Tomas Tejlor o „Malamanderu“, grčkim mitovima, misterijama i čudovištima

Autor Tomas Tejlor u razgovoru govori o svom romanu „Malamander“, grčkim mitovima, misterijama i čudovištima i nastavku koji nas uskoro očekuje...



Da li biste mogli da nam kažete nešto o romanu „Malamander“?

„Malamander“ je prva u nizu Grozomorskih misterija, u kojoj upoznajemo Herberta Limuna, „izgubljeno – nađenog“ u hotelu „Grand Nautilus“, i njegovu prijateljicu Vajolet, koja se izgubila i želi da bude pronađena. U pitanju je priča o prijateljstvu i pripadanju, o gradovima na obali mora van turističke sezone i zastrašujućim olujama, misterijama, nestašnosti i čudovištima. I da, o pohovanoj ribi i pomfritu!

U čemu su slični glavni likovi Herbert i Vajolet? Kako se razlikuju? Koji je više nalik Vama?

Herbi i Vajolet obožavaju misterije i avanture, i pristupaju im na različite načine. Herbi voli da bude avanturista iz udobnosti svog biroa za izgubljene – nađene stvari, služeći se dobrim idejama i trikovima, dok je Vajolet fizički daleko hrabrija i svemu pristupa sa stavom „hajde da to obavimo“. Herbi se plaši Vajolet, dok on nju frustrira. Ali zajedno su prilično dobar tim! Rekao bih da je Herbi sličniji meni, dok je Vajolet više ono što bih želeo da budem.

Reč malamander zvuči jako slično reči salamander, koja vodi poreklo iz starogrčkog. Da li starogrčki mitovi utiču na Vaše pisanje? Kako ste se odlučili da tako nazovete misteriozno biće iz vaše priče?

Mitologija i folklor predstavljaju samu srž inspiracije za ove priče, ali ne želim jednostavno da preuzmem postojeće legende i dobro poznata fantastična stvorenja. Mogao sam da iskoristim neko stvorenje iz grčke ili nordijske mitologije, ali je mnogo zabavnije izmisliti nešto novo. Posrećilo mi se s imenom. Uzeti postojeću reč i izmeniti samo jedno slovo kako bi se stvorilo nešto sasvim novo moćna je tehnika, ali ne funkcioniše baš uvek. U ovom konkretnom slučaju, promenom početnog slova u reči salamander u slovo „m“ stvorio sam nagoveštaj – mal, što je francuska reč koja znači zlo, a što istovremeno nagoveštava i stvorenje koje živi u vodi, a gmiže kad se nađe na kopnu.

Šta je inspirisalo pozicioniranje Grozomore na more?

Često sam živeo blizu mora, ali je Grozomoru inspirisalo preseljenje u gradić na samoj morskoj obali i boravak u njemu tokom cele godine. U malim mestima na obali mora vodi se tajni život koji ne vidite ako svraćate samo tokom letnje sezone i vozite pedalinu na suncu. Kada vreme postane loše, a noći postanu duge, na plažama se mogu naći sasvim neočekivane osobe – lovci na blago koji prečešljavaju pesak, šetači pasa koji su, tu i tamo, ponešto videli, privlačni stranci koji samo stoje i gledaju pučinu. Polovina prodavnica je zatvorena, a grad izgleda prazno, ali nije...

Pravi gradići koji su inspirisali Grozomoru su Tenbi u Velsu, svojim položajem, visoko, na liticama i svojim utvrđenim lukovima od kamena; Kromer u Norfolku, hotelom koji gleda na pristanište; stari grad u Hejstingsu, zavojitim, uskim ulicama, urušenim radnjama i ribarskim kolibama; Djep u Francuskoj, svojom zimskom tamom i sumornim zamkom. Sva ova mesta dobila su svoju ulicu kada sam crtao mapu za „Malamander“.

Zainteresovala sam se kada sam videla da Grozomora sada ima svoj sajt, koji čitaoci mogu da istražuju. Zašto ste rešili da napravite sajt? Na koji način mislite da je tehnologija promenila način na koji komunicirate sa svojom publikom i promovišete svoju knjigu?

Walker Books su napravili sajt za knjigu. Njegova vrednost je u tome što čitaocima svih uzrasta daje mesto na internetu gde će pronaći osnovne informacije i, nadam se, biti inspirisani da pročitaju samu knjigu. Interaktivna mapa je posebno interesantna. Trejler za knjigu, postavljen na sajtu, pruža dodatnu vidljivost „Malamandera“ i na Jutjubu, što je, samo po sebi, značajno.

Ovih dana je onlajn prisustvo normalno za svakoga ko se bavi kreativnim poslom, a čini se i da se čitaocima dopada mogućnost da kontaktiraju s autorom posredstvom društvenih mreža. Kada su, međutim, u pitanju pisci za decu, i dalje postoji barijera između nas i dece, naše osnovne publike, zbog toga što najveći deo dece između 9 i 12 godina nema nalog na Fejsbuku ili Tviteru. A tako i treba da bude! Najbolji način da mladi čitalac stupi u kontakt s autorom je i dalje da pošalje pismo njegovom agentu ili izdavaču. Pismo uvek obraduje pisca!



Mnogo mi se sviđa što u grozomorskoj knjigoteci majren (polumajmun, poluriba) bira knjige za čitaoca, u skladu sa time šta mu je potrebno. Šta mislite, koje bi knjige u ovom trenutku Vašeg života izabrali za Vas?

U datom trenutku bih želeo da čitam mnogo više fikcije za čitaoce uzrasta od 8 do 12 godina, pošto sam počeo da zaostajem, a pojavilo se toliko toga novog i sjajnog. Međutim, majren mi ne bi dao ono što želim, nego ono što mi je potrebno. A teško je reći šta mi je trenutno potrebno. Međutim, ukoliko bih sada ubacio novčić u majrenov šešir, pretpostavljam da bih dobio knjigu koja govori o tome koliko je važno živeti u trenutku. Ili o tome kako ne bi trebalo jesti previše keksa. Moglo bi biti bilo koje od ta dva.

U priči ima mnogo preokreta. Kako ste uspeli da spojite različite zaplete i razvoj likova?

Imam običaj da previše zakomplikujem zaplet i onda se mučim, ali zato učim da se koncentrišem na ključne trenutke. Isplaniram negde 50% knjige unapred, a onda ostatak ispišem spontano. Sve je to maglovito, relativno je duga faza pisanja po samolepljivim papirićima, koju prati šetanje po plažama i zabrinutost. Ali ne verujem da bi bilo moguće isplanirati sve unapred, kao što smatram da je važno ostaviti dovoljno mesta za iznenađenja. Nekako se na kraju čitavog procesa iznedri knjiga.

Da li se sećate kako ste se osećali kada ste prvi put videli prelepe korice koje je uradio Džordž Ermos? Šta mislite, kako njegova umetnička vizija doprinosi priči?

Prvobitno sam hteo sam da dizajniram korice, pošto sam već uradio ilustracije u knjizi. Ubrzo sam, međutim, shvatio da je dizajniranje korica ovih dana postalo vrlo komplikovan posao, tako da sam veoma zahvalan Džordžu jer se za to pobrinuo. Kada sam video ilustraciju, bio sam zapanjen. Pomalo liči na moj stil, ali istovremeno znam da sâm nikada ne bih naslikao divno žuto nebo, niti plavu učinio tako dubokom i lepom. Džordž Ermos na fantastičan način koristi boju i imao sam sreće da sarađujem sa njim. Naslovna korica „Malamandera“ je stvarno božanstvena.

Nešto se veoma čudno dešava na kraju priče. Planirate li da se Herbert i Vajolet vrate u nastavku?

O da! Veoma uskoro stiže druga knjiga, a u planu je i treća. Sada kada smo upoznali Herbija i Vajolet i istražili Grozomoru, red je da doživimo još neke avanture.

Na kraju, da li biste mogli da izdvojite pet najvažnijih saveta za koje smatrate da će pomoći mladim piscima da pišu bolje priče?

Pišite tako da se čitalac oseti delom priče. To činite tako što čitaocu pokazujete šta se dešava, a ne prepričavate događaje.

Kada pišete prvu verziju priče, nemojte previše voditi računa da mora da bude dobra, pobrinite se samo da je završite. Posle možete još jednom da je pređete i izbacite/dodate/izmenite nešto po potrebi, kako biste je učinili dobrom.

Uvek tražite nešto iznenađujuće što biste mogli da kažete ili iznenađujući način na koji možete da kažete nešto sasvim uobičajeno. Ovo je važno ako želite da zadržite pažnju čitaoca.

Ukoliko ste se zaglavili u priči i ne znate kuda dalje, napišite da je sleteo leteći tanjir i da su iz njega izašli vanzemaljci. Ovo će razdrmati radnju i biti potpuno sumanuto, ali ćete bar nastaviti da pišete. Čak i ako kasnije izbacite leteći tanjir, bar ćete se zabaviti i verovatno naučiti nešto važno o likovima i samoj priči, što će vam kasnije koristiti.

Nemojte se stideti da nekome date da pročita vašu priču, ako u nju sumnjate. Konačno, pišete da bi napisano neko i pročitao. Predočavanje dela čitaocima, dok još pišete, može samo da vam pomogne.

Srećno!

Autor: Ijan Iglton
Izvor: thereadingrealm.co.uk
Prevod: Milan Radovanović