„Sudbina i komentari“: Galerija identiteta, vere i nevere

Pozabavimo se najpre onim što Pavel Volkov želi da njegovo novo okruženje, u kojem ima zadatak da se odomaći, o njemu misli. Gospodin savršenih manira, perspektivan trgovački agent Republike Sedam Ostrva (za koju niko nije smatrao da ozbiljno postoji) – idealna fasada za posao koji mu je poveren – praćenje kolonizacije i odnosa tri moćne carevine: Austrije, Rusije i Napoleonove Francuske. A za to okruženje sam Volkov kaže da mu se čini kao teatarska kulisa. Vrlo ispravno viđenje iz ugla nekog ko glumi da je ono što nije, nije ni sam siguran ko zapravo jeste, a meštani ga o poreklu i ne pitaju ništa detaljnije, sasvim verovatno da ne bi došli u situaciju da i sami otkriju o sebi više nego što bi želeli. Pavel se našao među prvoklasnim uzurpatorima identiteta: počev od samog Bonaparte (kog su ovde tako zvali iz prezira, ne car, ne Napoleon), drskog Korzikanca na tronu slavne Francuske koja ni sama više nije znala da li je republika ili carevina, preko barona Sorela čiji je otac bio vlasnik seoske strugare negde u Franš Komteu, do Riznića, došljaka koji su za velike novce kupili imanje i, donekle, sjaj starosedelačke porodice Ubaldo. Pjetro Ubaldo međutim, patricijski sin, otići će u Veneciju da se pridruži italijanskoj legiji pod komandom potkralja Italije.

Ušetati se među tršćanski viđeniji svet za ambicioznog Pavela izgleda je bilo lakše nego izboriti se sa prigušenim utiskom da ga nešto stalno vuče nazad, a taj utisak je bivao sve snažniji: „Neminovno se Pavel Volkov stao prisećati svog oca i pomislio je kako ga junaci njegovih priča neumoljivo progone i sustižu na neverovatnim mestima – a despot, ili grof, đavo bi ga više znao šta je, Đorđe Branković, pogotovo.“ Lažni grof i lažni potomak lažnog grofa susreli su se u gotovo metafizičkoj ravni stalnog preispitivanja smisla sopstvenog delanja. U nevremenu gotovo uništena slika despota Brankovića koju je naslikao kaluđer Spiridon za Pavela će imati gotovo magnetsku privlačnost: „ (...) – slika je bila upropašćena samo po ivicama; i iz mase neodređene boje, kao okružen nekim oreolom prljavštine, izranjao je čovek beskrajno duge sede brade i sede kose; bio je odeven u purpur kraljeva; (...)“. Još jedan despotov portret sačekaće ga i u Trstu, a o njegovoj sahrani i smiraju u kriptama manastira Krušedol kraj Arsenija Čarnojevića, čitaće u trenucima konfinacije izazvane okupacijom Trsta. Iz usta Dositeja Obradovića saznaće zvaničnu verziju njegove biografije i činjenicu da se Rajićeva „Istorija“ zasniva umnogome na Brankovićevim „Hronikama“, lepo upakovanom falsifikatu. Na kraju drugog dela romana našeg junaka sačekaće čovek beskrajno duge sede brade i sede kose, u vrtu kakav ne postoji nigde na (ovom) svetu, a kojeg će Pavel sanjati i svoju priču ušavši u njega promeniti, baš kao što se i Tesina priča promenila svaki put kada bi usnula.

Čitalac sve vreme svedoči genijalnosti Petkovićevog pripovedanja i građenja likova: Spiridon, kao svojevrsni ključ Pavelovih spoznaja, a i vlasnik fizičkog ključa, u Volkovljev život ulazi na Krfu, ostrvu čiji je svetac zaštitnik Sveti Spiridon; Pavel ga prima na brik Sveti Nikola, koji se ranije zvao Sveta Katarina, a dotičnoj svetici posvećen je manastir na Sinaju, čije zidine obnavlja u 19. veku car Napoleon, sa čijim baronom (nekada pekarskim pomoćnikom!) će Katarina Riznić biti u špijunsko-emotivnoj vezi; crkva u Trstu u koju Volkov dolazi, manje iz duhovnih potreba, a više zbog emotivne opsesije tom istom Katarinom Riznić, posvećena je Svetom Spiridonu; u manastiru Krušedol, gde su počivali Brankovići i gde počiva Arsenije III Čarnojević, zamonašiće se istoričar Pavle Vuković, junak trećeg dela knjige, autor teze „Srpska naseobina u Trstu do polovine 19. veka“, koji će u jeku mađarske pobune pedesetih godina 20. veka naći utočište u stanu (zapravo onom što je ostalo od njega – jednoj sobi) grofa Charnoevicza, a u Mađarsku će biti poslat uz blagoslov Udbe da se vrati s jednim izveštajem, korisnim za našu zemlju; i Pavle Vuković će, kao i Pavel Volkov, zakoračiti u jedan neobični vrt, kakvog nigde na (ovom) svetu nije bilo, njegov ulazak u vrt je možda uzrok ranjavanja u glavu, a možda i posledica. Impresionirani magijom Petkovićevih dijaloga sa rodoslovima, ispreplitanim sudbinama, nagoveštajima pronalaska lične svrhe i smisla, ali i dijaloga sa epohama, kako ovaj Petkovićev pripovedni postupak naziva Branimir Čović, moramo zapaziti da je zajednička identitetska crta svim važnim akterima oko Pavela Volkova (i s njim na čelu) uloga posmatrača, nadzirača, a na kraju i špijuna. Kao što je poveznica Hardijevim likovima priroda, njena (ne)gostoljubivost, ranjenost i ćudljivost, tako je zajednički medij svim važnim likovima oko Pavela more, tačnije, stizanje ili nestizanje do njega. Naime, Pavel je u jednom trenutku, pomalo epifanijskom, shvatio da njegov otac nikad nije video more, pa ni otac njegovog oca, ali da su izmišljeni preci videli i bosforske, mediteranske, a i jadranske vode, te da je on sam najpre more video na severu, na baltičkim obalama, iako je rođen u blizini Crnog mora. Petković intertekstualnim povezivanjem svedoči i Orfelinovim danima u venecijanskoj laguni, pomorskim godinama Petra Velikog, pominje moreplovca i pisca Džozefa Konrada i naravno, antičkog avanturistu – Odiseja. Pavle Vuković, Pavelov dvadesetovekovni odjek, more će upoznati kao sedmogodišnjak, kraj Crikvenice, dok će Marta Kovač, mlada mađarska komunistkinja, sa diplomom iz književnosti i aspiracijama ka filmskoj režiji, more videti tek u dvadeset osmoj godini u Dubrovniku, gde je upoznala i Pavla Vukovića: „Moj otac je bio lekar, ali ga je političko angažovanje uvek koštalo. Prvo novca, pa potom života. Tako smo uspevali doći najdalje do Balatona. Mi Mađari ga zovemo morem i to nešto govori o toj potrebi: za morem.“

Ta potreba za morem onih koji ga nemaju čini se jednako snažnom kao potreba za čvrstim tlom pod nogama, onih koji s morem druguju. To će naročito doći do izražaja kada brik Sveti Nikola uleti u oluju i kada se otkriju neki karakteri skriveni iza raznih fasada. Prvi od njih, Vido Tripković, zapovednik i suvlasnik Svetog Nikole, prek, prost i prevrtljiv čovek, pokazaće svoje pravo lice suočen sa strahom od smrti: „Bio je slika i prilika gusara u predstavi bulevarskog pozorišta – ali jadnog, izgubljenog gusara.“. Potom Korto Maltežanin, tajanstven i smiren tip, zajedno sa Volkovom spasiće brod i posadu prisebnim ponašanjem. Spiridon će, ispod blistavih kuglica elektriciteta koje su se skupljale na krstu prednje katarke, uzdizati svoj veliki srebrni krst – znamenje koje ćemo sresti i kod Hardija, možda u malo primitivnijoj formi – monolitni kamen sa grubo isklesanom šakom u kojoj je, prema predanju, nekad bio krst (otud ime Krst u ruci), a za koji se smatralo da obeležava mesto gde su mučili nekog zločinca, pribijajući mu ekserima ruku za taj stub i obesivši ga. I Spiridon umalo da bude ubijen, ali ga je spasio silovit udar groma u tu istu katarku nad njima, čista, nemilosrdna sila prirode, istovremeno i destruktivna i životodarujuća. A svu strahotu i divotu ćudi prirode Petković će sažeti u maestralnu rečenicu: „Uzani prorez sjaja, koji je još postojao između oblaka i mora, namah se zatvori, i svetla nestade.“ Svetlo će nestati, videli smo, i iz mnogih duša.

