Sve o Džordžu R. R. Martinu

Napomena: Jedan od najkompletnijih intervjua Dž. R. R. Martina objavljen u časopisu Roling Stoun, prenećemo u celosti, u nekoliko delova. Ovo je prvi.

Jedne hladne januarske noći, Džordž R.R. Martin sedi u bioskopu „Žan Kokto“, u Santa Feu u Novom Meksiku, gde živi od 1979. U bioskopu su se prikazivale prve tri sezone megahit serije HBO-a, „Igra prestola“, koja je zasnovana na Martinovoj još uvek nezavršenoj sagi „Pesma leda i vatre“. Odgledavši devetu epizodu, „Baelor“, u kojoj je Ned Stark, naizgled junak priče, neočekivano obezglavljen, dok se ekran zamračuje, Martin sedi u tišini nekoliko trenutaka, i onda kaže: „Koliko god puta da sam ovo odgledao, i dalje ima snažan efekat. Za mene, naravno, u knjigama ima mnogo više od toga.“

A mnogo više tek sledi: ciklus „Pesma leda i vatre“ – prvi put objavljen 1996 – trenutno ima pet knjiga, sa još dve koje će doći. Mada, ovi završni delovi neće biti gotovi u skorije vreme. Pošto je Martin pedantan i spor pisac, verovatno će proći godine dok ne saznamo kakva sudbina očekuje Deneris i njene zmajeve, članove porodice Lanister koji optužuju jedni druge i napaćeno potomstvo porodice Stark. Čak postoji mogućnost da serija stigne do ključnih tačaka zapleta pre nego što se knjige pojave, pa iako je Martin ranije odbacivao takvu mogućnost, sada je uzima u obzir. „Bolje bi mi bilo da završim ove knjige“, kaže mi dok se vozimo ulicama Santa Fea.

Kasnije me Martin vodi do kućice sa kulom od knjiga koja mu služi kao kancelarija i mesto za pisanje. (Kuća u kojoj živi sa drugom suprugom, Paris, nlazi se u blizini.) Martin piše od detinjstva, a počeo je da objavljuje kratke naučnofantastične priče čim je završio koledž ranih 1970-ih. One su ga brzo postavile kao ozbiljnog i maštovitog pisca koji priča priče o tragediji i, ponekad, o neobičnom i mukom postignutom iskupljenju. Veliki deo osamdesetih i ranih devedesetih je proveo kao scenarista u Holivudu. Onda je 1991. počeo „Igru prestola“, pre svega priču o moći i porodici, o užasavajućoj prirodi rata kao i ljudskog srca, i do sada nije bio milosrdan ni prema kome, uključujući i publiku. Kao što se jasno vidi u četvrtoj sezoni, nikome u ovoj seriji nije zagarantovana bezbednost.

Martin me vodi u prostoriju za razgovor. Na zidovima su staklene vitrine pune stotina prelepih minijatura srednjovekovnih ličnosti i izmišljenih likova i scena iz Martinovih knjiga. Blizu stepeništa koje vodi do Martinove biblioteke – u 65. godini i dalje je strastveni čitalac – stoji u punoj veličini funkcionalni model famoznog Robija Robota iz filma „Zabranjena planeta“ iz 1956. „Robi Robot“, kaže mi on, „baš mi je bio ćef da ga kupim i da se njime hvališem. Hrpa novca na gomili ničemu ne služi kad samo tako stoji…“

Martin je ljubazan, iskren, neverovatno pametan čovek, a i pričljiv je. Toga dana smo razgovarali 10 sati, praveći pauzu samo za večeru. Način na koji govori o „Igri prestola“ me je iznenadio: često je na moja pitanja ispredao duže disertacije o istoriji, ratu i društvu. Pošto je Martin krupan čovek sede kose sa zaraznim osmehom, na neki način podseća na Deda Mraza, osim očiju koje neprestano trepere od razmišljanja – od kojih su neka prilično mračna – odajući um koji je podjednako promućuran kao da pripada nekom od njegovih likova.

Jedna od dominantnijih tema u „Igri prestola“ je porodica. Ona likovima daje svrhu, ali ih takođe uništava. Kakvi su bili vaša porodice i vaš dom?

