Kada smo razgovarali sa Trejsi Ševalije, korona virus još nije zatvorio ceo svet u četiri zida. Bilo ga je i u Evropi, ali nije bilo vanrednih stanja kao nedugo potom. Pa ipak, nismo se rukovali pri susretu, a čuvena spisateljica nam je tada kroz osmeh rekla da se u njenoj Velikoj Britaniji ljudi pozdravljaju laktovima. Nije je bilo strah da dođe u Srbiju jer je imala utisak da u ovim našim krajevima virus još nije uzeo maha. Vratila se svojoj kući na vreme, a mi smo imali tu čast da sa njom popijemo kafu (ona je zapravo pila čaj) u šarmantnoj atmosferi hotela „Moskva“, koji joj se veoma dopao.
Na početku, neizbežno, pričamo o knjizi koja ju je proslavila, o „Devojci sa bisernom minđušom“ koja ni 20 godina kasnije ne prestaje da oduševljava čitaoce, ali i da inspiriše stvaraoce...
Mi u Engelskoj imamo običaj da kažemo kako „priča ima noge”. Ona nastavlja da hoda, da trči, i tako je „
Devojka“ stigla čak do Ciriške opere u kojoj bi trebalo da bude postavljena u maju. Učestvovala sam u izradi libreta, ali u muziku se nisam mešala. Podela je divna i jedva čekam da ih vidim na sceni. U maju stiže i Bi-Bi-Sijeva radio-drama snimljena po knjizi, što je sve zajedno potpuno neverovatno. „
Devojka sa bisernom minđušom“ je više nego živa i dve decenije kasnije!
Imate li neku ideju zašto je knjiga doživela toliku popularnost?
Velikim delom je to zbog same slike. Vermer je divan i misteriozan jer niko ne zna ništa o samoj slici i kako je nastala. S druge strane, trudila sam se da ispričam priču u Vermerovom stilu – jednostavno, elegantno, lako...
Kako ste uopšte došli do Vermera?
Imala sam poster rađen po toj slici. Čitavih 15 godina krasio je moj zid. Volela sam ga, ali nije mi se „obraćao“. Sve dok se jednog dana nisam probudila i zapitala šta joj je slikar uradio da izgleda tako. Prvi put sam se zainteresovala za odnos njega i te devojke, za to ko je ona bila. Kada sam počela da istražujem, shvatila sam da se o tome baš ništa ne zna. Mogla sam o njima napisati priču kakvu sam želela te sam pustila mašti na volju.
A onda je snimljen film. Jeste li bili zadovoljni kako su likove predstavili Skarlet Johanson i Kolin Firt?
O da, zaista jesam. Film je divan, kao neka serija slika holandskih majstora koje reditelj i sam obožava, pa liči pomalo na Rembranta, pomalo na Vermera. Svi ti različiti uglovi i svetlost. Skarlet je na setu napunila 18 godina, bila je veoma mlada, ali kažu da kamera mora da te voli, a nju je obožavala. Divno je odigrala ulogu.
Jeste li bili na setu?
Išla sam dva puta da vidim kako sve izgleda i da ih upoznam. Kolin je divan čovek, veoma pametan i šarmantan. Postavio mi je mnogo pitanja o knjizi, o Vermeru, zadovoljstvo je bilo biti pored njega jer je veoma radoznao. Uostalom, i uloga mu je teška, ekspresivna, nema mnogo teksta. Skarlet me je, sa druge strane, nije ništa pitala, nije čak ni knjigu pročitala. Mislim da je htela da radi bez prethodnih saznanja o liku, da ga oseti sama. Uspela je u tome.
I na kraju, kada ste videli film, jeste li pomislili – pa ovo uopšte ne liči na moju knjigu?
Tražila sam da ga pogledam sama, bez uticaja sa strane, da imam sopstvenu reakciju i bila sam veoma impresionirana. Laknulo mi je, prepoznala sam svoje delo. A pored toga sam bila srećna i zato što mnoge dobre knjige postanu prosečni filmovi. Ovo nije bio taj slučaj, napravljen je izvanredan film koji su prihvatili i kritika i publika.
Volite istoriju, da li ste možda čuli nešto zanimljivo iz istorije Srbije što bi vas motivisalo za novo delo?
Morala bih da ostanem malo ovde da saznam više. Niko mi ništa nije predložio, a ja sam otvorena za sugestije. Pozivam svoje čitaoce, kojih ima iznenađujuće mnogo u Srbiji, da pošalju neki predlog. Slično se desilo davno kada mi je na potpisivanju knjige neko predložio da roman smestim u Veneciju i istražim divno murano staklo. I eto, radnja moje sledeće knjige odigravaće se upravo tamo! U Veneciju inače idem redovno, istraživanje je već u toku, pa verujem da će novi roman izaći sledeće godine.
Imate li omiljenu eru i mesto u kojima biste rado živeli? Koga biste voleli da sretnete – Vermera, Blejka, Šekspira...
Volela bih da živim u Holandiji u 17. veku. Moja najveća želja je da sretnem Vermera i naravno, njegovu muzu, devojku sa minđušom. Da saznam ko je ona zaista bila. To je vreme koje, čini mi se, odlično poznajem jer je tako dobro dokumentovano u slikama holandskih majstora.
Da li sebe smatrate feministkinjom budući da se u knjigama zapravo u velikoj meri bavite ženskim statusom i pravima, odnosno, nedostatkom prava?
Da, kroz istoriju žene nisu imale moći, ni društvene ni ekonomske. Iako je danas stanje bolje, mi još nismo jednake sa muškarcima i dok to ne postanemo, moramo da se borimo. Stoga, da, jesam feministkinja.
Naučili ste zahvaljujući knjigama da pletete, tkate, sada idete na kurs duvanja stakla zarad novog romana, čini se da je biti pisac divan posao?
Najbolji na svetu! Ne bih ga menjala ni za šta. Srećna sam dok istražujem i pišem, to je divan proces i nije usamljen dok god imam priliku da pred kraj dana vidim ljude. Svoje prijatelje i porodicu.
Pišete li na mašini ili na tastaturi?
Zapravo pišem rukom. A onda prekucavam na kompjuteru. To je zaista lepo jer dok pišem mogu da vidim šta nastaje, vidim promene, to je veza moje ruke, glave i srca. Veoma je autentično i na neki način organsko. Malo me nekad boli ruka, ali to je u redu.
Muž ima razumevanja za te duge sate tokom kojih ga zapostavljate?
Da, on se bavi svojim stvarima, ja svojim. Veoma je srećan zbog mene. Na kraju, i on piše knjigu o drveću. Izgleda da sam ga nadahnula.
Uz knjigu
U romanu „Jedina nit“, koji je smešten u tridesete godine prošlog veka, moja junakinja Vajolet se suočava sa svim teškoćama u društvu koje je prema njoj okrutno jer nije udata. Mislim da smo prešli dalek put od tada, hvala bogu. Sad smo u mnogo boljem položaju, niko ne očekuje da se udamo po svaku cenu, ali još postoje očekivanja da je neophodno da postanemo majke
Autor: Jelena Pantović
Izvor: Blic Žena