Zahvaljujući piščevom prefinjenom tkanju priče i karaktera, Pavel Volkov gotovo neprimetno prestaje da bude ono za šta je poslat u Trst, a počinje da biva jednostavno zaljubljen čovek.

Nešto kasnije Volkov doživljava diplomatski uspeh i baš u tim trenucima identitetski smisao njegovog delanja postaje nekako zamagljen: „Pavel Volkov (je) dostigao onaj vrhunac kojem je čitavog svog dotadašnjeg života težio, i to upravo u času kada je plovio: između dve nestvarnosti.“ Ovo je direktni odjek trenutka kada ga prvi put upoznajemo dok sedi na gvozdenom stubu za koji je bio vezan brik Sveti Nikola, sa naimenovanjem za kapetana u džepu. Ista, za njega do tada nestvarna nesigurnost i sasvim stvarna pomisao da je čitav dotadašnji život samo besmislica kojom se nekako popunjava vreme do ispunjenja svoje sudbine. Petković je ovim refrenom Volkovljevog duševnog stanja svog junaka doveo do varljive kadence, jer se njegova priča počela kretati u pravcu koji nije odredio on sam, ali mu se činilo da jeste. Naime, dok je Katarina Riznić u njegovim mislima još uvek bila porcelanska figura, Pavel Volkov je jurio po Trstu u nameri da se nađe svuda gde bi mogla i ona da bude prisutna, a kada je figura postala, bez puno uvoda, sasvim telesna, njegove će aktivnosti biti određene „ritmom susreta sa Katarinom Riznić“ U tom ritmu Pavel će sasvim zapustiti svoj zadatak, a ona će svoj uspešno obavljati: „Igre zavođenja, u stvari, nije bilo; sve se desilo, ako ne brže, ono mnogo jednostavnije nego što bi se moglo desiti sa bilo kojom peterburškom lepoticom, koja ima dugu listu ljubavnika ali i dalje od svakog traži da odigra, što uspešnije, ono već bezbroj puta viđeno.“ Od Pavela Katarina nije tražila čak ni taj minimum ljubavne etikecije, verovatno jer bi joj to oduzelo prednost u vezi za koju je od početka znala da neće potrajati. Ona se kasnije otkriva kao vrsta suprotnosti Kortu Maltežaninu: naoko ozbiljna i suzdržana, obdarena umećem muziciranja i poznavanjem stranih jezika, a zapravo nepouzdana, frivolna i loša pijanistkinja, a još lošija u znanju jezika: „Moja mala Rus treba da dođu svaki čas. Čovek koji pismo nosi ima velika žurba.“ I dok će Korto Maltežanin biti od koristi Pavelu, Katarina će ga izdati. Nakon izneverenih očekivanja u letnjoj kući u Devonu za koju Petković naglašava da je izgledala kao da je arhitektura Sredozemlja presađena u Alpe, a da je bila opremljena kao da je predviđena za četovanje, dakle, još jedan falsifikat u Volkovljevom životu, osećaj da „je sve ličilo na noć dobijenu posle cenkanja, u osrednjoj javnoj kući kojoj poslovi loše idu“ nije ga napuštao. Ono važnije jeste zaključak koji Volkov donosi, uzalud čekajući svoju ljubavnicu: Pavel Volkov nije jedini i sam, Pavela Volkova je nekoliko, oni se međusobno prepiru, jedan je zaljubljeni petnaestogodišnjak, drugi je podrugljiv i skeptičan tip, treći je čudak koji je odlično razumeo drugog čudaka, Spiridona i svi su se oni „našli u situaciji da obavljaju misiju na koju je, pun nade i ushićenja, bio poslat onaj oficir koji bi je, van svake sumnje, obavljao odlično, samo kad bi se usudio da se u ovom horu oglasi.“ I svi oni zaputiće se do kuće Katarine Riznić na San Vitu, prerušeni u sitnog trgovca i peške kada kočijom stignu van grada. Kasnojesenji pljusak i mrak potpuno će mu pomesti orijentire, a sam poduhvat do temelja će uzdrmati samu suštinu Volkovljevog shvatanja sebe i svoje sudbine: „(…); kao otrov, nagla slabost je prostrujala svim žilama Volkovljevog tela i njega spopade neodoljiva potreba da sedne, bilo gde; tu, u blato kraj puta, i tako ostane dugo ili zauvek, svejedno.“ Pavel je promašio put, nije mu više bilo važno kuda je pošao, ni zašto, ni da li će stići bilo gde, postao je ravnodušan baš kao što je i ta kišna noć bila potpuno nesvesna njegovog slučajnog postojanja: „Borbu je to činilo samo težom; lakše je suprotstavljati se besnom, ogorčenom neprijatelju, ma koliko ovaj moćan bio, nego nekome strašno moćnom, ali savršeno nesvesnom našeg postojanja i naše borbe.“ U tim trenucima najobeshrabrujuća bila je činjenica da je Pavel usred zajednice tršćanskih Srba zapravo bio sasvim sam, jer su svi igrali svoju igru, zarad svojih interesa, pažljivo povlačeći poteze kao u šahu, znajući sve o svakom, a praveći se da ništa ne znaju. Nevreme u kojem se našao kao da je nagoveštavalo nadolazeće istorijske bure, u kojima bi on, kao ruski agent, morao da deluje sam, kao što je i sad bio prepušten sebi. Utonuvši u bunilo groznice, jedino ime kojeg se u toj agoniji jasno sećao bilo je njegovo pravo ime iz detinjstva – Pavle Stojanovič, ali mu je lik iza tog imena izmicao. Jedini lik pak kojeg se sećao bio je lik čoveka sa beskrajno dugom sedom bradom. Bezimeni i bezlični stopiće se u jedan jedinstven doživljaj, u sklad kakav niko nikad nije doživeo.

