Kao dvanaestogodišnji dečak baš sam umeo ludo da se zabavljam. Kada nisam gledao dokumentarce o Martinu Luteru Kingu ili serijal „Svet u ratu“, provodio sam sate pored starog radija, menjajući stanice. Obožavao sam pesmu Vana Morisona In the Days Before Rock ’n’ Roll i često sam, slušajući je, proveravao kako se pišu imena radio stanica koje se u njoj pominju – Luksemburg, Etloun, Budimpešta, Helvecija... Za nekoga ko je sedamdesetih godina 20. veka odrastao u Lidsu, ta mesta su odisala nezamislivim glamurom, a iz njih su dopirali nezamislivo glamurozni zvuci. A zatim bih se okrenuo geografskim kartama.
Budimpešta? Hm, Mađarska – da, čuo sam to ime u emisijama o ratu, neko je pominjao 1956. Helvecija? O, Švajcarska, i, hm, Moje pesme, moji snovi, Drugi svetski rat, neutralni – i gle, okružena je gomilom drugih zemalja. Ko bi rekao?
Prelistavao sam atlase, prstom pratio velike reke i granice, posmatrao gradove, ali ništa se nije moglo porediti sa Merkatorovom kartom sveta u boji. Na njoj se moglo videti baš sve, i svaki put kada bih je pogledao, poželeo sam da se nađem na nekoj od ucrtanih lokacija.
Premotajmo sada film mog života nekoliko decenija unapred. U Bagdadu prelazim reku Tigar. Ležim na zadnjem sedištu prastarog mercedesa, dok ispred mene sede dvojica zapadnjaka – nekadašnji pripadnici specijalnih jedinica, sa naočarima za sunce, čalmama i bradama. Između njih se nalaze dve automatske puške. To je jedini način da „bezbedno“ uđem u određeni deo iračke prestonice za vreme borbi, kako bih intervjuisao jednog od visokorangiranih šiitskih verskih vođa.
Tigar i Eufrat prelazio sam bezbroj puta, kao i mnogi svetski putnici pre mene, ali ovom prilikom u tom prelasku nije bilo ničeg romantičnog. Tokom karijere, doživeo sam mnoštvo „romantičnih“ trenutaka: u Sahari, na Misisipiju, na Bosforu, u Sibiru, Avganistanu, Sudanu, Indiji, Egiptu, Libiji, Siriji...
Imao sam mnogo sreće u životu. Kada sam postao novinar, počeli su da me plaćaju da idem na mesta o kojima sam maštao i izveštavam o tamošnjim događanjima. Zarađivao sam putujući!
Pre svakog putovanja upoznavao sam se sa istorijskim činjenicama i političkom situacijom u regionu koji je trebalo da posetim, ali i sa geografskim karakteristikama područja. Veoma rano sam postao svestan važnosti koju geografija igra u svetskim zbivanjima i uvek mi se činilo da se u vestima tom segmentu ne pridaje dovoljno pažnje. Lekciju sam naučio ranih devedesetih, tokom rata u Bosni. U dolini su se videle kuće u plamenu. Pitao sam „zapovednika“ zašto pale sela. Odgovor je bio brutalno logičan: „Ako spalimo selo, svi pobegnu i jave onima u sledećem selu, a onda i oni pobegnu – tako uspostavljamo kontrolu nad dolinom. Dolina vodi ka gradu, a grad ka putnom pravcu koji želimo da zauzmemo.“ Tog dana naučio sam da pažljivo koristim izraz „bezumno nasilje“.
Ne mogu da kažem da sam karijeru izveštača okončao bez tragova na duši. Ipak, želeo sam da svoja brojna iskustva predstavim drugima u formi knjige, ali nikako jedne od onih iz žanra „ja i moj pancir“.
Tako je nastala knjiga „Zatočenici geografije“.
U knjizi se nalazi i poneka anegdota, ali ona uglavnom predstavlja osvrt na svetske događaje kroz prizmu geografije. Rusija na zapadu ima ravnicu i zato će joj uvek biti u interesu da kontroliše tu teritoriju, pa makar se ona zvala Poljska. Amerikanci će uvek želeti da vladaju Kubom, jer je smeštena na ulazu u Meksički zaliv, u kome se nalazi Nju Orleans, luka od neprocenjivog značaja. A ako Iranci (koji su uglavnom šiiti) imaju saveznike u Bagdadu, Damasku i Bejrutu, oni će intervenisati u sirijskom ratu, kako bi sačuvali kopneni koridor prema Mediteranu. Naravno, ne radi se uvek o geografiji, ali ona veoma često predstavlja deo slagalice, koji se mora uzeti u obzir u rešavanju aktuelnih problema.
Još uvek rado posmatram Merkatorovu kartu, ali danas mi na pamet padaju Hemingvejeve reči iz priče U drugoj zemlji: „U jesen se uvek negde vodio rat, ali mi smo prestali da odlazimo.“
Autor: Tim Maršal
Izvor: thewhatandthewhy.com
Prevod: Jelena Tanasković