Prva dva romana Branka Rosića „A tako je dobro počelo“ i „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ bila su dovoljna da ga nazovu srpskim Uelbekom. Ali ko su protagonisti njegovih romana, zašto je važno da ih upoznamo i koliko vreme u kojem žive postaje jasnije na osnovu njihovih postupaka, motiva, sudbine u najopštijem smislu reči.
Između idealizovane mitske prošlosti i budućnosti o kojoj se svaka predstava bazira na labavim pretpostavkama postoji večna sadašnjost u kojoj žive likovi Branka Rosića pokušavajući da pronađu sopstveno mesto ili sopstveno sklonište. Roman „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ potvrđuje umeće autora da opiše trenutak, da ga markira, naseli autentičnim junacima definisanim vremenom u kojem žive.
Da li je u novinarstvu još uvek moguće uraditi velike stvari?
Novine su menjale stvari i pravile velike stvari od smene predsednika Niksona, pa i mnogo pre toga i sve do Vikiliksa. Novinarstvo su bila i velika imena. Nekada smo znali imena dopisnika Politike iz inostranstva, danas ne znamo da nabrojimo ukupno 6 imena novinara iz svih srpskih dnevnih novina. Ta depersonalizacija profesije izvedena je namerno i danas imamo te čuvene redakcijske open spejsove u kojima novinari rade kao u fabrici trikotaže, i oni su pokretni diktafoni, spremni da snime ono što im je naložio urednik. Oni nemaju ime i prezime i bitno je samo koliko će vesti natovariti na sajt i u novine. Zato su oni toliko podobni marketing službama, oglašivačima, vlasnicima medija… Velike stvari u novinarstvu rezervisane su danas samo za otkrivanja neke neljudskosti. Kada novinari otkriju slučaj o prebijenoj supruzi, ili devojci koju su podvodili roditelji ili rođaci, ili žrtvi vršnjačkog nasilja čiji je felacio snimljen u školskom dvorištu pa podnet kao ucena na Jutjubu – to su jedine velike stvari koje može da uradi današnje novinarstvo. Ovde se i afere otkrivaju ne u službi istine već bacanja političkog ili bračnog protivnika u blato.
Sledeći fabulu tvoja prva dva romana „A tako je dobro počelo“ i „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ koliko je za pisca bitno da bude uronjen u stvarnost kojoj pripada, u okruženje koje je često teško izbeći ili promeniti?
Pre dva sata vratio sam se iz knjižare sa kupljenom zbirkom priča „Deseti decembar“ dobitnika Bukera Džordža Sondersa. Na unutrašnjoj korici knjige stoji da „u pričama daje originalnu i upečatljivu sliku današnje konzumentske i otuđene Amerike“. Mišel Uelbek, jedan od najznačajnijih pisaca današnjice, spomenut je i kao književnik koji je svojim knjigama predviđao terorističke napade, političke promene, u poslednjem romanu „Serotonin“ pripisuju mu da je predvideo čitav fenomen pokreta „Žuti prsluci“. Jednom rečju, uronjen je u stvarnost. Baš kao i Tolstoj 21. veka – Džonatan Frenzen.
I meni su, tačnije mojim romanima, odavali priznanje za uronjavanje u stvarnost. Analizirao se jedan od junaka moje knjige – TV voditelj koji pada u nemilost posle intervjua sa najmoćnijim čovekom države. Iščitavali su scenu romana u kojoj najmočniji čovek države izlazi iz kreveta sa popularnom voditeljkom i izvlači lajnu kokaina. Pitali su se ko je to i da li je to on ili nije on. Iako sam dobio odlične kritike i veliki odjek za to što opisujem Srbiju u tranziciji, pa i prilike u današnjoj Evropi, ja istovremeno ne pripadam omiljenom žanru konzumenta srpske književnosti. A to je povratak u prošlost ili neka epska fikcija. Prosečan Srbin uglavnom prezire da čita dela koja su uronjena u stvarnost. On od domaćih knjiga i TV serija traži da ga one transportuju u neku prošlost gde nema otkaza, neprijavljenog rada, a ima godišnjeg odmora… Ta prošlost je prošla fejslifting idealizacije srpskog građanskog društva, dvorskih dama, nekih lepotica koje ljube srpsku gospodu. Ili se ljubi nepostojeća prošlost propuštena kroz filtere idealizacije ili se gledaju rijaliti nakaze jer se preko njih tešimo da eto možda jesmo tranzicioni gubitnici, ali bolje i to nego da ličimo na te spodobe zatvorene u neke produkcijske kontejnere ili kičaste scenografije boljeg života naspram kojih njihov deluje još otužnije.
Što se mene tiče, ja ću uvek biti uronjen u stvarnost i prija mi kada me nazovu „srpskim Uelbekom“.
Da li su rođeni sedamdesetih zapravo poslednje generacije koje imaju nekakav odnos prema jugoslovenskom nasleđu, prema životu koji se sasvim razlikuje od onoga što je usledilo posle pada Berlinskog zida?
Da, ti rođeni sedamdesetih jesu možda osetili taj par-nepar benzinsku štednju, nestašice kafe, ali i to je trajalo mnogo kraće nego što se o tome sada priča. Istovremeno, generacije rođene sedamdesetih imale su sreću da odrastaju u jedinoj deceniji na ovom prostoru u kojem je ideološko trovanje bilo na minimumu – osamdesetih godina. Ideologija jugoslovenskog socijalizma je popuštala, a na televiziji je bilo više novog talasa od politike. U tim osamdesetim biće zabeleženo i ono nuklearno trovanje – Černobilj– što će biti i prva pukotina u zidu monolitnog istočnog socijalizma pre one pukotine na Berlinskom zidu i kraju Varšavskog pakta i Istočnog bloka.
U Srbiji i Jugoslaviji TV Dnevnici su trajali 20 minuta, a muzika, sport i film bili su bitniji od politike. Političari su delili nagrade rokerima i išli su u pozorište ili na FEST, a ne kao danas u rijaliti i tabloide. Tako su generacije rođene sedamdesetih uživale u osvajanju svakojakih sloboda i u divljem sex, drugs and rocknroll vremenu. A onda je za mnoge generacije rođene sedamdesetih stiglo surovo otrežnjenje. Iz mraka Akademije i drugih klubova stigli su na jutarnje svetlo na kojem su ih čekali vojni pozivari da im uvale vojni poziv za odlazak u rat u Vukovar ili negde drugde. Mnogi od tih rođenih sedamdesetih početkom devedesetih su iz noćnih autobusa sa Trga republike otišli ili u avione za Evropu i Ameriku, odakle se nisu vratili, a oni drugi iz te generacije sedamdesetih iz noćnih autobusa sa Trga ušli su u tenkove i vojna vozila koji su ih odvezli na ratišta, sa kojih se neki takođe nisu nikada vratili u Beograd i Srbiju.
Jedan si od saradnika koji su radili na „Rečniku YU mitologije“. Nostalgija se danas često vidi kao idealizacija i redovno trpi optužbe da je nabijena patetikom. Imam utisak da se ustručavamo da govorimo o onome što pamtimo da ne bismo nekome bili „dosadni“ ili „opštemestaši“. Ali kada bi svoja sećanja trebalo da prevedeš u konkretne pojmove – šta bi to bilo?