Rođen sam 1948. i odrastao sam u Bejonu, u Nju Džerziju, koji je poluostrvo južno od Džerzi Sitija. Autobusom je 45 minuta do središta Menhetna, ali Bejon je zapravo bio svet za sebe. Njujork nam je bio blizu, ali nismo često tamo odlazili. Devedeset posto ljudi koji su živeli u Bejonu, tamo su i radili i išli u školu. Podizali su decu u Bejonu. Bio je to višegeneracijski gradić. Mada, nismo imali kuću u našem vlasništvu. Od četvrte godine sam živeo u socijalnom stanu sa pogledom na vode Kil Van Kula, sa Staten Ajlandom na drugoj strani.

Otac mi se prezivao Martin, ali je bio italijanskog i nemačkog porekla. Majka mi se prezivala Brejdi – Irkinja. Od majke sam mnogo čuo o nasleđu Brejdijevih, koji su bili prilično važna porodica u pojedinim momentima istorije Bejona. Već kao veoma mali sam znao da smo siromašni. Ali sam takođe znao da moja porodica nije uvek bila siromašna. Da bih došao do škole, morao sam da prolazim pored kuće u kojoj je rođena moja majka, kuće koja je nekada bila naša. Naravno, osvrtao sam se na to, i u nekim kojim pričama postoji taj osećaj izgubljenog zlatnog doba, u kojem su bila čuda i oduševljenja o kojima se samo sanja. Nekako su stvari koje mi je majka pričala ugradile sve ovo u moju maštu.

Vaše priče pune su saosećanja prema autsajderima. Jeste li se tako osećali dok ste odrastali?

Kao što rekoh, bili smo deca na socijali; živeli smo u državnom stanu, tako da sam već u ranom uzrastu znao da smo siromašni. Ne želim da izigravam žrtvu. Nije bilo toliko loše. Bile su to porodice vredne poštovanja, samo što su igrom slučaja bile siromašne. Ponekad bih u školi čuo: „Deca na socijali nisu toliko dobra kao druga deca.“ Ali nikada se stvarno nisam osećao kao izgnanik, a većina mojih prijatelja, barem u ranom uzrastu, takođe su bili deca iz porodica na socijali.

Jeste li bili bliski sa roditeljima?

Odnos sa majkom bih opisao kao blizak i srdačan. Sa ocem nisam bio povezan toliko. Mislim da me nikada nije razumeo, a nisam siguran ni da sam ja razumeo njega. Tada se nije koristio taj izraz, ali moglo bi se reći da je bio fukcionalni alkoholičar. Viđao sam ga svakodnevno, ali slabo smo razgovarali. Jedina stvar koja nas je stvarno povezivala bili su sportovi – fudbal i bejzbol. Nisam bio dobar ni u jednom ni u drugom, ali bilo mi je zanimljivo da ih gledam, i onda smo mogli da razgovaramo o Džoniju Junajtasu – sport nas je povezivao. Otac mi je bio i kockar. Mislim da sam ga koštao bogatstvo kad sam krenuo na studije, zato što sam otišao na Nortvestern, u Evanstonu, koji je bio član Big Tena, ali ne toliko dobar u većini sportova. Otac je osećao neku obavezu i mislim da je izgubio mnogo novca kladeći se na Nortvestern tokom svih mojih godina na fakultetu. [smeh]

Jeste li putovali van Bejona pre nego što ste otišli da studirate?

Nikada nismo imali automobil. Moj otac je uvek govorio da alkohol ne ide uz vožnju, a nije nameravao da ostavi alkohol. [smeh] Moj svet je bio baš mali. Mnogo godina sam zurio kroz prozor dnevne sobe u svetla Stejten Ajlenda. Za mene su ta svetla Stejten Ajlenda bila kao Šangri-La, i Singapur, i Šangaj, ili tako nešto. Ali sada se osvrćem na to i kažem, bogu hvala, kako mi je samo bilo zanimljivo detinjstvo i u koliko zanimljivom okruženju sam živeo – mnogo zanimljivijem nego deca koja su rasla u predgrađu. Imali smo socijalnu zgradu i odmah pored nje su bili magacini i industrijska postrojenja, i aktivna luka preko puta nas. Imali smo zabavni park. Odskitali bismo do skladišta u industrijskoj zoni grada, a  stražari bi nas odjurili. Bile su neke visoke gvozdene merdevine koje su vodile do krovova nekih od ovih skladišta na koja smo se penjali samo da bismo videli pogled sa krova, penjali smo se na možda četvrti sprat nekih od ovih ogromnih skladišta, ili uz vodene tornjeve, takve stvari.

