Šta je to što „Velikog Getsbija“ čini velikim?

Nakon pojave filmske adaptacije Ficdžeraldovog klasika na velikim ekranima, zahvaljujući Bazu Lurmanu, nije teško uočiti zašto nas ova poučna priča o dekadentnom srozavanju američkog sna i dalje intrigira.

Nazivali su ga „ultramodernistom“ i odbacivali njegove romane kao precenjene, proricali im da će pasti u zaborav, opisujući ih kao „bespotrebno i zaborava vredno putovanje prvom klasom“. Kada je 10. aprila 1925. godine objavljen njegov treći roman, osvanule su uobičajene kritike: „Dasa se samo baškari. Verovatno mu je to samo razonoda... Meni nikada niko nije uspeo da objasni zašto bismo ga smatrali književnikom, ili se bilo ko od nas ophodio prema njemu kao da to stvarno jeste.“ U poslednjem trenutku je zamolio svoje urednike da naslov njegovog novog romana promene u Under the Red, White and Blue (Pod crvenim, belim i plavim), ali je bilo prekasno. Moderni roman F. Skota Ficdžeralda o Americi u doba džeza, ostaće upamćen pod nazivom „Veliki Getsbi“, koji je jedan od anonimnih kritičara opisao kao „jedan od hiljadu savremenih romana kome se mora pristupiti isto kao što bi prosečna osoba željna razonode pristupila jeftinoj zabavi, bez upotrebe moždanih vijuga i preteranog obraćanja pažnje na ono što bi eventualno mogla iz njega da izvuče kao pouku“.

Roman „Veliki Getsbi“ će ipak zainteresovati javnost, ali na način na koji prvobitna čitalačka publika nije mogla ni da zamisli. Skoro 90 godina od nastanka, „Veliki Getsbi“ se redovno svrstava među najbolje romane napisane na engleskom jeziku, sa milionima prodatih primeraka godišnje širom sveta. Ovaj ne preterano obiman roman o prikrivenim sanjarenjima i raskošnim terevenkama, o neočekivanom nasilju i neprekidnoj zavisti, obavijen je magijom koju su čitaoci oduvek umeli da prepoznaju. Međutim, poslednjih godina se može primetiti značajan porast interesovanja za roman „Veliki Getsbi“, kao i za život njegovog autora – Ficdžeraldova dela se igraju na pozornicama širom sveta. Dela koja duže vreme nisu razmatrana, poput poezije, pisama i kratkih priča, iznenada se objavljuju na sve strane i cirkulišu internetom.

Istovremeno, Skotova žena Zelda, često smatrana prvobitnom „flaperkom“ (šiparicom karakterističnom za dvadesete godine 20. veka), takođe doživljava preporod u vidu pozorišnih komada koji govore o njenom životu kao i nekoliko biografija koje su obljavljene u književnoj formi. Kada znamenite ličnosti ponovo stupe u žižu interesovanja javnosti, možete da se kladite da će uslediti komercijalni poduhvati: visoka moda u stilu „Velikog Getsbija“, okupljanja i kokteli sa tematikom prohibicije, perle i trake u kosi, tašnice i futrole za iPhone u art deko stilu, džez muzika i časovi čarlstona iskaču na svakom ćošku.

Sve to – plus filmska ekranizacija pod rediteljskom palicom Baza Lurmana koja je prodefilovala Kanskim festivalom ali i širom Zemljine kugle. Leonardo Dikaprio igra glavnu ulogu, ulogu sanjara sa sumnjivom prošlošću, dok Keri Maligen tumači ulogu Dejzi – površne žene koju obožava, a njenog muža, takođe površnog čoveka koji maltretira ljude oko sebe – Toma Bjukenona, igra Džoel Edgerton. Tobi Megvajer imao je verovatno najteži zadatak, da izgradi lik na osnovu glasa pripovedača – diskretnog i skromnog Nika Karaveja – što je teže čak i od građenja privlačnog, paradoksalnog i nestvarnog lika Džeja Getsbija.

