Tea Obreht prilazi vesternu iz drugog ugla

Na samom početku „Unutrašnjosti“, novog romana Tee Obreht, zatičemo doseljenicu Noru Lark u sušom pogođenoj Arizoni. Godina je 1893. Nora se stara o sedmogodišnjem sinu. Mali Tobi je u šikari koja okružuje njihov posed pronašao čudne tragove i ubeđen je da pripadaju nekom džinovskom fantastičnom biću, ali Nora je sigurna da je sve to samo proizvod dečakove bujne mašte. Tobi uskoro saopštava majci šta je video: ogromnu, koščatu zver, sa otrcanom grivom i krilima skupljenim na leđima, koja za sobom ostavlja oštar smrad.

I sama „Unutrašnjost“ predstavlja neobičnu zverku u pejzažu žanra vesterna. Pomalo iznenađuje odluka autorke da upravo ovo bude knjiga koju će objaviti nakon debitantskog romana „Tigrova žena“, koji je pre nekoliko godina naišao na zdušno odobravanje kritičara i čitalačke publike širom sveta. Obrehtova, rođena 1985. godine u nekadašnjoj Jugoslaviji, smestila je radnju prve knjige u neimenovanu balkansku državu po završetku rata, ali njena priča je univerzalna: iskustvo junakinje, kao i mitovi i legende koje joj je u nasleđe ostavio nedavno preminuli deda, prevazilaze ograničenja geografije i istorije.

Stvarni deda Tee Obreht, koji je presudno uticao na nastanak „Tigrove žene“, poslužio je kao inspiracija i za njen drugi roman: ljubav prema vesternu i fascinaciju osvajanjem američkog Zapada usadio je i u svoju unuku. Obrehtova je odrasla zamišljajući Ameriku kao „prostranu, nenaseljenu, skoro natprirodno lepu divljinu“, mesto koje je, kako kaže, „delovalo nestvarno, kao prizor iz mašte, pejzaž sa slika ili halucinacija nekog drugog vremena.“ Nakon detinjstva provedenog u Jugoslaviji, na Kipru i u Egiptu, Obrehtova se sa dvanaest godina sa porodicom doselila na američki Jug, da bi se na kraju skrasila na severu Kalifornije. Kada je konačno ugledala Zapad, bila je očarana i osetila neobjašnjivu bliskost sa mestom sa kojim ni ona ni članovi njene porodice nikada nisu imali ništa zajedničko.

Roman „Unutrašnjost“ je samo još jedan u nizu dokaza da interesovanje za Divlji zapad izvan granica Sjedinjenih Država ne jenjava. Ono je utemeljeno na skupu mitova koji su se neprestano oblikovali i prelamali kroz sočivo spoljnih posmatrača – od avanturističkih romana Karla Maja do špageti-vesterna Serđa Leonea ili, u poslednje vreme, filmova kao što je „Jahač“ Kloi Žao. Izmišljenu ispostavu Amargo, u kojoj je Norina porodica zasnovala dom, Obrehtova slika sa automatski prepoznatljivom, skoro filmskom jasnošću. Gradić, kao i Norino domaćinstvo, balansira na oštrici između prosperiteta i propasti. Norin suprug nestaje u potrazi za vodom, a posle žučne svađe o njegovoj sudbini kuću napuštaju i dva starija sina, ostavljajući majku da sama brine o kući i Tobiju.

Predstava o Starom zapadu, koju je autorki preneo deda – oblikovana zavodljivim pričama o avanturama, bez naročitog obaziranja na istorijsku stvarnost – ostavila je dubok utisak na decu u njenoj rodnoj Evropi u istoj meri u kojoj je uticala i na pokoljenja koja su odrastala u pokorenim pejzažima Amerike. Čitajući „Unutrašnjost“, shvatio sam da se Amargo Tee Obreht nalazi nedaleko od mesta gde sam odrastao. Kao autorkin vršnjak, i ja sam pejzaže američkog zapada video kao sjajnu lokaciju za doživljavanje avantura – sa drugovima sam se igrao kauboja i Indijanaca u dvorištima okruženim pustinjom i svi smo sa oduševljenjem učestvovali u proslavama posvećenim osvajanju Divljeg zapada i nastupima u „Najstarijem rodeu na svetu“. Ali mesto na kome se odvija radnja „Unutrašnjosti“ dobro je poznato i onima koji nemaju korene na američkom Zapadu, ono je odavno postalo deo univerzalne baštine.

Priča o Nori i njenom pograničnom imanju u romanu prepliće se sa avanturama mladog imigranta Lurija (amerikanizovana varijanta prezimena Đurić). Na početku knjige, on neidentifikovanom sagovorniku pripoveda o tome kako je kao dečak napustio Otomansko carstvo sa ocem, bosanskim muslimanom koji je tražio novi život u Americi. Nedugo po prispeću u jednu od luka na istoku Amerike, otac je umro i Luri ga se jedva seća. Priča o Lurijevom životu posle očeve smrti puna je klišea karakterističnih za ovaj žanr – on postaje član bande otpadnika, ubija čoveka, daje se u bekstvo i putuje sve dalje na zapad – ali tu su istovremeno i jasni nagoveštaji da Obrehtova neće pristupiti ovom liku na tipičan način. Luri, naime, ima sposobnost da vidi duhove i nosi sa sobom želje onih čijoj je smrti prisustvovao – među njima je i mali džeparoš sa kojim je jednom prilikom delio sobu. Dečak je umro od tifusa, ali njegov duh i strast prema sitnim krađama ostaju sa Lurijem.