Bio je to šarolik svet. Ali ga nisam video kao šarolik svet. Meni je bio dosadan i poznat. Tako da sam čitao knjige i sanjao o Marsu i planetama u tim knjigama i o hiborijskom dobu iz knjiga o Konanu Roberta E. Hauarda, a kasnije o Srednjoj zemlji – svim tim živopisnim mestima. Sanjario bih o tim mestima kao što sam sanjario o Sejaten Ajlendu i Šangaju.

Recite mi nešto o ranim interesovanjima za stripove, naučnu fantastiku, neobične priče i fantaziju.

Stripove sam zavoleo kao dete, čitao sam svakakve stripove – Supermen i Betmen su tada bili aktuelni. Ali sam čitao i Arči i Harvi stripove, Dobrog duha Kaspera, Sugar and Spice i Baby Huey, sve te stvari. A onda kada je Marvel izbacio Fantastičnu četvorku i Spajdermena, počeo sam da pišem pisma – svi ovi stripovi su imali rubrike za pisma čitalaca – i nekoliko njih je objavljeno. U to vreme, kada su objavljivali vaše pismo, ostavljali su celu vašu adresu. Ljudi su videli moju adresu i dobijao sam pisma od drugih fanova stripa iz cele države, a počeo sam da dobijam i fanzine. Onda sam pomislio: „Hej, mogao bih da napišem nešto za ove fanzine. Prilično su loši; mogao bih da napišem nešto podjednako dobro.“ To sam i uradio, a moji radovi su počeli da se objavljuju.
Quartana, jedan od fanzina za koji sam želeo da pišem, uglavnom se bavio mačevima, čarobnjacima i fantastikom. Imali su priču o nekom Englezu, Tolkinu, i njegovu priču o hobitima i prstenju. Zvučalo mi je zanimljivo, i kada se pojavilo prvo piratsko Aceovo izdanje u mekim koricama, odmah sam ga kupio. Moja reakcija je bila mešovita kada sam počeo da čitam. Tada sam bio druga godina srednje škole. Mislio sam da je ovo kao Konan. Šta je kog đavola sve ovo: „Hey nonny nonny“ i mali ljudi sa dlakavim nogama koji puše lule. Konan uvek počinje sa polugolom ženom i džinovskom zmijom [smeh], i tražio sam džinovku zmiju. Ali dok sam stigao do Crnih jahača i Brija, navukao sam se, a kad sam završio Družinu prstena, Tolkin mi je postao omiljeni pisac i konačno oborio Hajnlajna i Andrea Nortona sa vrha.

Tolkinove knjige su tokom godina izazivale divljenje, ali i snishodljivost. Šta god da neko misli o njima, to je večno.

Dok sam čitao „Povratak kralja“, nisam želeo da se završi. Poslednja knjiga me je raspametila, pogotovo invazija na Okrug. Nije mi se to svidelo kad sam bio srednjoškolac. Priča je gotova, uništili su prsten – ali nije napisao „i živeli su srećno do kraja života“. Umesto toga, vratili su se u svoj dom, a dom im je bio totalno sjeban. Zli momci su spalili deo šume; fašisoidna tiranija je zavladala. Meni je to izgledalo kao antiklimaks. Frodo nije živeo srećno do kraja života ili oženio finu hobiticu. Bio je neizlečivo povređen; bio je oštećen. Kao trinaestogodišnjak, nisam to mogao da pojmim. Sada, svaki put kada ponovo čitam „Gospodara prstenova“ – što činim svakih nekoliko godina – poštujem genijalnost invazije na Okrug. To je jedna od stvari koje izdižu knjigu iznad svih imitacija. Tolkinov svet je pretrpeo pravu štetu. Tužan kraj „Gospodara prstenova“ ostavlja snažan utisak. Mislim da delimično zbog toga ljudi i dalje čitaju ove knjige.

Dok ste čitali Tolkinove knjige, jeste li maštali da napišete nešto tog formata?