Ja svim onima koji nas optužuju za jugonostalgiju i patetiku kažem da ne žalim ja za prejedanjem bajaderama ili opijanjem koktom, posle čega uzimam ranisan ili nešto drugo za bolje varenje. I bajadere, i cedevitu i koktu možemo naći već iza ugla u nekom hipermarketu i s tim stvarima se lako gasi ta sentimentalna konzumentska jugonostalgija. Ali ja sam nostalgičan prema poslednjoj deceniji Jugoslavije, koja se sada čini kao labudova pesma, jer je tada u dnevnim novinama postojala kritika baletske predstave. Okej, nisu se Srbi zaglavljivali na vratima pozorišta sa baletom i operom, ali je tadašnja država uspostavljala neke vrednosti. One su očigledno bile privid, ali deluju kao idila naspram ovom dobu kada u novinama imamo samo prebrojavanja pristiglih ruskih migova ili modrica na licu rijaliti zvezde koje joj je napravio njen rijaliti momak kad su izašli iz rijalitija. Jedan bivši član nekadašnjeg najpopularnijeg srpskog benda nedavno mi je pričao kako je nekada najmoćniji srpski političar Ivan Stambolić hteo da ih upozna pred koncert, a oni su odgovorili „posle koncerta“, a nisu ni znali zapravo ko je on. To je bilo doba „mračne diktature“. Tada se nije znalo za glavnog čoveka Srbije, a danas svaka baba zna ko je Jutka i plaši se da neki lokalni Jutka ne uđe u gaće njenoj unuci kao put za uspešnu aplikaciju za zaposlenje. Takođe, mislim da je Srbija mogla da se preko Jugoslavije lakše uloguje sa Evropskom unijom , tada Evropskom zajednicom, ukratko – sa svetom.
Imam utisak da su tvoji junaci podeljeni na one koji su uspešni po merilima ovog vremena i oni koji pokušavaju da naprave distance u odnosu na njega. Gde si ti konkretno? Da li se osećaš komforno u zemlji u kojoj živiš? Postoje li stvari koje ne prihvataš, sa kojima si u raskoraku?
Odvratno mi je da svaki dan prolazim pored naslovnih strana na kojima piše da nam ove nedelje stiže još deset migova. Ili nekih deset borbenih dronova. Imaš utisak da je toliko stiglo tih migova da će uskoro prekvalifikacija vozača trolejbusa u pilote borbenih aviona jer pilota ima manje od ratnih letelica koje su stigle. Za koji se rat mi spremamo? Meni smeta to što mi već od kraja osamdesetih i dolaska Slobodana Miloševića živimo u paranoji opasnosti i time se stanovništvo drži kao taoc. Ako se malo setimo tako nekako žive i društva u Orvelovoj „1984“, a mi znamo koji je to režim bio u pitanju. Istovremeno, stalno bi da ispravljamo nepravdu istorije. I prolaze godine, a mi smo na dnu svetskih lista u mnogo čemu.
Smeta mi bahatost i agresivnost ljudi. Nasilje curi i iz medija i iz pravog života oko nas. Smeta mi što ljudi ne počnu da masovno odlaze vikendom u prirodu, zalivaju drvorede, bašte. Ima i tih, ali oni nikako da prevagnu nad onima koji permanentnom kuknjavom nad zlim kartama geopolitike nikako da preokrenu loše karte sopstvenog života i izvuku prave – one nad kojima su briga za sopstvenim životom i potraga za ličnom srećom donele u zbiru kolektivnu sreću celoj naciji.
Pripadao si pank i rokenrol sceni, vremenima u kojima je pojam „urbano“ imao i težinu i značenje. Ipak, nisam nigde pročitao neki tvoj lament nad savremenom kulturom, medijima, novim idolima i idealima. Čak ni stav koji bi ličio na kultur-aroganciju. Da li se pomirio s tim, da li si imun, kako se štitiš?
Negde pred kraj romana imam scenu terorističkog napada kada se krv mlade devojke razliva po licu Eda Širana. Dakle tu je Edi Širan, a ne Edi Grant. I ja sam dosta ulogovan na sadašnjost i savremenu kulturu, što ne znači i da je volim u kompletu. Okej, od literature čitam savremene pisce Frenzena, Uelbeka… Pratim nove TV serije, i to umem i da eksiram, bindžujem, u toj nestrpljivosti.
Istovremeno, gadi mi se deo savremene pop kulture koja mi deluje imbecilna. Čak i ona fraza da smo nekada imali MTVizaciju Srbije, a da sada imamo Pinkovizaciju sveta stoji. Nekako je izvedena nivelacija u idiotizaciji čitavog sveta, pa danas potpuno kretenski izgledaju zvezde i u Vankuveru i Valjevu. Globalizacija je donela dobre stvari, ali i kretenizaciju čovečanstva, i u to sam sve ubeđeniji.