Do danas je roman doživeo četiri filmske adaptacije, s tim da je verzija iz 1974. godine, koju je režirao Džek Klejton a scenario napisao Frensis Ford Kopola sa Robertom Redfordom u ulozi Getsbija, nastala 40 godina pre poslednje verzije koju je režirao Baz Lurman. Adaptacija iz sedamdesetih godina biće prva koja je snimljena u boji. Lurmanova sklonost ka ekstravaganciji čini ga savršenim izborom za adaptaciju romana poput „Velikog Getsbija“, premda roman nije toliko naivan koliko se na prvi pogled čini, a Lurman je pak poznat po svojoj razuzdanosti.

Prvi utisci ukazuju na to da filmom preovladavaju dekadencija, hedonizam, ekstravagancija i razvrat. Premda je reputacija ovog romana takva kao da ne govori ni o čemu drugom osim o provodu, u Ficdžeraldovom delu se zapravo odigravaju svega tri zabave, od kojih je samo jedna raskošna na način na koji javnost doživljava „Velikog Getsbija“. Prva zabava je privatno okupljanje u stanu Mirtl Vilson, ljubavnice Toma Bjukenona, gde će joj Tom slomiti nos zbog sitnice kao što je pominjanje Dejzinog imena, imena njegove žene. Treća i poslednja zabava se odigrava u Getsbijevoj vili, gde Ficdžerald koristi priliku da preokrene dotadašnji bezbrižni i zavodljiv ton romana u atmosferu razočaranja: zabavi prisustvuju Dejzi i Tom, a njihov prezir prema svetu kome Getsbi pripada ogoliće njegov lažni sjaj – sve kitnjaste slojeve kojima je zamaskiran. Samo u sceni u kojoj se odigrava druga zabava, na kojoj Nik lirski sagledava svu raskoš, reditelj uspeva da pretoči one magične trenutke iz proznog dela koja ostaju u sećanju čitalaca – kretanje devojaka uz usputne šapate, moljce i šampanjac, glasove operskih pevača, žućkaste muzičke tonove koji se stapaju sa plavetnilom vrta – mada i ovoj pijanci nedostaje ono po čemu se prepoznaju Lurmanove vizije.

Iako boje igraju ključnu ulogu u romanu, prva sačuvana filmska adaptacija iz 1949. godine, u kojoj glavnu ulogu tumači Alen Led, snimljena je u žanru noar filma u crno-beloj tehnici. U pravom duhu Holivuda tog doba, gnusno ponašanje junaka dovodi do stvaranja ogromne tenzije koja će na kraju biti razrešena pokajanjem; u poslednjim scenama filma junaci će doživeti transformaciju. Čak će se i u Tomu probuditi pokajanje i pokušaće da spasi Getsbija, dok će sam Getsbi održati prilično nepovezan govor o iskupljenju („Šta će biti sa klincima poput Džimija Geca, ako im neko kao ja ne kaže da nismo u pravu?“). Dvadeset godina pre noar verzije „Getsbija“, snimljen je i nemi film iz 1926. godine, koji je nažalost izgubljen, ali, zahvaljujući nedavno pronađenom pismu u arhivi porodice Ficdžerald, saznajemo da su 1927. godine Skot i Zelda prisustvovali ekranizaciji. Zelda je u pismu upućenom ćerci napisala da je film „rđav i grozan i užasan, tako da smo napustili projekciju.“

***

Diskutabilno je da li bi Ficdžerald uživao u bilo kojoj od pozorišnih ili filmskih adaptacija koje su usledile. „Veliki Getsbi“ je roman koji govori o nadmoći mašte nad stvarnošću, što ga čini teškim poduhvatom kada je reč o valjanoj dramatizaciji teksta. To je roman o slojevitim projekcijama: Getsbi projektuje svoje fantazije na Dejzi, a ne možemo biti sigurni ni da li Nik projektuje svoje fantazije na Getsbija ili je pak jedina osoba koja može da pronikne u ono što se krije ispod Getsbijeve površine – da je to jedan zaista veličanstven čovek.

