Tom Ripli, dopadljivi psihopata

Patriša Hajsmit neverovatno vešto manipuliše našim simpatijama i saosećanjem u romanu „Talentovani gospodin Ripli“, sve dok ne shvatimo da smo na strani brutalnog ubice.

Da li vi čitate knjige u kojima su samo „dopadljivi“ likovi? Da li vas odbija knjiga u kojoj nemate za koga da navijate?

Ovo je već nekoliko godina tema za raspravu u književnim krugovima, ali ponekad se zapitam da li se malo i preteruje. Veoma retko čujem nekoga da se žali „da mu se nije dopao nijedan od likova“ iz nekog romana. Ono što često čujem su ljudi koji se žale na one koji imaju ovakvu zamerku. Kada sam na Guglu ukucao ključne reči „dopadljivi junaci“, naišao sam na članke u Njujork tajmsu, Njujorkeru, pa i ovde u Gardijanu, i svi su se bavili ovom temom – ali, naišao sam na mnogo manje stvarnih ljudi, iznerviranih što nisu uspeli da pronađu „finog“ junaka na čiju bi stranu mogli da stanu dok čitaju neku knjigu.

Ukoliko se ograničite samo na one knjige koje sadrže likove koji mogu da vam se svide, uskraćujete sebi dobar deo vrhunske književnosti. Na taj način poričete složenost ljudske prirode. To je takođe – nemojmo se zavaravati – patetično, bedno i kukavički. Ako ne možete da izađete sa činjenicom da Hamlet ume da bude pomalo naporan, kako mislite da izađete na kraj sa stvarnim ljudima?

Srećom, imam pravo rešenje i za taj  problem. Ako vam se nekad dogodi na stvarno naiđete na osobu koja zahteva isključivo dopadljive likove, dajte joj roman „Talentovani gospodin Ripli“. U njemu će sigurno pronaći sve što želi.

Rekao bih da je gotovo nemoguće ne navijati za Toma Riplija. On će vam se svideti. Čak ćete, na nekom nivou, poželeti da uspe. Patriša Hajsmit izuzetno vešto gradi lik koji će vam se uvući pod kožu. To je poznata priča o nekom koga je sreća napustila, ali iako zanemaren, zahvaljujući snazi svoje ličnosti, napornom radu i nepokolebljivosti, uspeva da uradi nešto za sebe. Imao je teško detinjstvo. Roditelje je izgubio, i odgajala ga je tetka koja ga je nazivala „šonjom“. Pa ipak, izrastao je u ljubaznog, vrednog mladića, punog samopouzdanja. U društvu je neodoljivo stidljiv i zabrinut zbog utiska koji ostavlja na druge. Uvek se preispituje i trudi da bude bolji.

Neodoljivo je i to koliko je naivan. Na početku knjige, svedoci smo njegovog razmišljanja o tome da je njegov razgovor sa bogatim i sofisticiranim gospodinom Grinlifom „kao na filmu“ i nikada ne gubi to šarmantno, naivno poštovanje prema bogatstvu i visokom društvu.

Međutim, to ne znači da je budala. Deo njegovog šarma leži upravo u činjenici da je izuzetno pametan i u stanju da nadmudri sve oko sebe. Ima neverovatan dar za imitaciju. Uspeva da se izvuče iz nezamislivih situacija zahvaljujući čistom talentu i elanu. Odvažan je, spreman za avanturu, ne preza ni od čega i ume da uživa u čarima inostranih predela. Oh, da, i ostavlja veliki bakšiš.

Dobri stari Tom – kako da vam se ne svidi?

Dobro, pretpostavljam da ne treba zanemariti činjenicu da je reč o hladnokrvnom ubici. Nije naročito lepo kada Grinlifa mlađeg pretuče na smrt. Da budemo iskreni, to je prilično neprijatan trenutak. Autorka nas, tokom čitave knjige, drži u Tomovoj perspektivi. Na vrlo vešt i metodičan način omogućila nam je da posmatramo svet njegovim očima, osetimo ono što on oseća, razumemo njegove probleme i znamo šta želi. Identifikujemo se sa njim: a čini se da je to slučaj i sa autorkom. Zato uopšte ne iznenađuje da joj se ponekad dešavalo da rasejano potpisuje svoja pisma sa „voli vas Tom“.

I da, s vremena na vreme, dogodi se neka neprijatnost da vas podseti da Tomov pogled na svet možda i nije najzdraviji – kao ono ubistvo. To je zločin, koji deluje još strašnije jer se autorka potrudila da osetimo simpatiju i prema Dikiju. Tom je nanjušio nekoga ko je dobar, ljubazan, i uprkos nedostatku usmerenja, srećan. „Sigurno neću pokoriti svet svojim slikanjem“, kaže Diki. „Ali, zaista uživam u tome.“ Diki nije savršen; i da, trebalo bi da posveti više pažnje svojoj jadnoj bolesnoj majci. Ali ipak je dao sve od sebe da izađe iz senke svog prezahtevnog oca i da svetu donese nešto mirno i pozitivno. Čak i u poslednjem trenutku, kada shvati da ga je Tom brutalno izdao, kaže samo „Zaboga!“, izražavajući razočaranje, a ne gnušanje.

Na sreću, autorka vrlo brzo stvari vraća na pravi put – i tu se ogleda njen talenat. Sa tolikom posvećenošću se usredsredila na Tomove napore da prikrije svoj zločin da opet počinjemo da navijamo za njega. Sve se pretvara u sofisticiranu igru sa visokim ulozima. Tenzija, koju osetimo kada pomislimo da bi mogli da ga uhvate, postaje gotovo nepodnošljiva. Jedna scena je toliko napeta, da kada Tom primeni dodatne ekstremne mere, osetimo čak neku vrstu olakšanja.

Osim što nas, naravno, taj trenutak podseti i na činjenicu da je Tom ubica, psihopata. Tokom čitavog romana autorka nas provocira tom činjenicom, neprestano nižući neprijatne detalje. Čitanje knjige postaje izuzetno nelagodno. Savršeno je osmišljena da nas natera da svoje simpatije usmerimo na pogrešnog čoveka. Da se čak i radujemo kada mu se sreća osmehne. Tom je toliko „dopadljiv“, i mi smo toliko ušli u njegovu glavu, da počinjemo da osećamo krivicu umesto njega.

Povremeno, dok sam bio potpuno zaokupljen pričom, hvatao sam sebe kako se nadam da će uspeti da se izvuče iz svega – da će proći nekažnjeno za ubistvo. To je odvratno. Ali je i genijalno.

Time što vas je naterala da navijate za Toma Riplija, Patriša Hajsmit vas je zapravo dovela u situciju da mrzite sebe. Ljudi koji zahtevaju dopadljive likove zaista bi trebalo da pripaze šta žele...

Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat