Šta s njom nije u redu?

Tina je jedna sasvim obična njujorška domaćica. Njen muž je novopečeni bogataš, advokat i beskrupulozni oportunista u stalnoj trci ka vrhu društvene lestvice. Imaju dvoje anđeoske dece koja neretko pokazuju svoja đavolska lica, i veliki stan blizu Central parka pun unikatnog nameštaja. Pa ipak, sa Tinom nešto nije u redu. Ko bi bio nesrećan u tako idiličnom okruženju koje kao da je izašlo iz kataloga sedamdesetih u Americi, u vreme ekspanzije konzumerizma i njenog nukleusa, porodice više srednje klase?

I sam izraz je dovoljno indikativan. Kaže se „s njom nešto nije u redu“ – jer je čak i jezik koji opisuje žensko iskustvo pasivan. Ipak, Tina je obrazovana na Univerzitetu Smit i mladost je provela u raspusnim umetničkim krugovima. Želela je da postane slikarka i uživala, kao i svaka seksualno oslobođena mlada Amerikanka iz dobrostojeće porodice, u dobrobitima koje su donele šezdesete u Americi. Ali posle raskida sa ekscentričnim umetnikom ona pada u depresiju. Terapeut koji joj je, po njenim rečima, „isprao mozak“ vratio ju je na fabrička podešavanja i Tina počinje da traga za savršenim mužem.

A onda je naišao Džonatan. Ona je za njega bila studentkinja sa Smita – vesela, lepa i obrazovana, ali bez istinskih ambicija koje bi pomutile njegove planove. A on za nju momak sa Harvarda, obećanje boljeg života, neko sa jasnom vizijom ko će zabludeloj mladoj ženi dati ideju šta želi od svog života.

Međutim, kada se posle nekoliko godina braka Džonatan naglo obogati, sve se menja. Mladi borbeni advokat koji je sanjao da postane poslanik postaje renesansni čovek dvadesetog veka, kog su dobici na berzi pretvorili u kapitalistički hibrid: i poslovni čovek i partner u advokatskoj kancelariji, i poznavalac umetnosti i bogomdani intelektualac, i čovek uzbudljivog društvenog života, krava-muzara za umetnike koji parazitiraju u tim krugovima i traže sponzore za svoje elitističke poduhvate.

Ekskluzivnost njihovih sudbina ogleda se u konzumiranju ukusa koji nameću nepisana pravila njihove klase, a prenose se isto tako ekskluzivno, od usta do usta. Pritisak društva u vreme brutalnog kapitalizma zahteva od parova da žive i troše na određeni, marketingom strogo utanačeni način. Savremeni brak u kome je žena žrtva na oltaru institucije patrijarhata, čija se sreća ogleda u beslovesnom trošenju novca. Mir, harmonija i neki jednostavniji život za kojim jadna, pomahnitala Tina čezne – nisu mogući.

U porodičnom životu u kojem su ulozi preveliki – više novčani nego emotivni – Tina nema izbora. Ona počinje da vara muža ne bi li mogla da nastavi da igra ulogu koja joj, kako kaže na jednom mestu, ipak savršeno pristaje. Šta je ona van svoje uloge domaćice koja se kreće u prestižnim krugovima, čija deca idu u prestižne škole, a ona obavlja kupovine u sve jednako prestižnim radnjama i buticima?

Tinu ideja o razvodu izluđuje, jer će je to izbaciti iz jedine uloge koju poznaje. A ako ta uloga podrazumeva stalnu supresiju sebe, onda je sve deo iste predstave. Malo histerije, drame i besa samo je nuspojava perfektno uvežbane uloge njujorške domaćice.

Kad sam došla dovde, znam za šta ću se opredeliti i šta ću biti. Ko? Ko je to? Pa naravno, Tabita Tvičit Danvers. Dama sa keceljom. I računima. I ključevima. To sam ja. To sam tako ja i za živu glavu ne mogu da shvatim kako mi to ranije nije došlo do pameti. Pretpostavljam da mi uglavnom Džonatan to nije dozvolio. Ne slaže se sa njegovom zamisli o tome kako treba da izgleda žena čoveka renesanse. E pa, pokušavala sam da budem onakva kakvom me je on zamišljao, pokušavala sam da budem svašta, ali sad znam. To ću biti, i ako se Džonatanu ne dopada, može da poljubi i ostavi. Ja, dama sa keceljom.

A šta želi Tina? To ne možemo da znamo. Društvo ne pruža mnogo mogućnosti mladim ženama. I danas, mnogo decenija nakon simptoma koje je Sju Kofman tako lepo mapirala u svom debitanskom romanu, ženama je nametnuto da budu uzorne supruge ili raskalašne buntovnice. Mnogo suptilnija životna rešenja za žene i dalje nailaze na onu jednu suštinsku prepreku: Tinu u nama. Sve moramo da pronađemo Tinku u sebi, kako je naziva u jednom snishodljivom mondenskom maniru njen bogomdani suprug. I sve možemo svoje sudbine da pronađemo negde između prozaičnih muževa i ljubavnika koji su poput Džordža, po Tininim rečima, senzacionalistički sadista, egomanijak čiji ego neprestano manifestuje najgnusnije aspekte svoje ličnosti i time neodoljivo privlači žene – jer su žene postale tako vešte u suzbijanju svog „ja“ i čeznu za nekim ko čini upravo suprotno.

Zašto bi mi smetali sado-mazohistički aspekti ovog odnosa kada jedan takav već postoji. Zašto ne bismo pogledali istini u oči: ogromno je olakšanje to raditi javno i isterivati to iz sebe, umesto prikrivati, prigušivati domaćom atmosferom, kao što činimo Džonatan i ja. Jedino se i sada pitam: kako sam, dođavola, ja postala tako prokleti mazohista i dobrovoljna žrtva? To je rezultat preterivanja u ulozi pasivne žene, ovčice u rukama Džonatana, snažnog muškarca.

„Dnevnik besne domaćice“ je upozorenje za svaku ženu: da neće živeti sa mužem kog posle nekoliko godina braka više ne može da prepozna, da neće biti ravnodušna prema svojoj deci, da neće imati ljubavnika sa kojim je sadomazohistički odnos supstitucija za pasivnu ulogu u bračnom životu i njeno gnušanje prema sebi jer na to pristaje.

Pa ipak, kao što u svom predgovoru kaže Vedrana Rudan, sve smo mi u nekom trenutku, a neke uvek, Tina. Sve smo mi pomalo žene kojima je terapeut ili konzumerizam isprao mozak i uverio ih da znaju šta žele. A šta zapravo želimo i danas je jednako nejasno kao i one 1967. kada je „Dnevnik besne domaćice“ izašao. Preteča čiklita, žanra koji je pomalo luckast način suštinski bavi ženskim pitanjem, ovaj roman je već decenijama gorko čitalačko iskustvo – kao upozorenje, kao naravoučenije – da nisu tako nepresušne mogućnosti u životu jedne žene, kako nam dvadeset prvi vek obećava. Zato ga moramo čitati, da bismo možda malo bolje spoznale mehanizme obmane koji će, ako ih makar malo nismo svesne, voditi život umesto nas.

Autorka teksta: Nevena Milojević