Među prvim negativnim našla se i kritika uticajnog novinara H. L. Menkena, koji je „Getsbija“ opisao kao nešto više od „glorifikovane anegdote“. Razumljivo potresen zbog opšteg kritičkog stava i neuspeha koji je roman doživeo, Ficdžerald je u pismu svom prijatelju Edmundu Vilsonu napisao: „Bez zavisti, bez poređenja baba i žaba, ako je moj roman anegdota, onda su to i 'Braća Karamazov'... Od svih kritika, čak i onih najpohvalnijih, nijedna nije pronikla u srž onoga o čemu knjiga govori.“ Isto bi se moglo tvrditi za dramatizacije koje će uslediti, jer preovladava mišljenje da se udaljavaju od onoga što je bit ovog književnog dela, a približava mitu koji je oko njega izgrađen. Ono u šta nema sumnje jeste to da bi Ficdžerald bio oduševljen pažnjom i divljenjem koji njegov roman konačno zadobija.

Kada je pisao „Velikog Getsbija“, Ficdžerald je bio jedan od najuspešnijih pisaca tog doba, među najplaćenijima koji su pisali fikciju za časopise. Bio je mlad, gord i ambiciozan; kada je postigao željeni uspeh, osvojio je srce lepotice Zelde Sejr i par je ubrzo postao čuven po lumpovanju; slika i prilika „flaperke i filozofa“, bili su oličenje doba džeza – prezime Ficdžerald postaće sinonim za ovu eru, za koju se njihova imena i dan-danas vezuju.

Međutim, Ficdžerald je imao i ozbiljne umetničke ambicije, tako da kada je počeo da piše roman „Veliki Getsbi“ na umu je imao „promišljeno umetničko dostignuće“. „Želim da napišem nešto novo“, napisao je svome uredniku Maksu Perkinsu leta 1922. godine, „nešto nesvakidašnje, predivno, jednostavno i sa obiljem detalja“; dodaće i da njegov novi roman mora biti „nešto najbolje što sam u stanju da napišem ili, kako ponekad osećam, nešto bolje od onoga što sam sposoban da napišem“. Od prve do poslednje korice, ovo delo govori o težnjama, o tome kako naša dosezanja prevazilaze naše kapacitete.

Ono što je roman „Veliki Getsbi“ nedvosmisleno učinilo „svežim“ nije prikaz savremenog života, pa ipak, Ficdžerald ništa drugo nije napisao od početka njegove karijere. Još od objavljivanja njegovog prvog romana „S ove strane raja“, čitaoce su šokirali prikazi mlađih generacija – mladih žena i muškaraca koji pijanče, banče, igraju na stolovima, kockaju se i plešu uz (za to doba degutantne) zvukove džeza. Upravo je to jedan od razloga zbog kog prvobitna čitalačka publika nije mogla da uvidi svu „Getsbijevu“ veličinu, jer im je prosto delovalo kao puka reportaža onoga što se dešava u njihovom (savremenom) okruženju.

Ono što tadašnji čitaoci nisu mogli da razumeju i prepoznaju jeste to da ovaj roman, pored toga što je vodič u srce džez ere, takođe pruža zapanjujući uvid u sliku društva koje će uslediti. Da ilustrujemo to jednostavnim primerom: Ficdžerald je napisao jedan od najprefinjenijih romana u istoriji književnosti, koji će na neki način postati poznat kao roman o glamuru. Ali, pored toga, njime razbija mitove koji se tiču slave, raščlanjujući način na koji tračevi postaju valuta u svetu šou biznisa, a došaptavanja lažno merilo nečije veličine. Danas, svako umetničko delo češće podleže „beskrajnoj, vulgarnoj i prividnoj lepoti“ koju diktira fenomen (i kultura) slave, ali zadovoljstva o kojima govori „Veliki Getsbi“ prevazilaze žudnje koje taj svet podrazumeva.

A niko nije bolje poznavao taj svet od Ficdžeraldovih. U jeku dvadesetih godina 20. veka, Skot i Zelda su bili u centru svih zbivanja, što su nastavili da praktikuju sve do početka tridesetih, kada su oboje iznenada krenuli stranputicom. Do tada, Ficdžeraldovi su bili oličenje dobrog provoda tokom prohibicije, a Frensis Skot – glavnog hroničara tog doba.

„Nije bilo mnogo sumnje u to što će uslediti“, napisaće kasnije. „Amerika je krenula najrazmetljivijim putem u istoriji, ikada.“ Već početkom dvadesetih godina, mogao je da nasluti da će „uslediti pomama za bogatstvom i slavom – za svim raskošem, nečuvenom korupcijom i borbom za goli život koju je prohibicija prouzrokovala.“ Kada se sve to pokrenulo, Ficdžerald je zapazio da mu se „pred očima stvarala nova slika američkog života“. Do 1924. godine njegov roman ostaviće neizbrisiv trag, sa radnjom smeštenom u 1922. godinu (tik nakon „kolektivne odluke donete 1921. godine da je pravi trenutak za zabavu i ispijanje koktela“), u želji da ispriča priču o „tome kako je ceo ljudski rod odlučio da se posveti hedonizmu i opredeli za zadovoljstvo“.

Zabava je počela, a svi stanovnici Amerike su bili pozvani. Finansijsko stanje je i dalje stvaralo podelu u društvu, ali ono više nije bilo nepremostivo. U noćnim klubovima (koji su doživeli procvat u doba prohibicije, prim. prev.) rušili su se zastareli društveni konstrukti, time što su nudili prostor u kome su se krem društva i niži društveni slojevi nesmetano susretali. Istovremeno, novostečeni novac dobijen krijumčarenjem i srodnim poslovima, potpomognut potpuno neuređenim berzanskim sistemom, ulio je izvesnim muškarcima, i nekim ženama, vrtoglavu samouverenost i uverenje da se zakon nekad može i zaobići, a sticanje bogatstva će ubrzo postati primamljiva ideja i obrazovanim ljudima. Korupcija se nalazila na svakom koraku, a kršenje zakona je postalo način života. Uprkos takvom stanju u društvu, siromaštvo je i dalje vladalo: naročito među onima koji su se bavili nelegalnim poslovima – među krijumčarima, prevarantima, gangsterima, prostitutkama, provodadžijama i dilerima, ali i onima koji su bili deo legitimnog ekonomskog sistema poput šofera, taksista, portira, sobarica, imigranata iz Evrope ili crnaca sa juga Amerike, koje je velika migracija ka severu dovela sve do Harlema. Noćni klubovi su iskrsavali u svakom kvartu gde se mogla čuti džez muzika, piti džin i plesati uz čarlston i slične plesove toga doba.

Ficdžerald je vrlo rano shvatio da provod neće večno trajati. „U svakom slučaju, to vreme je bilo pozjamljeno – čitav visoki sloj društva živeo je bezbrižno i ležerno, kao grofovi i kao devojčice koje pevaju u horu.“ Nepunih pet godina nakon objavljivanja romana „Veliki Getsbi“, desiće se krah tržišta i uslediće Velika kriza (depresija) koja će zakloniti opštenarodno veselje poput zavese na kraju pozorišne predstave. Ficdžerald će početi da promišlja o vremenu čiji je bio simbol, podarivši nam seriju izvrsnih eseja – My Lost City (Moj izgubljeni grad), Echoes of the Jazz Age (Odjek doba džeza), Early Success (Rani uspeh) i često zapostavljan My Generation (Moja generacija) – i priča, među kojima se nalazi nezaboravna Babylon Revisited (Vavilon nanovo).

***

Doba džeza se možda završilo, ali je otpočelo novo – doba reklama, o čijim prvim nagoveštajima je Ficdžerald pisao upravo u „Velikom Getsbiju“, kao o naciji koja će se potčiniti lažnim božanstvima. Skoro vek kasnije, njegova upozoravajuća priča će početi da nas iznova uhodi i opominje na opasnosti koje iznenadni uspon i krah sa sobom povlače, pomažući nam da sagledamo odraz našeg uporapšćenog društva. Ficdžeralovd junak, siromašni mladi farmer po imenu Džimi Gec, izrašće u Džeja Getsbija koji je „proizašao iz platonske predstave o samom sebi“ i postati oličenje čoveka koji je sam sebe izgradio. Ali Getsbi takođe potire sebe svojom verom u američke mitove i laži: da postoji meritokratija, da možete postati šta god poželite ili zamislite, i da se novcem sve može ostvariti. (Istorijski gledano, ironično je da je Getsbijeva propast posledica toga što novac nije mogao da mu pruži sve što je priželjkivao – dok u savremenom dobu novac to sve više omogućava. Danas se Getsbijeve iluzije ne bi raspršile kao staklo nakon Tomovih „zlih opaski“, već bi mu novac pružio zaštitu i garantovao trijumf – razrešenje zapleta koje bi Ficdžerald smatrao neprihvatljivim.) Getsbi ulaže previše truda u pokušaju da se što više prikaže kao neki plemić, ali ga svaki njegov gest i upućena reč odaju ljudima iz njegovog okruženja. Tom Bjukenen ne veruje da je Getsbi pohađao Oksford zbog toga što nosi odelo jarko roze boje. Sporedni lik, Buljooki, koji je neprestano u pijanom stanju, jasno uviđa da Getsbi izvodi svoj nastup otmenog gospodina. On nije samo varalica, Getsbi je očigledan prevarant.