Kada sam završio „Gospodara prstenova“ zapravo sam se pomalo obeshrabrio, jer sam mislio da nikada neću napraviti nešto tako veliko. Srećom, prevazišao sam to. Kada sam počinjao da pišem, dok sam pisao za fanzine, najveće nadahnuće su mi davale loše stvari. U nekim od tih fanzina koje sam čitao, priče su bile polupismene – bile su očajne. Mislio sam, čak i kao desetogodišnjak, da mogu bolje od toga, a kada su moje priče izašle u tim malim časopisima, hvalili su me. Nisam kao dete bio baš pun samopouzdanja. Bio sam vrlo stidljiv. Bio sam odličan u školi – uvek sam bio primeran i dobijao sam dobre ocene – ali je bilo mnogo stvari u kojima nisam bio dobar, recimo sportovi, kao što sam već pomenuo. Nisam umeo da udarim ili da uhvatim lopticu za bejzbol. Nisam umeo brzo da trčim ili visoko da skočim, niti bilo šta od takvih stvari. To vas izjeda, znate, a i utiče na vaše samopouzdanje.

Onda sam otkrio da umem da pričam priče koje su se izgleda stvarno sviđale ljudima. Formativno iskustvo u pisanju za mene je bio engleski u srednjoj školi. Profesor nam je dao zadatak da napišemo novi kraj za priču Edgara Alana Poa „Bunar i klatno“. Poov kraj je u stvari bez veze: lik je zarobljen, klatno se polako spušta, samo što ga ne preseče na pola, onda se iznenada čuje truba i Inkvizicija je dopala šaka svojih neprijatelja; dobri momci stižu i spasavaju ga. Napisao sam horor kraj; niko ne dolazi da ga spasi, klatno ga preseca na pola. Opisao sam krv i nepodnošljiv bol; izlaze pacovi i jedu ga i grickaju mu oči i migolje mu se u grudima. Neki drugi profesor bi možda bio užasnut i poslao bi me školskom psihologu, ali srećom, ovom profesoru se dopalo to što sam napisao pa me je čak zamolio da to pročitam pred odeljenjem. Bio sam heroj svog odeljenja na jedan dan. Bila je to škola za dečake, a dečaci su voleli pacove i jedenje utrobe, krv i iznutrice. Tog dana sam se osećao kao kvoterbek koji je dobio važnu utakmicu. Svima se svidela moja priča sa užasnim krajem. [smeh] U srednjoj školi je počela da se u meni javlja odluka da probam da postanem pisac.

Godine 1966. upisali ste ste se na Nortvestern u Evanstonu, u Ilinoisu. Znam da ste u godinama koje su usledile prošli kroz ozbiljne moralne i političke promene usled protivljenja ratu u Vijetnamu.

Bio sam, kao i mnoga deca moje generacije, američki jastreb. Prihvatao sam da su Amerikanci dobri momci i da smo morali da budemo tamo. Kada sam otišao na koledž, što sam više saznavao o našem učešću u Vijetnamu, više mi je izgledalo kao neispravno. Nisam bio potpuni pacifista; ne bih to mogao da tvrdim. Bio sam, što bi se reklo, protivnik određenog rata. Bilo bi mi drago da se borim u Drugom svetskom ratu. Ali Vijetnam je bio jedini rat na meniju. Tako da sam se opredelio za prigovor savesti, uveren da ću zbog toga morati da biram: vojska, zatvor ili Kanada. Ne znam šta bih uradio. Takve odluke su bile jezivo teške i svako je morao sam da ih donese. Na moje iznenađenje, odobren mi je takav status kada mi je stigao poziv za regrutaciju. Kasnije mi je rečeno – ne mogu ovo da dokažem – da mi je status odobren zato što je naša konzervativna regrutna komisija smatrala da svako ko aplicira za status prigovarača savesti treba da ga dobije, jer bi to samo po sebi bilo dovoljna kazna: to bi ušlo u njihov trajni dosije i svi bi znali da si simpatizer komunista, a to je moglo da nam uništi život.

Mislim da se Amerika još nije potpuno oporavila od Vijetnama. Podele u našem društvu i dalje postoje. Za moju generaciju, to iskustvo je bilo veliko otrežnjenje i definitivno je uticalo na mene.