U Teksasu, grupa moreplovaca sa Levanta hvata Lurija u krađi „nazara“, plave amajlije kakvu je njegov otac nosio kao zaštitu od urokljivog oka. Na ovom mestu u romanu se upoznajemo sa grupom likova do sada nepoznatih žanru vesterna. To su grčki, turski i arapski goniči kamila iz istočnog Sredozemlja, koji su u Ameriku stigli sa brodom punim dromedara. Radi se o prvim kamilama koje su stupile na američki kontinent otkako su američki predstavnici ove vrste izumrli tokom poslednjeg ledenog doba.

U trenutku kada Luri donosi odluku da se pridruži kamilarima, njegova priča odstupa od naizgled utvrđene trajektorije. Kao inspiracija za ovaj segment priče poslužilo je opskurno poglavlje iz istorije američke vojske, koja je u 19. veku formirala eksperimentalni „kamilji korpus“ – četvoronožni pripadnici korpusa služili su kao tovarne životinje tokom operacija vojske na jugoistoku Amerike. U svom opisu ovog kratkotrajnog eksperimenta Obrehtova čitaoca upoznaje sa stvarnim imenima i biografskim detaljima goniča i njihovih nadređenih, rutom koju je karavan prešao od Teksasa do Kalifornije, mestima na kojima su se odmarali i bizarnim izazovima pred koje su kamile stavljale svoje pratioce tokom putovanja.

Slično samoj Obrehtovoj, ovi junaci i stvorenja iz dalekih zemalja već po dolasku na Zapad sa zadovoljstvom se prepuštaju neprekidnoj drami života u Novom svetu. Ali kako radnja romana odmiče, počinjemo da primećujemo kako autorka zapravo na suptilan način zbija šalu na račun bezbroj puta recikliranih stereotipa. Lurijev neidentifikovani sagovornik je zapravo kamila, koju će on kasnije ukrasti od vojske, što nas, naravno, asocira na dobro poznati kliše o ljubavi između dečaka i njegovog konja. „Kauboji“ u ovoj priči su zapravo goniči kamila. A Nora, koja je u početku predstavljena kao klasični tip „žene u nevolji koja čeka povratak svog muškarca“, nikada ne traži niti prihvata pomoć u vođenju imanja.

Otkrivanje konvencija vesterna koje je Obrehtova odlučila da transformiše ubrzo postaje jedan od centralnih elemenata koji čitanje ovog romana čine toliko zanimljivim. Sve vreme se pitamo koji od uobičajenih likova će slomiti kalup – gradski lekar, ogorčeni šerif, mudri starac ili možda podli zemljoposednik? Koja poznata scena – masakr Indijanaca, obračun predstavnika zakona i bandita, prizori istrajavanja upornih doseljenika – popustiće pod sopstvenom težinom i ukazati nam na nešto novo i neočekivano?

Autorka ne dozvoljava da je ponese talas revizionističkog vesterna, koji infuzijama realizma poslednjih decenija vrši korekciju herojskih bajki na kojima smo odrasli. Ovde nismo u svetu Kormaka Makartija, pristup Obrehtove je daleko suptilniji. „Unutrašnjost“ veoma ozbiljno preispituje razliku između revizije i brisanja. Kao čitaoci, mi pretpostavljamo da će Luri, kao imigrant koji se slabo seća prošlosti, po dolasku na zapad raširenih ruku prihvatiti mogućnost slobodnog izbora novog identiteta. Ali tek upoznavši goniče kamila, on stiče uvid u to kako dominantna kultura proždire pridošlice. Čini se da Obrehtova nagoveštava da je nužnost asimilacije bila jedna od prvih američkih ideja koje su doprle do novih teritorija: dominantna kultura apsorbovala je imigrantske, dok je zemlja čišćena od starosedelačkog stanovništva.

Sa druge strane imamo primer Nore Lark. Ona ubrzo otkriva da i sama doprinosi etabliranju sistema kome je okrenula leđa odlukom da dođe na zapad. Taj sistem je za njenu nezavisnost zainteresovan samo u meri u kojoj ona doprinosi implementiranju postojećih društvenih standarda.

Kome je zaista mesto na zapadu? Tea Obreht nas svojom knjigom podseća da će budući odjek vesterna zavisiti od kontinuiranog preispitivanja njegovih pravila i prihvatanja činjenice da se lista ljudskih sudbina, kojima se žanr obično bavi, mora proširiti. Ovaj roman pomera granice američkog vesterna čak i kada ostaje unutar njih. Obrehtova zna da je zadatak pisca da se oslobodi stega zacrtanih pravila i da, kao mali Tobi sa neobičnim tragovima, zamisli da ga u daljini ipak očekuje nešto sasvim novo i nepoznato.

Autor: Francisko Kantu
Izvor: newyorker.com
Prevod: Jelena Tanasković