Međutim, radnja romana skreće u neočekivanom pravcu. Upotreba jezika je gotovo savršena: naizgled nonšalantnom lakoćom prikriva izuzetno oštrouman i dinamičan stil pisanja i pažljivo definisan ugao posmatranja. Ovo je roman koji simbolišu tri tačke (...): jer kao čitaoci moramo uspeti u onome u čemu Getsbi nije, a to je da čitamo između redova. Pozlaćen (u stilu art dekoa) književni jezik, kojim se Ficdžerald služi, izuzetno je rizičan potez – uvek na granici da preraste u kič, poput Getsbijevog odela roze boje. U nekoliko navrata će ipak omanuti: na primer, u sceni kada Getsbi ponovo sretne Dejzi, ili kada shvati da je zaljubljen u nju, gde autor piše kako bi „sisao bradavicu života i nagutao bi se njegovog neuporedivog, njegovog čudesnog mleka“. Ponekad, čak i klasična dela mogu da nas iznevere – budimo iskreni, što manje kičastih opisa – to bolje. Ali, Ficdžeraldova proza je više od toga, pre neki vid suptilno raskošnog eksperimenta.

Baš kao što stilom prikazuje dve kontradiktorne stvari, to postiže i time kako se roman može tumačiti. Roman govori o veličanju neumerenosti i osudi njenih razarajućih posledica. Govori i o pokušaju da ponovo oživimo momente kratkotrajne sreće, o prolaznom karakteru blaženstva. Ovaj roman je omaž mogućnostima i lament nad razočaranjima. Ovo je knjiga u kojoj se sva uzvišenost mašte urušava pred naletom surove realnosti. Kako je Marks Perkins, Ficdžeraldov izdavač, napisao 1925. godine: „Ova priča ima raspon od lirske lepote do brutalnog realizma“. U njoj su moć i novac suprotstavljeni mitološkim očekivanjima da će ih sanjarenja i ideologije nadjačati. Getsbi će na težak način saznati da je neminovno da će ga neko prozreti, a da je beg od prošlosti nemoguć; Nik ga u tome nadmašuje time što će pobeći u svoj rodni grad, u svoju nostalgičnu prošlost. Čitaoci će, željni još malo provoda, imati zadatak da – pred otpacima koji ostaju nakon što se zabava završi – preispitaju sebe.

Priča o Getsbiju je priča o izdaji – o izdaji drugih i izdaji sopstvenih ideala. Koncept da je u Americi, u Novom svetu, moguć novi početak koji neće tako lako izazvati ludilo i poroke koji je Stari svet sa sobom povlačio, samo je po sebi iluzija – izgubljeni raj koji nije ni začet. Do trenutka u kome Getsbi pokušava da iznudi od tog sveta ono što mu je obećano, san je već odavno iščezao. Ali to ga neće sprečiti da nastavi da traga za „zelenom svetlošću“ koja će mu doneti bogatstvo i status, to klimavo obećanje moći koja jedina može uspostaviti plutokratiju, podupretu nezamislivom socijalnom nejednakošću.