Mislite li da su knjige koje ste čitali uticale na Vaše stavove?

Čitao sam Roberta Hajnlajna. Rani Hajnlajn – kasnije je postao nacionalista – je bio ubeđen da ćemo pre ili kasnije uništiti sebe atomskim bombama ako ne formiramo svetsku vladu i svi se ne ujedinimo. Kada se osvrnete na naučnu fantastiku uz koju sam rastao, i uopšte tog perioda, naći ćete tu neizrečenu pretpostavku svuda. Kada smo se raširili po zvezdama, suočavali bismo se sa drugim vanzemaljskim rasama, neke bi bile dobre, neke bi bile loše, čudovišna bića bi želela da nas pokore, suočavali bismo se sa njima i borili se protiv njih ili ih porazili, ili sarađivali sa njima, ali bismo to radili kao Zemljani, ili kao Terani. Odrastete čitajući takve stvari i počnete da gledate na sebe kao na Zemljanina, kao na Terana, ne kao na Amerikanca ili Kalifornijca.

Tada dolaze „Zvezdane staze“ i sve ovo kodifikuju. „Zvezdane staze“ su imale Rusa u posadi; imale su Azijca u posadi; imale su crnkinju sa afričkim imenom. Sve ovo je bilo revolucionarno u to vreme. Ali Džin Rodenberi nije ovo izmislio. Kod ljudi poput Hajnlajna, kod zagovornika jednog sveta, postojala je ta neizrečena pretpostavka da imamo dve opcije kao ljudska rasa: potpuno samouništenje atomskim bombama, ili ćemo nekako prevazići poteškoće. To je ideja koju je stara naučna fantastika plasirala, na vrlo podsvesnom nivou. Ovo je gotovo idealistički način gledanja na budućnost.

Na nesreću, ne vidim da idemo u tom pravcu. Vidim da podele postaju sve izraženije i da ljudi ne odustaju od njih, i bože, stvarno je zastrašujuće. Nismo na putu da svi postanemo zemljani. Dete idealista koje je završilo srednju školu, sa velikom verom u istinu, pravdu i američki put, sve ove sjajne vrednosti superheroja njegove mladosti, svakako je postalo manji idealista dok sam završio koledž.

Posle koledža ste počeli da predajete pisanje na koledžu u Dubjuku, u Ajovi. Kako je to uticalo na vaše stvaralaštvo?

Svoj prvi roman, „Dying of the Light“, završio sam neposredno pre nego što sam se preselio u Dubjuk, a onda ga poslao svom agentu. To se desilo u trenutku kada je svet naučne fantastike poludeo i sve se promenilo. Bio sam na pravom mestu u pravo vreme. Do 1977. ili tako nešto, za prvi naučnofantastični roman se dobijao avans od 3000 dolara. A sa „Zvezdanim ratovima“  naučna fantastika je odjednom bila u žiži, i prodao sam svoj prvi roman za novac koji bih zaradio za tri godine kao predavač.

Ali nastavio sam da predajem i shvatio da pišem vrlo malo. Nisam više pisao romane i to mi je na neki način smetalo, ali šta sad, računao sam da sam mlad. Još sam u dvadesetim, imam sve vreme sveta. Onda je, 1977, moj prijatelj, Tom Rimi, dobio  Nagradu John W. Campbell za najboljeg novog pisca. Bio je nekih 10 godina stariji od mene. Završio je svoj prvi roman i rano u 1978, Tom je umro od srčanog udara, za pisaćom mašinom. Pisao je i završio sedam strana nove priče, i našli su ga presamićenog sa glavom na pisaćoj mašini – ode, tek tako. Nije prošla ni godina od kako su ga proglasili za najboljeg novog pisca u toj oblasti. Tomova smrt je snažno uticala na mene. Mislio sam da imam sve vreme sveta; koliko stvarno imam vremena? Dao sam otkaz u koledžu i pisanju posvetio puno radno vreme 1979. Iste godine sam se razveo i rešio da odem iz Ajove. Preselio sam se ovde u Santa Fe. Srećom, lepo je sve prošlo, ali ne potpuno glatko.

Razgovor vodio: Mikal Gilmor
Izvor: rollingstone.com
Prevod: Borivoje Dožudić