Znaš li ko je Maya Berović?
Znam. I taj njen uspeh čini mi se poštenim. Jer ove druge zvezde koje su svakodnevno na naslovnicama ne mogu da rasprodaju ni koncert u foajeu bioskopa, i pevaju samo u tržnim centrima dok kupujemo kupaće gaće za plažu. Tako da je puna Arena Maje Berović norma za ove spavače na rubrikama „Scena“ u tabloidima, mada, iskreno, ni da u mene uperiš hekler, ne znam niti jedno slovo njene pesme.
Ima i ideoloških zastranjivanja u tvojim romanima. Posebno kada je o mladima reč. I tu smo sad kod one fraze „šta ti piše na bedžu“. Od čega zavisi u koje krugove će upasti mlad čovek? Pitam te kao nekoga ko je pripadao generaciji koje su gradile svoj identitet na ideologiji koja je dolazila iz muzike, koja je izvirala iz šire, kosmpolitske scene?
Sin mog glavnog junaka je tinejdžer koji pripada srpskom desničarskom pokretu koji pali hostel sa migrantima. On je sušta suprotnost njegovom ocu koji pripada zlatnom dobu novog talasa, evropejstva. Meni je pomalo šizofrena situacija sa srpskom omladinom. Na onim šetnjama kroz grad posle okončane gimnazije i mature oni se kupaju u fontanama, pevaju kako neće dati Kosovo, mrze EU i vole Rusiju, a onda u anketama kažu da će odmah posle fakulteta otići u zapadnu Evropu jer ovde nema perspektive. A neki drugi njihovi vršnjaci idu u Putinovim majicama na obuke u auto-škole i obučavaju se za kamiondžije i redom neće voziti kamion po Putinovoj Rusiji već po slovenačkim i nemačkim drumovima.
Nikad više mladih ljudi u Srbiji nije mrzelo EU i nikad nije bilo više mladih ljudi koji bi iz Srbije otišli u EU. Takođe, kosmopolitski mladi Srbi apliciraju za stipendije u inostranstvu i posle diplomiranja ili mastera ostaju u tim zemljama i gradovima. Tako da će se i ksenofobni mladi srpski desničar kao i mladi srpski kosmopolita naći na jednoj zajedničkoj tački – u nekom gradu van Srbije. Spajaće ih samo jedna ista stvar, a to je život van Srbije.
Da li je sve to desničarenje uvek posledica inferiornosti, nemoći?
U Srbiji je skoro čitavo desničarenje posledica inferiornosti. Sećam se, u doba kada se raspadala Jugoslavija i kada se pričalo o odlasku u Evropu, da su pojedini srpski intelektualci nacionalno desnog tipa govorili „Ne treba da molimo mi Evropu da uđemo u nju. Jer mi smo oduvek bili Evropa“. Otuda potiču one priče o zlatnim viljuškama na srpskom dvoru dok su evropski vladari još jeli prstima. Nećemo mi da se ponižavamo i molimo, a onda opet izbacimo svaku snishodljivost kada neko od stranaca dođe kod nas.
Takođe, generacije koje dolaze poistovećuju se isključivo sa superiornom tehnikom koju koriste. Da li možeš da zamisliš svet bez ideologije, ljude koji neće imati odnos prema toj vrsti pripadnosti, koji neće biti opterećeni prošlošću?
S jedne strane, ja se bojim sveta bez ideologije. Zato sam nedavno u Francuskoj bio oduševljen kada sam posmatrao kako „Žuti prsluci“ prevrću čitavu zemlju u svom protestu protiv Makrona i svega. Nisu mi bitni tu bili žuti prsluci, već neka vrsta pobune koja mislim da je ugušena poslednjih godina. Nekako su i lako uhapsili Asanža. Ja sam odrastao u doba gradskih gerila u Evropi, post hipi generacija posle studentskih protesta. Pre neku godinu boravio sam u Njujorku baš u vreme kada je krenuo pokret „Okupirajmo Volstrit“. Borba protiv finansijskog establišmenta koji je izazvao svetsku krizu. I kako se završio taj pokret? U porazu i tišini. Establišment je opet pobedio. Živimo u vremenu bez ideologije. U doba savršenog konzumerizma, gde je sve dostupno. Lou-kost letovi, polovni automobil, novi ajfon… Sve je pristupačno i nadohvat ruke. I tako su nas političari i banke pacifikovali. I mi ne želimo nikakve demonstracije i promene, već samo da otplatimo kredit, uzmemo katalog za letovanje i odaberemo destinaciju. Postali smo „jedna hipnotisana gomila“. I zato je svet danas jedno dosadno mesto, i uhapse Asanža a da se ne pobuni niko već možda samo nekoliko zaštitnika životinja oko psa vođe Vikiliksa, što ja, kao ljubitelj životinja, opravdavam. Ali trebalo bi da neko brine i o njegovom gazdi koji je objavljivanjem podataka uzbunio svet i centre moći.
S druge strane, priželjkujemo da u Srbiji konačno nestane opterećenost prošlošću i da u doba kada svaki klinac sanja da napusti ovu zemlju, i dalje se priča ko je više branio ovu zemlju, partizani ili četnici.
Ovaj broj Esquirea je zbog premijere Tarantinovog filma „Once Upon a Time in Hoywood“, ima taj retro predznak. Tako smo određivali teme. Kroz kakve promene su muškarci prošli u poslednje dve, tri decenije? Na šta ti pomisliš kad čuješ izraz retro muškost? Da li se te stvari tiču samo kozmetičkih promena, odnosa prema feminizmu ili su se muškarci zaista suočili sa novim izazovima?
Prvo što mi pada na pamet kada posmatram promene muškarca kroz poslednje tri decenije jeste jedno muško zanimanje – fudbaler. Ranije su fudbaleri važili za muškarce bez stila, pa je čak i jedna frizura pežorativno nazvana fudbalerka. U modi su bile rokenrol i pop zvezde, a fudbaleri su bili tipovi sa smešnim frizurama. Danas su fudbaleri stilizovaniji od rokera. Često i izgledaju rokerskije od rokera.
To je što se tiče imidža. A što se tiče suštine pojma retro muškarac, setim se mog prošlonedeljnog puta u mali grad u Šumadiji gde smo se mi pisci družili sa bibliotekarima. Na putu ka tom gradiću prolazili smo blizu jednog sela i mimoilazili smo traktor čiji je vozač imao minđušu na uvu. Setim se mog odrastanja kao pankera kada su nas oni Beograđani koje su pežorativno zvali „seljacima“ jurili zato što imamo minđuše u ušima i zvali nas pederima zbog istih tih minđuša. Tri decenije nakon toga, naš dragi srpski seljak vozi traktor sa minđušom u uvu bez brige da će ga komšije proglasiti pederom. To je moj pogled na evoluciju muškarca u poslednje tri decenije. Možda je u tom „darvinizmu“ više spoljašnjih promena, ali primer seljaka na traktoru kaže da možda i nije u pitanju samo kozmetika, već i pravo na različitost, makar u imidžu. S druge strane, odnos u feminizmu nije samo to što u Idei muž gura kolica, a žena ih puni, baš kao što muž u Ikei ide tri koraka za ženom kojoj je prepustio uređenje stana, a ona njemu izbor da li će biti na tanjiru švedskih ćufti ili svinjskih rebaraca.
Da danas postoji, da li bi Urbana gerila prihvatila da svira na Prajdu?
Da. Članovi Urbane gerile bili su Uroš Đurić, Vladimir Arsenijević i ja. Pa da li bi onda odgovor mogao da bude „ne“? Mislim da bi se s nama složio i nekadašnji frontmen Cane. Jedna od mojih izjava na koje sam ponosan jeste ova: „Srpski rokenrol je propao onoga trenutka kada su narodnjaci otkrili kokain, a rokeri Nikolaja Velimirovića.“ Mislim da je time na neki način objašnjeno zašto je i na Prajdu pevalo više turbo-pop-folk zvezda nego rokera. Mada ne znam ni da li bi organizatori Prajda zvali neku današnju Urbanu gerilu. Mislim da su sada na repertoaru lakše note.
Da li ti je bilo teško da se „apdejtuješ“? Mislim na nove forme komunikacije. Recimo, izlazak u grad i potragu za partnerkom za one night stand zamenio je izlazak na aplikaciju koja je osmišljena u tu svrhu. Da li bi neko ko te ne zna mogao da stekne solidnu predstavu o tebi na osnovu onoga što si „skinuo“ i stavio u telefon?
Onaj ko bi ukrao moj telefon zaključio bi da meni mobilni služi kao antidepresiv i da mi se apdejtuju neprestano slike mojih omiljenih destinacija u Škotskoj, Bretanji, Kornvolu… One su uglavnom bez ljudi jer me ljudi u realnosti nerviraju. Tako da bi špijun u mom telefonu shvatio da je njegov vlasnik jedan radoznali osobenjak. Prepadnut sam tim monitoringom koji nad nama imaju centri odasvud. Tako da se klikovi naših lajkova okače o neke udice, pa nam sa njih stižu razni predlozi. Mislim da nikada nismo bili razgolićeniji i bez mogućnosti da sakrijemo tajne. Ranije smo porniće držali pod krevetom ili u nekim lažnim omotima video-kaseta, a danas se svaki afinitet pamti. Čak i kada uključujete opciju clear history, vi ste svoju strast prema obojenim devojkama ili japanskim muškarcima zauvek posejali kao trag na internetu.
Šta je to što nas štiti od osećaja praznine? Da li je to isključivo pitanje karaktera? Lične sadržajnosti? Tvoju junaci često imaju taj osećaj. Da li su okolnosti nekada jače od nas?
Junakinja mog romana želi da popuni profesionalnu prazninu i delimičnu prazninu ljubavi u jednoj vezi. Junak mog romana želi da ispita razloge praznine njegovog roditeljstva. Druga junakinja mog romana testira ljubav i da li je zbog nje pristala na prazninu života u emigraciji. I okolnosti su protiv njih, ali oni probaju da istraju. U ovom trenutku moj odgovor je da su okolnosti danas više nego ranije jače od nas.
Da li imaš strah od starosti? Od tog sužavanja mogućnosti, od misli da je najbolje ipak prošlo?
Da, imam strah od starosti. Imam odličnu memoriju, pa mi se i neke stvari od pre dvedesetak godina čine svežim. Pre neki dan sam pričao sa Veranom Matićem (nekadašnjim direktorom B92) i rekao mu da se dobro sećam da sam 1999. na dan bombardovanja bio na njegovom radiju, donosio neke diskove i da mi je jedan voditelj rekao: „Za neki sat biće bombardovanje.“ Deluje mi kao da je bilo pre pet godina, a ne dvedeset. Bojim se starosti. Vodio sam nedavno tasta u bolnicu i tamo gledao automat za kafu i na dugmetu piše „irska kafa“. Tu mi je pala na pamet ideja scene budućeg romana – da junak u starosti razmišlja, zbog te irske kafe na automatu u bolnici, o svom odmoru u Irskoj i koliko je to sve nebitno sada kada ti daju infuziju i bore se za tvoj život. Svi ti odmori u Dablinu jednostavno su postali nebitni na Odeljenju za intenzivnu negu.
Bojim se starosti u kojoj više nema ni slučajnog flerta u nekom od kafića ili iventa neke strane banke u svečanoj sali Crown plaza hotela. To je ono kada i ta čulnost nestaje i nastupa pustoš koja me prepada. Ne znam da li će mi biti podsticajan jutarnji odlazak u pekaru po hranu za golubove u kvartu.
Bojim se da li ću stići sve da uradim jer ja verujem i dalje da mi najbolje tek sledi. Kada sam dobio orden od britanske kraljice, osetio sam u toj noći mog odlikovanja i olakšanje da se možda više ne moram dokazivati i da sada možda mogu okončati i kao zadovoljni pecaroš ili taj jutarnji hranitelj golubova i vrabaca u kraju.