Na pitanje kako se oseća pisac kada vidi svoje delo oživljeno na sceni, Desnica je odgovorio: „Kao čovek koji je na šetnji izgubio dete, pa mu milicioner donese drugo, daleko lepše, daleko bolje odeveno – ali tuđe. Samo autoru se u dnu srca čini kao da je njegovo bilo malčice pametnije.“ Stefane, nakon dramatizacije romana „Ja sam Akiko“, kako se Akiko tebi vratila? Lepša? Bolje odevena? Kao tvoja ili tuđa?
Akiko je ruhomenjalica: uvek se vraća drugačija. Volim tu njenu moć metamorfoze, transformacije. Olako se prilagođava daskama, olako se prilagođava velikom platnu. Ne mari za vreme. Ne mari za prostor. Ni za šta ne mari. Uostalom, radujem se i veseli me kada je reč, kada je literatura osnova, potka, inspiracija za dalje: za dramski isečak, za scenario, za kolaboraciju. U Srbiji je lik Akiko oživela glumica Sofija Mijatović. Na neverovatan, magičan način. Isidora Vlček u Novom Sadu, u mini-formi. U Makedoniji je oživela glumica Mirjana Ristov, u duodrami, sa glumcem Radom Aleksovskim. Postoje šanse da sledeće godine oživi i u Hrvatskoj, u Zagrebu. Možda i Najdan iz romana „
Kaput od mahovine“ uskoro bude opozorišten...
Postoji nepisano pravilo među piscima – pisac je onoliko uspešan koliko ima oživljenih i autentičnih likova. Od svih tvojih likova Akiko se jasno osamostalila. Šta je tako posebno i pamtljivo u vezi s njom?
Smešno je, ujedno i tragično: Akiko se mnogo, mnogo brže od mene osamostalila. Nisam previše ponosan na tu činjnicu, ali se lako može objasniti. Znatno ranije sam književno sazreo nego životno. I to se iz dana u dan primećuje. Eto, tri dana sam, usled ovih julskih vrućina, menjao baterije, pritiskao dugmiće, pokušavao da uključim klimu u garsonjeri u koju sam se nedavno doselio. Tri dana sam pokušavao sve dok nisam primetio da nije ni uključena u struju. Toliko o meni. Dosta je… A što se tiče moje književne junakinje, sem što je pametnija i hrabrija, ona mnogo više putuje nego ja: iz ruke u ruku. Te je pored plaže, te u avionu, te na policama. Vrcava je, zaigrana, slobodna. Intuitivna, lucidna, vragolasta. To je nešto što je opisuje. Valjda je zato čitaoci i vole.
Da bi bio dobar dečji pisac, pretpostavljam da je neophodno sačuvati dete u sebi. I dobar odrasli čitalac tvojih romana, bez deteta u sebi, ne bi mogao osetiti tvoju poruku. Kako održavaš tu zaigranost, koji su ti metodi?
Opažati. Opažati. Opažati. Recimo, nedavno su završene „Zmajeve dečje igre“ u Novom Sadu. Pripala mi je čast da otvorim festival. Kao i laskavo prizanje – „Zmajev pesnički štap“. Bilo je zaista divno, kao i svake godine. Poslednjeg dana mog boravka na festivalu spakovao sam svoje stvari i napustio hotel „Vojvodinu“. Na šetalištu, dok sam koračao ka prostorijama ZDI, u rancu je iz ležišta drvene kutije ispao štap. I sve vreme dok sam išao, uz korak, čulo se: tk, tk, tk. Kao nekakav starinski časovnik. Časovnik koji otkucava. Prva pomisao mi je bila užasna, nešto kao otkucavanje, poslednji trenuci, kraj, smrt, puf. Loš asocijativni niz, sve u svemu. A onda sam pomislio, stani, porazmisli, možda sat otkucava i
time (igra rečima – eng. vreme) ti govori: „Ovo je tvoje vreme.“ U suštini, tako se zabavljam. Nasumice. Asocijacijama, analogijama. „Šta bi bilo kad bi bilo“ situacijama. Ponešto i zapišem.
Da li je možda i najbitnije u pisanju za decu ne potceniti ih? I shvatiti da se deca ne rađaju kao bele hartije, već sa sobom donose i svoj temperament. A da, čim dobiju moć govora, lucidnost i zrelost njihovih pitanja znaju da nas zgranu. Kakvi su čitaoci deca? Zahtevni? Strogi? Pre svega iskreni?
Oni ne razumeju svet oko sebe, oni ga osećaju. Tu smo slični. Imaju dobar njuh: mogu da nanjuše kada ih neko zavitlava ili potcenjuje. Tu smo različiti. Imaju znatiželju: da istraže, da saznaju, da otkriju. Bar se nadam, verujem. Što se mene tiče, sve vreme samo pokušavam da budem znatno luđi i šašaviji nego što su oni. U književnom smislu. Pokušavam da ih zabezeknem, zbunim, začudim. Zzz. Da se zamisle nad nečim što je šašavo, maštovito. Bilo da je to priča o dečaku Najdanu kome raste drvo iz leđa ili da je reč o devojčici Mančelini koja pokušava da upakuje tišinu u svetlucavi pak-papir. To su moji pokušaji, da to što pišem, da im je blisko. Toliko blisko da mogu da se identifikuju, pronađu. Ili da, na kraju krajeva, kažu: „Nije loše. Mož’ da prođe…“
Da li je za pisca detinjstvo nepresušan izvor? I sa kojim osećanjem se sećaš vlastitog?
Žmurke. Dok smo ih igrali, dok smo žmurili, u stvari, detinjstvo se skrivalo, ne mi. Tako to nekako vidim, izvrnuto. Zavlačilo se pod kožu, u kovrdže, u svako čulo. Jer kako drugačije objasniti čarobnu pojavu, kako objasniti tu suptilnu moć detinjstva da se pojavi niotkuda. Kad zagrizeš kajsiju ili kada osetiš miris bitumena. Tako da, svog odrastanja se sećam, ne tako što sednem i pokušavam da se setim, nego tako što ga zagrizem. Ili tako što ga namirišem. I onda se vrate osećanja, onda niknu prizori. Prizori koji imaju ukus, prizori koji imaju miris. Bude i ljudi. Dalekih, dragih. Valjda tako otpočinje svaka nostalgija.
Autor: Kosta Kosovac
Izvor: Politika