Pitanje da li je ovo bio konačni Pavelov identitet pisac možda i namerno ostavlja otvorenim – poverava nam finu polukadencu, misao koja deluje nedovršeno. Ako se povedemo za Spiridonovim razumevanjem postojanja i priče, to je misao koja je već bila, pa zato još uvek jeste, ali će i tek biti, pa zato već jeste. I ponovo u odsudnim momentima Pavel sanja, ovog puta pred svoj odlazak iz Trsta za Sankt Peterburg. Sanja već toliko puta pominjan neobični vrt, prepun biljaka koje se nikad u stvarnosti ne bi srele – mahovine tundri i ljiljani, sekvoje i jasmini, agave i trešnje – kao da je sav biljni svet Nojeve barke zasađen baš u tom vrtu. Na zatalasani pesak pred sobom, kao na obalu posle burne plovidbe morem, kao u blago zatalasanu ravnicu iz opisa Marte Kovač, Pavel Volkov će najzad zakoračiti. Ili će to učiniti Pavle Stojanovič. „Imena nisu važna; ona se ionako menjaju.“

Sto pedeset godina kasnije istoričar Pavle Vuković takođe će proći kroz vrtna vrata, bežeći od sovjetskih aparatčika u Mađarskoj, pre toga, zahvaljujući Drugom svetskom ratu zakoračiće iz jednog društvenog i državnog sistema u drugi, praćen senima tršćanskih Srba i grofa Brankovića. Jasmina Vrbavac nagoveštava da bi ovo pojavljivanje Pavela Volkova u liku Pavla Vukovića moglo predstavljati zametak priče o metempsihozi koja će dominirati Petkovićevim romanom „Savršeno sećanje na smrt“ (2008). Dakle, zaista nisu važna imena, važna je priča, ma koliko nepouzdana bila, važna je sudbina, jer predstavlja različita tumačenja priče i važne su beskrajne niti kojima pisac spaja te dve, stvarajući junake koji plove, hodaju ili beže ka drugim pričama.

---

(odlomak iz duže studije)

Autor: Nataša Gojković