vas je vratilo?

Ne znam. Neki unutrašnji osećaj. I danas, kada mi svi kažu ostani, a meni se ide... ja moram da odem. Tako sam napustila London, tako sam davala otkaze televizijama, tako odlazim sa žurke i iz kafane. Uvek ritam otkucaja srca i intuiciju slušam više nego razum.

S kakvim idejama ulazite u novu sezonu „Balkanske“? Mislite li da će ona i dalje uspešno plivati protiv struje koja, na nekim kanalima, nosi neukus, nevaspitanje, agresiju?

Naravno da hoće. U suprotnom, bio bi to poraz, ne moj, već mentalnog zdravlja nacije. Zaista mislim da bi Udruženje psihologa trebalo da se pozabavi s onih tri miliona ljudi koji, umesto da nešto rade i da nekoga vole, gledaju 24 sata „farmu“. Da me ne shvatite pogrešno... „farma“ je odličan TV projekat i moji učenici rade u toj vrhunskoj produkciji, ali je problem s ljudima koji su počeli da žive život farmera i zaboravili na svoj.

Novinar, pisac i predavač. Da li vas rad na tri razboja iscrpljuje i da li biste to prihvatili da niste samohrana majka?

Ne iscrpljuje me. Naprotiv. Sva tri posla me ispunjavaju. Možda sam ja u potpunosti neizgrađena ličnost. Sve volim. I da pišem, i da se bavim decom, da se slikam, da idem u diskoteke, da kuvam... Moji prijatelji se šale na moj račun jer meni je uvek i svugde lepo. S druge strane, ne volim izraz „samohrana majka“. Lakše je kada sama sebe hraniš nego kada zavisiš od drugog. A i punoletna sam, pa bi bilo glupo da mi sladoled i nove čizme kupuju mama, tata ili muž.

Dok je Lenka bila manja, verovatno ste morali nekih stvari da se odreknete. Šta od toga polako vraćate u svoj život sada kad je ona odraslija?

Prve četiri godine Lenkinog života nigde nisam izlazila. Čak ni na kafu s drugaricama. Moj bivši muž je lekar koji je često bio na dežurstvima, nisam imala pomoć u kući, te je tako moja misija bila vaspitanje deteta. Verovala sam psiholozima koji kažu da se dete formira do treće godine i taj zadatak sam ozbiljno shvatila. Sudeći po rezultatima, da kucnem o drvo, čini se da sam uradila pravu stvar s tim četvorogodišnjim apsolutnim posvećivanjem Lenki.

Da li se, podižući dete, nečega plašite? Kakve savete upućujete Lenki?

Plašim se samo bolesti i ničega više. Sa Lenkom sam samo dosledna: od njene druge godine dogovor je da je laž sramota i da se za laž dobijaju batine, da su poverenje i iskrenost jedini put ka mojoj i njenoj sreći. Stroga sam, ali je ne prekorevam ako je isprljala novu haljinu ili dobila slabu ocenu iz matematike. Na primer, kad mi je posle promocije raznežena rekla: „Bila si divna, volela bih da budem jednog dana takva“, ja sam vrlo ljutito reagovala. Objasnila sam joj zbog čega to neću da čujem, već rečenicu: Biću sto puta bolja i srećnija i vrednija od tebe. Stroga sam u smislu da joj objasnim da su lepota i talenat isprazni bez rada i bez emocija.

Šta još niste ostvarili od privatnih i profesionalnih planova?

Svi ti planovi su tako mali i beznačajni u odnosu na onaj osnovni da moje dete i ja, ljudi oko mene, budu fizički i mentalno zdravi. Naravno da imam plan da odem na putovanje oko sveta, da „Officina“ postane koledž, da se obistini recenzija Isidore Bjelice da će se „Zauvek u srcu" čitati i za pedeset godina, imam plan da isplatim kredit za stan, plan da se „Balkanskom ulicom“ realizuje u novim produkcijskim uslovima... Ali sve je to tako malo važno i nebitno i preživeću i bez toga.

Autor: Olivera Petrović
Izvor: Bazar