Svetlana Preradović danas je marketing menadžer s bogatim novinarskim iskustvom, a uz karijeru i odgajanje blizanaca stiže i da piše knjige za decu.
Ako bismo birali samo jednu reč kojom bismo je opisali mi koji je ne poznajemo izvan poslovnog okruženja, možda bi svestranost bila najbolja. Ona bi obuhvatila sve novinske članke koje je u karijere napisala, zatim marketinške kampanje koje je osmislila i realizovala, a tome pridodajemo i knjige za decu proizašle iz njene mašte. Svemu tome zajedničko je pisanje, jer se njime bavi kroz različite oblike stvaralaštva. Svetlana Preradović danas je PR i marketing menadžer i pravi primer da za kreativnost ne postoje granice.
Godinama ste se bavili političkim novinarstvom, a onda prešli u vode lajfstajla. Kako se desio taj prelaz? Da li ste osetili potrebu da probate nešto novo?
Od drugih očekujem iskrenost, pa ću i ja s vama biti iskrena - promenila sam oblast u novinarstvu najvećim delom zbog toga što su u lajfstajl medijima urednici i novinari bili bolje plaćeni i mogli profesionalno da obavljaju svoj posao. Atmosfera i način rada u političkim medijima za mene nisu više bili prihvatljivi. Sve manje je bilo profesionalnog novinarstva, a sve više navijačkog. Licencirani, lajfstajl magazini tada su se tek pojavili u Srbiji. Moram da priznam i to da sam prelazak u lajfstajl novinarstvo u prvi mah doživela kao poraz. Jer, informativno, političko novinarstvo je bilo moje opredeljenje od detinjstva. Ali, s vremenom sam shvatila da mi rad na mestu glavnog urednika jednog internacionalnog magazina donosi mogućnost da ispričam priče koje sam želela, i profesionalno iskustvo koje nisam imala prilike da steknem u ovdašnjim medijima. Tačnije, taj posao me je naučio da kao glavni urednik istovremeno budem i menadžer. Bila je to još jedna diploma sa odličnom stipendijom.
Kako ste došli na ideju da pišete dečje knjige?
Decu je trebalo nečim umiriti pre spavanja, a meni se nisu sviđale poruke većine najpopularnijih bajki, i tako sam počela da im pričam moje priče. Taj eksperiment je dobro funkcionisao s decom moje sestre, koja me je zbog toga „urekla” govoreći da bi trebalo da pišem knjige za decu. Kada su došli moji klinci, nastavila sam s tom praksom brzinskog uspavljivanja što je, kada imate blizance, izuzetno važno (smeh). Njima su se neke od tih priča posebno dopale, pa su tražili da ih ponavljam. Zbog toga sam ih zapisala. Kod urednika edicije Mala Laguna Zorana Penevskog stigle su tek posle tri ili četiri godine. Njemu se u nizu priča najviše dopala Princeza Kmeza i tako je krenulo...
U vašim pričama nema zlih maćeha, veštica koje jedu decu, na čemu smo mi odrastali. Želeli ste da deci ponudite nešto drugačije?
Želela sam da mojoj i svoj drugoj deci ponudim pogled na svet koji glasi: nema problema dok problema zaista nema. Konkretnije, htela sam da s njima podelim iskustvo da neprijatna osećanja i doživljaje mogu da razreše sami ili uz pomoć bliskih ljudi. Važno je samo da razumeju zašto se tako osećaju. Deca očigledno to lako kapiraju, što vidim po njihovim reakcijama na knjige.
Vaši likovi Princeza Kmeza i Princ Nećko zapravo su stvarni, postoje u skoro svakoj porodici. Kako ste ih osmislili?
Nije tu bilo mnogo osmišljavanja. Priča se sama ispričala. Gledate decu, osluškujete dete u sebi, ukrstite te slike, prebacite u dečji svet i ispišete. Likove onda dodatno ožive odlični Tihomir Čelanović, ilustrator Princeze Kmeze i Nemanja Ristić, ilustrator Princa Nećka.
Da li ste razmišljali o tome da pišete i knjige za odrasle?
O, da... Ali, o tom-potom. Ono što se prirodno sada nameće i što bih želela da u narednom periodu ostvarim, jeste da prenesem svoje znanje iz PR-a na ljude koji sebe vide u toj profesiji, a nisu imali priliku da steknu iskustvo i dobiju zanatske informacije. Tu posebno mislim na svoje kolege novinare, jer mnogi od njih, upravo oni najbolji, više ne vide sebe u novinarstvu iz mnogo razloga, a u PR-u su sve potrebniji dobri novinari.
Kako održavate balans između karijere i porodice?
Teško (smeh). Najradije bih ovaj odgovor ostavila na ovoj jednoj reči, ali znam kako novinari mrze to „frajerisanje” s kratkim odgovorima. Zato, a iz poštovanja prema vašem magazinu, želim da objasnim. Skoro da je nemoguće onome ko to ne prolazi, opisati šta znači dan majke koja radi
full plus, želi da njena deca znaju šta je miris uštipaka u kući i bude im što češće na raspolaganju za zajedničke momente, a opet voli i da vodi računa o sebi. Sigurna sam da sve o tom slalomu znaju mnoge vaše čitateljke, čak i ako nisu majke, jer savremena svakodnevica zaista je jedan veliki rolerkoster, da ne kažem mlin koji nam oduzima i vreme i snagu. Zato i jedno i drugo treba ceniti i ulagati u ono što nam je najvažnije.
Autor: Vanja Ostojić
Izvor: Lepa & Srećna