Laguna - Bukmarker - „Središnja pustinja“: Srce tame pustinjskog bleštavila - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Središnja pustinja“: Srce tame pustinjskog bleštavila

Lutajući (meta)fizičkim prostranstvima Levanta u svojevrsnoj istočnjačkoj trilogiji koju bi mogli da čine romani „Persijsko ogledalo“ (2001), „Arhipelag“ (2003) i „Libansko leto“ (2007), pisca, pripovedača, dramaturga i teoretičara umetnosti Miomira Petrovića pustinjski vetrovi odneli su hiljadama kilometara daleko, na rub Arabijskog poluostrva, u Fudžairu, mesto zbivanja romana „Središnja pustinja“ (2021).

Petrovićevi junaci u prva tri navedena romana tumaraju geopolitičkim bespućima očajni, besni, nesnađeni, neretko i nemilosrdni i prema sebi i prema drugima, ali istovremeno dirljivo zagledani u život oko sebe, život za koji se predano nadaju da će ga ukrotiti, preusmeriti, prevariti. Nemajući luksuz obitavanja u oku oluje, nego bivajući njenim neodvojivim delom, često i uzrokom, oni se grčevito drže onog poznatog iz svojih balkanskih damara, hrleći ponekad strmoglavo, a ponekad sasvim sabrano onom nepoznatom, privlačnom koliko i odbojnom, upodobljavajući usput svest o sebi, ili je potpuno poništavajući. Za razliku od njih, junaci „Središnje pustinje“, ništa manje raskorenjeni i bezdomni, ali, barem naoko donekle uminulih ključalih tragova, kao da su na okrajku Arabijskog poluostrva, zagledani u Omanski zaliv, prihvatili sopstvenu odraslost u hibridnom svetu drevnog i futurističkog.

Roman „Središnja pustinja“ čini dvadeset jedno poglavlje i svako je nazvano po nekom pustinjskom fenomenu: pustinjski vetrovi, pustinjske ptice, slatkiši, trnovi, šumovi, opsene... Znalački nas upoznajući sa emiratskim toponimima i mističnim ćudima pustinjskog univerzuma, uvodeći nas u milozvučje arapskog jezika imenujući svako kvrgavo drvo, svaku vrstu peska, svaki muzički instrument čiji se lelek razleže po vazduhu nasilno zgusnutom među arhitektonskim podvizima u vidu nadvisujućih hotela i tržnih centara, Petrović nam slika svoje neskriveno oduševljenje ovim „zapadnim istokom“, mameći nas u zamku daleke, nepoznate kulture iz koje vrište vekovi iskustava sabranih po karavanima, retkim oazama, fatamorganama i varljivim dinama. Nakon brutalno upečatljivih scena iz, recimo, „Libanskog leta“, gde se čini da ništa nije preterano krvavo, pijano, hašišom sluđeno, seksualnim perverzijama uprljano ili ratnim sukobom unakaženo a da ne bi bilo stavljeno na papir, pisac u „Središnjoj pustinji“ predstavlja najpre onaj umiveni, uparađeni i nadmoćni arapski svet, da bi nam, na tragu Njujorške trilogije Pola Ostera, postepeno otkrivao o kakvom se simulakrumu radi, paralelno locirajući pukotine u njemu. Tih pukotina svesni su Petrovićevi junaci, Jovo Bosanac iz Lopara, Boris Popović Bor iz Zaprešića, Ivan Perić, oženjen Nigerijkom, Borka iz Kragujevca, udata za Francuza, a i sam pisac, beogradski profesor filmske režije i kulture filma na ženskom koledžu u Emiratima, sa britansko-kanadskim silabusom. Na geografskim kotama koje je pre nešto više od trideset godina naseljavalo trista hiljada duša, a danas, zahvaljujući lepljivom crnom zlatu, tri miliona, obreli su se i pomenuti ekspati (u ranijim sociolingvističkim periodima bili bi nazivani gastarbajterima), moderni brodolomnici balkanskog bureta baruta.