Ako vam to zvuči poznato – i treba: naš našminkani svet nalikuje Ficdžeraldovom. Činjenica je da je i sam Ficdžerald bio zaslepljen bogatstvom, ali ono što ga je razbesnelo jeste cena koju je morao da plati: „Bogataši me nikada nisu fascinirali, osim ako nisu imali neprikosnoven šarm ili karakter“, insistirao je, da bi kasnije dodao: „Nikada nisam bio u stanju da oprostim bogatima na njihovom bogatstvu, i to je obeležilo moj celokupni život i stvaralaštvo“. Nije dozvolio da robuje novcem, već je posvetio svoje vreme izučavanju toga kako novac kvari državu koju voli. „Kao i mnogi Amerikanci“, napisao je u svojoj priči Jacob's Ladder (Džejkobove stepenice), „cenio je stvari, pre nego li mario za njih.“

Materijalistički svet kome Getsbi pripada, definisan je društvenom ideologijom američkih velegrada. To je priča o klasnom sukobu u okviru nacije koja negira postojanje klasnog sistema, u kom je igra nameštena tako da bogati uvek pobeđuju. Kako je 1951. godine ugledni kritičar Lajonel Triling primetio: „Ficdžerald je, više nego bilo ko drugi iz njegovog doba, shvatio rigoroznost sistema prestiža koji se krije ispod fluidnosti američkog društva.“ Zapravo, Ficdžerald se kao mladić izjašnjavao kao socijalista, a tokom tridesetih godina 20. veka, kao i većina književnika tog doba, zainteresovao se za komunizam (premda ga je ubrzo napustilo oduševljenje). Da je Ficdžerald bio socijalista, onda bi sigurno bio jedan od prvih „šampanj socijalista“ (socijalista iz viskog staleža, prim.prev.).

Bio je toliko ispred svog vremena da ga tek sada sustižemo. Ficdžerald je čak prepoznao ljudsku opsednutost starenjem (tj. mladošću), pišući na tu temu, u romanu „Blaga je noć“, o Nikol Dajver. I veoma brzo je uočio potrebu Amerikanaca da se oslobode svoje istorije, da bezbrižno nastave bez tog tereta prošlosti, jer je jedan aspekata takozvanog američkog sna, usko povezan sa maštarenjem o novom početku, zapravo beg od prolaznosti i podložnosti promenama koje vode u prekomerno luksuznu sadašnjost.

Getsbija je uništio mit na kome Amerika počiva: tržište može biti religija, gde jedino materijalne stvari mogu biti ideali. Na početku romana Ficdžerald piše o njegovoj sposobnosti da se nada; na kraju romana piše o ljudskoj sklonosti da se pita. A opseg romana predstavlja preispitivanje tog kraha, tog ljudskog prepuštanja cinizmu. Sva ta zanesenost vene i raznosi je vetar, ostavljajući po koji list na Getsbijevom sasušenom travnjaku.

U nezaboravnom poslednjem pasusu romana „Veliki Getsbi“, Ficdžerald jasno stavlja do znanja da, ukoliko je njegova priča priča o Americi, ona je takođe i univerzalna priča o ljudskim težnjama. Nik Karavej će se naći na obali okeana, na ivici kontinenta, i zamisliti holandske moreplovce koji su prvi put ugledali Ameriku: „Njegovo iščezlo drveće, drveće što beše napravilo mesta i za Getsbijevu kuću, nekada je svojim šuštanjem omogućavalo da se pod njim sniva poslednji i najveći ljudski san; mora da je u jednom trenutku opčinjenosti čoveku zastao dah, kad se prvi put našao na ovom kontinentu, prisiljen na estetska razmišljanja koja nije ni razumevao ni želeo, kad se poslednji put u istoriji našao licem prema nečemu što je odgovaralo moći njegovog najvećeg divljenja.“

Drveće je odavno uvenulo i na njihovom se mestu nalaze pompezne vile i pustoš prekrivena gomilom pepela pored koje počivaju siroti Džordž i Mirtl Vilson. Ono što je ostalo je oduvek i bilo tu – mašta. Ali Ficdžerald će čak i to potkopati, jer dodvoravanje, uostalom, služi samo za utehu. Ideja da se Amerika dodvorava našim fantazijama je sušta suprotnost američkom snu. Večno smo osuđeni na potragu za „zelenom svetlošću“, za uobraziljama, lažnim obećanjima o samoosnaživanju, u koje očajnički želimo da verujemo. Premda je sve to laž, bez koje očigledno ne možemo da živimo, uvek će nam biti potrebno nešto što je srazmerno našoj upitanosti, koja nas primorava da se preispitujemo, hteli mi to ili ne.

I tako smo ostavljeni da oklevamo, izgubljeni pred pitanjima koja „Veliki Getsbi“ večno postavlja.

Autor: Sara Čurčvel
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković