Stranci u noći, razmena žanrovskih konvencija – prikaz romana „Opekotine“, autorke Lore Lipman

Junsko veče u Belvilu, država Delaver, beznačajnom gradiću okruženom kukuruznim poljima i farmama pilića. Niko se ne zaustavlja u Belvilu. To je mesto kroz koje ljudi prođu putujući ka nekom drugom odredištu: ka obali, ka nekom velikom gradu. Pa ipak eto njih, dvoje stranaca koji su se našli na susednim barskim stolicama u lokalnom baru/restoranu, po imenu „Haj-ho“. Oboje imaju tajne. Poli Kostelo beži, i to ne od jedne, već od više stvari iz prošlosti, a Adam Bosk je u potrazi za nečim, mada verovatno ne za onim na šta on misli.

Prvo što Adam primećuje su Poline opekotine. „Zašto bi jedna riđokosa žena koja je odavno prevalila tridesetu tako neiskusno pogrešila?“ To je samo prvo od mnogih neizgovorenih pitanja. Roman „Opekotine“ je prepun junaka koji u odsutnom trenutku propuste priliku da postave očigledno pitanje: ljudi koji se suzdržavaju jer nisu voljni da otkriju svoju poziciju; ili zato što bi pokazivanje interesovanja za nekoga moglo da ohrabri tu osobu da se zaljubi u njih; ili zato što nisu dovoljno pametni da bi bili radoznali; ili zato što se užasavaju mogućnosti da njihovi strahovi postanu stvarnost.

Ali sve to dolazi kasnije. U ovom trenutku, Adam i Poli sede na svojim barskim stolicama čuvajući svoje tajne i ispijajući svoja pića (on je naručio crveno vino, i odmah zažalio kada mu je sipano ohlađeno vino; ona pije viski – sa ledom, naravno) i odmeravajući jedno drugo. Adam „ne kreće punom snagom. Nije on takav. Ne mora da bude takav, ako to ne zvuči previše oholo. To je prosto činjenica: on liči na Barbinog Kena, kada bi Ken bio preplanuo tokom čitave godine.“ (Priznajem da sam ovde ustuknula. Da li bi se ijedan muškarac poredio sa Kenom-lutkom?) Vrlo brzo, par počinje da razmenjuje duhovitosti i podrugljive komentare karakteristične za crno-bele popodnevne filmove u kojima likovi govore pre da bi nešto sakrili nego da bi nešto otkrili, pa čak i kada se dopadaju jedno drugom.

Budući da nijedno od njih ne žuri da napusti grad, sreća je što „Haj-ho“ ima slobodna radna mesta i uskoro, novopečena konobarica i novopečeni kuvar – da ne poverujete, ali Adam poseduje zadivljuću veštinu u kuhinji – jedno drugom dodaju porudžbine i tanjire sa stejkovima, gradeći odnos koji samo podseća na ljubavnu priču.

Iako je Lora Lipman radnju romana „Opekotine“ smestila u 1995. godinu, pre nego što su Guglovi pretraživači znatno otežali nestajanje sa lica zemlje i započinjanje novog života na nekom drugom mestu, jasno je odakle je autorka crpela inspiraciju (kao što to i Poli čini, eksplicitno), a to je noar film iz četrdesetih godina XX veka: „Dvostruka obmana“, „Mildred Pirs“, „Poštar uvek zvoni dvaput“. Veza između Poli i Adama je u skladu sa svim pravilima. Njihova veza je loša ideja, strastvena je i osuđena na propast. Ali zar može da bude drugačije? Čitalac od samog početka zna da je Poli uradila nešto neoprostivo; ostavila je muža i trogodišnju ćerku na plaži i poruku u iznajmljenom smeštaju, stopirala je i odvezla se u nepoznatu budućnost, iskočivši u Belvilu kada je vozač spustio ruku na njeno koleno. Znamo da je njen muž podlac, možemo da joj oprostimo što je pobegla od njega – ali od deteta? Stvarno? A ako je Adam u stanju da pređe preko toga, šta možemo da zaključimo o njemu?

Poli čezne za mirnim životom („Sve što je ikada želela bio je dom, mesto ispunjeno udobnim stvarima. Debeli peškiri, udobne fotelje, mekani tepisi. To ne zahteva mnogo novca, ali zahteva više novca nego što je ona ikada imala. Dosad.“), ali to neće pronaći u Belvilu. Sve senke koje se nadala da je ostavila za sobom – policijsku korupciju, podmetanje požara, prevare sa osiguranjem, iznevereno poverenje i, neizbežno, ubistvo – polako je sustižu. Ako ovi elementi zapleta ne deluju dovoljno dinamično, to je zato što što autorka želi da preispitamo sopstvene pretpostavke. Zbog čega su ti zločini nekako manje ubedljivi, manje užasni od Polinog napuštanja deteta? Razotkrivanje toga čitaocima otkriva i nešto potpuno neočekivano. Poslednje scene možda više odgovaraju nekom sentimentalnijem romanu, ali do tog trenutka svi će poželeti da ova teška, oštećena Poli pronađe svoju sreću.

I tako je roman „Opekotine“, iako na prvi pogled hladan i uvrnut, prikazao više emocija nego što se moglo očekivati. Izdašan je i u drugim stvarima. Specifična atmosfera neuglednog gradića Belvila, takođe je vrlo vešto opisana: motel i park sa prikolicama, ispražnjena Glavna ulica i, naravno, „Haj-ho“ gde se stalne mušterije okupljaju da gledaju „neizbežnu utakmicu Oriolsa na neizbežnom televizoru sa neizbežnim smetnjama“. Ali u tome ima i lepote. Vidimo i ogromno crveno sunce koje uranja u kukuruzna polja; pod nogama osećamo rosu.

S vremena na vreme neki sporedan lik koji bi u drugom romanu možda dobio jednu ili dve rečenice, ovde dobija i čitavo živopisno poglavlje. Tu je nedavno ostavljeni homoseksualac P.I. koji sitničari zbog salate šefa kuhinje; zaposleni u video-klubu ponosan zbog svog izbora osoblja; domaćica koja je napravila mermernu radnu površinu nasred kuhinje i na nju stavila flašu od mleka ispunjenu belim ružama; i njena sestra koja nema ništa od toga.

Ljudi ulaze i izlaze iz narativa sa sopstvenim teretom i preokupacijama. Ono što odluče da podele sa nama je vrlo subjektivna stvar i nije uvek od važnosti, makar ne direktno, a ovaj žamor glasova romanu daje vrlo ubedljivu dubinu i teksturu. Imamo osećaj da smo se očešali o mnoge živote, mnoge različite verzije istine. „Priče su kao testo“, zaključuje Poli, razmišljajući o vrlo klizavom terenu kakav je mit o porodici. „Ubaci svoje prste u svoje priče, preuredi ih, ali nemoj da preteraš.“

Autor: Harijet Lejn
Izvor: nytimes.com
Prevod: Maja Horvat