Laguna - Bukmarker - Sto četrdeset godina od rođenja Franca Kafke: Div koji je išao kao patuljak - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Sto četrdeset godina od rođenja Franca Kafke: Div koji je išao kao patuljak

Verujem da smo svi mi, ceo svet i svi ljudi, bolesni i da je on jedini zdrav, da on jedini dobro shvata i pravilno oseća. I da je on jedini čist čovek. A pri tome na celom svetu ne postoji niko drugi ko bi imao njegovu ogromnu snagu: tu apsolutno neuništivu nužnost ka savršenstvu, ka čistoti i istini. To je tako, do poslednje kapi krvi, znam da je tako – pisala je Milena Jesenska o Francu Kafki njegovom velikom prijatelju Maksu Brodu, uveliko pošto je njihov odnos bio završen.

Juče se navršilo 140 godina od rođenja književnog genija, koji je za samo četiri decenije života ostavio neizbrisiv trag u svetskoj književnosti. Iako je Jesenska, zbog popularnosti svoje autobiografske knjige „Put do jednostavnosti“ (i piščevih „Pisama Mileni“), najpoznatija Kafkina ljubav, ovaj asketa imao je još dve značajne žene u životu: verenice Felis Bauer i Doru Diamant koja je ostala s njim do poslednjeg daha.

Zahvaljujući knjizi Hans-Gerda Koha, koji se od 1981. godine bavio istraživanjem o životu i delu velikog pisca, nastala je zbirka sećanja „Kada sam susreo Kafku…“, u kojoj njegovi savremenici otkrivaju mnoge nepoznate detalje o ovoj jedinstvenoj ličnosti, čija je slava obasjala svet tek posle piščeve smrti. Tako se među koricama našlo i nesvakidašnje svedočenje Alojza Gitlinga, s kojim je kao doktor prava radio u Radničkom osiguravajućem društvu u Pragu:

„Bio je desna ruka predsednika odeljenja. Ophođenje prema službenicima bilo je puno obzira, klonio se poverljivog ličnog odnosa i izbegavao sve političke razgovore. Bio je u njemu neki pritisak, radio je preko svojih snaga. Kafkina spisateljska delatnost tada je bila veoma snažna. Misli i planovi koje je imao rasli su neizmerno. Radio je intenzivno i užurbano kao da je slutio da neće dugo živeti, a ipak ima puno da kaže svetu.“

Visok, mršav, slabašan, zadržavao je svoj osmehnut izraz i kad ga je već uveliko mučila bolest. „Nadzemaljske finoće duše i kristalno jasnog duha“, po sećanjima savremenika znao je da svima otkrije svoju svetlu stranu: „Bilo je to kao da je čovek ušao u osunčano more koje ima na hiljade iskričavih talasa – i zaslepljen mora da zatvori oči da bi potražio manju svetlost“. Jednom od njih, na opasku da će ozdraviti i da će budućnost sve dobro urediti, odgovorio je:

„Budućnost je već ovde, u meni. Promena je moguća samo u ispoljavanju skrivenih rana. Svaki optuženik se trudi da odgodi konačno izricanje kazne... Čitav život je samo fragment.“

Ipak, možda su „najživotnije“ uspomene njegove poslednje ljubavi Dore Diamant, s kojom se prvi put susreo na Baltičkom moru, godinu dana pre smrti. Imala je samo devetnaest godina. U to vreme dobrovoljno je radila za jedno odmaralište berlinskog Narodnog doma u Miricu.

„Bio je visok i vitak, imao je tamnu kožu i pravio je velike korake, tako da sam u početku verovala da je polu-Indijanac, a ne Evropljanin. Pomalo se klatio u hodu, međutim, uvek je hodao uspravno. Na njegovom licu najmarkantnije su bile oči, širom otvorene, ponekad čak suviše otvorene, kao da je želeo da govori ili da sluša... Ne verujem da je depresija bila njegovo najistaknutije obeležje. Ona se nije javljala u pravilnim razmacima i najčešće je imala neposredni povod koji se tačno mogao utvrditi.“

Tako, izuzetno osetljiv za sve što ga okružuje, u vreme visoke inflacije vraćao se iz grada deprimiran:

„Mogao je satima da stoji u redu i to ne da bi nešto kupio, već zbog osećanja da tu teče krv mučenika i zato je tu morala da teče njegova krv. Tako je doživljavao zajedništvo sa nesrećnim narodom u nesrećno vreme.“

Koliko je intenzivno osećao svačiji bol, svedoči i priča o susretu s nepoznatom devojčicom u parku, koja je neutešno plakala zbog izgubljene lutke. „Tvoja lutka je upravo na putovanju. Ja to znam, napisala mi je pismo.“ Rekao je i da je njemu maloj vlasnici poručila da će joj pisati svakog dana. A onda je, zaista, svakog dana pisao po jedno pismo u kome je devojčicu „lutka“ obaveštavala o svojim avanturama. Ta igra trajala je tri sedmice. Znao je da joj mora doći kraj, pa je odlučio da lutku „uda“! Kako kaže Dora Diamant, Franc je taj mali konflikt u detetu razrešio – umetnošću.

Jedna od njegovih poslednjih autobiografskih priča „Izgradnja“ napisana je tokom jedne jedine noći. Imao je panično osećanje straha od povratka kući, u praški roditeljski dom. Želeo je da spali sve što je napisao, pa je Dora na njegove oči to i uradila:

„Smatrao je da sve ima svoje kosmičke uzroke, čak i svakidašnje stvari. Ta predstava se može naći na Istoku, ta čežnja za celinom života. Kafka je to osećao. Zapad je zaboravio i zbog toga ga je napustio Bog. Čini mi se da to može biti jedan od razloga zbog čega danas postoji toliko interesovanje za Kafku: svest da nas je Bog napustio.“

Kasnije se Dora kajala što je spalila neke njegove radove, ali bila je mlada, a „mladi ljudi žive u sadašnjosti, ne u budućnosti“. Svedoči i da se u Berlinu oslobodio tiranije prošlosti: nije mrzeo Prag, ipak, mučio ga je strah da će ponovo postati zavisan od svojih roditelja:

„Želeo je da se oseća kao običan, mali, prosečan čovek bez posebnih želja i potreba. Imali smo mnogo planova. Tako smo jednog dana mislili da otvorimo lokal: želeo je da bude konobar. Na taj način je mogao da posmatra a da sam ne bude viđen. Nalazio bi se u središtu svakodnevnog života. U osnovi je to i radio, mada na svoj način.“

Ručni sat je bio jedna od stvari koje je posebno voleo, za razliku od telefona – gajio je odvratnost prema njemu i smetala mu je zvonjava, pa je uvek Dora odgovarala na pozive:

„On je privlačio svakoga i ljudi su ga posećivali sa određenim svečanim osećanjem kao da su pažljivo hodali na vrhovima prstiju ili po mekom tepihu. Obično smo bili sami i Kafka mi je često čitao Grimove i Andersenove bajke...“

Kad se vratio u Prag, Dora je ostala u Berlinu jer on nije želeo da dođe u grad i kuću „iz koje je poticala sva njegova nesreća“. Zbog mržnje prema ocu osećao je krivicu, o tome joj je pisao i u svojim pismima koje joj je (zajedno s „Dnevnicima“) kasnije oduzeo Gestapo i nikad nisu pronađena. Ponovo su se sreli u sanatorijumu u Vinervaldu, kad mu je prvi put ustanovljena dijagnoza – tuberkuloza grkljana. Zbog nje više nije smeo da priča i zato se s njom sporazumevao pišući. Njegova poslednja ljubav sledila ga je i u sanatorijum u Klosternojburg-Kirling, u blizini Beča. Tu je i preminuo 3. juna 1924. godine. Njegov lekar Ludvig Neklen s tugom je žalio što u to vreme još nije postojao streptomicin, a s njim ni šansa da preživi...

Kafkin najbliži prijatelj Maks Brod, zahvaljujući kome su nam danas dostupna najpoznatija piščeva dela, isticao je da se Franc „nikada i ni pod kakvim uslovima ne bi borio za slavu“. Motiv njegovog života bio je ostati u pozadini, biti neupadljiv:

„I taj div je išao među nama kao patuljak. On nije dopuštao da ga prepoznaju.“
Balzak i Šekspir

Nije voleo Balzaka. Šekspira je voleo još manje jer uopšte nije voleo teatar. Pomisao da bi „Proces“ ili „Zamak“ mogli biti na bini, ili čak na operskoj sceni, verovatno ga je ostavljala bez reči – bio je uveren njegov izdavač Vili Has, koji je 1952. prvi objavio Kafkina „Pisma Mileni“.

Pa ipak, Oskar Baum koji je pripadao krugu njegovih najbližih prijatelja, svedoči da je Kafka prolazeći pored jedne knjižare ugledao Šekspirovog „Hamleta“ i svakodnevno iz te knjige čitao razgovore Horacija i njegovog prijatelja.

Autor: Vukica Strugar
Izvor: Večernje Novosti
Foto: Wikimedia Commons
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz romana skrivena devojka lusinda rajli ponovo hara književnom scenom laguna knjige Prikaz romana „Skrivena devojka“: Lusinda Rajli ponovo hara književnom scenom
26.12.2024.
Kada je Lusinda Rajli preminula 2021. godine, čitaoci su verovali da je tu zaista kraj. Međutim, od tada je njen sin Hari Vitaker završio njenu poslednju, nedovršenu knjigu iz serijala Sedam sestara, ...
više
iz ugla prevodioca maca na recept  laguna knjige Iz ugla prevodioca: „Maca na recept“
26.12.2024.
Šta da radite kada ste pod stresom zbog posla, ne možete da spavate ili vam jednostavno treba uteha? Klinika Kokoro ima odgovor – prepisaće vam macu na recept! Šo Išida, autorka romana „Maca na rec...
više
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
26.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
sve počinje od nas samih mnoštvo emocija na dizgramovoj promociji knjige sebi duguješ sve  laguna knjige Sve počinje od nas samih: mnoštvo emocija na Dizgramovoj promociji knjige „Sebi duguješ sve“
26.12.2024.
D. I. Zoranić, poznatiji kao Dizgram, predstavio je knjigu „Sebi duguješ sve“ i družio se sa čitaocima u sredu 25. decembra u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.   Pored autora, koji j...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.