Kako Petrović konstatuje, sve je tamo od juče, novo, tako da su i svi oni tu tek malo kraće od lokalaca. Kadar za kadrom, pisac niže slike amerikanizovanog istoka u kojem megalomanski visoke zgrade, vrlo često sugestivnog i pretećeg oblika trnja i šiljaka zadiru u utrobu pustinjskog neba, dok iz njihovih utroba kulja horda turista željnih selfija pogodnih za pozadinu ekrana laptopa, horda koja ne deluje beslovesno samo sa burdžkalifskih visina, već i iz piščeve perspektive Evropljanina koji se Evropljaninom može osećati samo na ovakvom, gotovo fantazmagoričnom mestu. Sa nabokovljevski preciznom kritikom konzumerizma i neskrivenim gađenjem, otkriva nam da se ova masa ispošćena digitalnom pustinjom klanja novom religijskom simbolu – Eplovoj ogrizenoj jabuci. Gde god da kročimo sa piscem – od koledža na kojem je zaposlen, preko bara i jahting kluba koje posećuje, do tržnog centra i kantri kluba – sve je imitacija angloameričkih elitnih zvaničnih i nezvaničnih institucija, uz dašak lokalne boje u vidu restriktivnog služenja alkohola i prasetine. Sve deluje kao da je negde drugde osmišljeno i po plastičnoj mustri napravljeno, pa potom uglavljeno u tlo oteto od pustinje. Svemu tome, od bleštavih, grandioznih građevinskih čuda koja prkose zakonima statike, do žardinjera sa cvećem i preskupim zalivnim sistemom „kap po kap“ usred auto-puta koji preseca pustinju, zajednička je upravo ta grčevita borba protiv sveprožimajućeg peska, tihog titana koji, iako trenutno zauzdan, svoj neminovni povratak nepogrešivo najavljuje krckavim osećajem u ustima svih stanovnika i posetioca Emirata.

Petrović vešto koristi svoj alter ego da se povremeno izmesti iz miljea koji slika i, u tonu naizgled nezainteresovanog posmatrača, daje sebi slobodu čuđenja, mirenja, pa i podsmevanja svemu što vidi i doživljava, nimalo ne štedeći ni samog sebe. U tom simulakrumu hiperurbane civilizacije zamalo će se desiti tri smrti i jedno hapšenje, a zaista će se desiti jedna pustinjska oluja zvana neverna žena (arapski: ghir muhalasa, vruć i suv vetar koji izaziva snažne peščane oluje), jedan izlet u sasvim privatnu fatamorganu i jedno logorovanje oca i sina – pustinjska verzija evropsko-balkanskog male bondinga. Ne nedostaje ni aluzija na filmska ostvarenja i filmsku muziku, kao da pisac želi dodatno da podvuče jedno svoje razmišljanje o pokretnim slikama u umu podanika ekranske kulture kao jungovskim arhetipskim odblescima.

Osim peska od kojeg počinje sve i u koji će se, pomalo zlurado piše autor, jednog dana sve i vratiti, vezivno tkivo ekspata čini prećutno držanje straha jednih drugima, „jer ovde moramo da delujemo srećnije i opuštenije. Zbog sebe i zbog drugih, i zbog onih u otadžbini koji naše usiljeno raspoloženje uopšte ne mogu da vide. Napokon, zbog toga smo i došli ovamo.“ Jednog od ekspata, Bora, minera i graditelja, umalo će progutati pustinja, dok će drugog, Francuza, zamalo ubiti njen antipod – voda, i to bazenska, čime je simulakrumski doživljaj doveden do krajnosti. Bor ujedno sanja o Balkanijadi, fatamorganskoj tvorevini svih raskorenjenih stanovnika „jugoslovenskog tranzicionog Krfa“. U takva vezivna tkiva uvukla se šuškavo i krivudavo jedna studentkinja – Nur, netipičan primerak emiratske studentese, bez uobičajenih statusnih simbola – Luj Viton tašne, ajfona i preskupog džipa. I ona sanja o fatamorgani – o izgubljenoj biblioteci i jeziku koji nestaje, a neuobičajena posvećenost studiranju dovešće je do kršenja šerijatskih pravila i praga života i smrti u pustinji, a pisca, njenog profesora, gotovo do praga zatvora.

Ovakva preklapanja razgledničnog i stvarnog života, sentimenta koji se nosi u sebi i onog koji se prikazuje, prirode i tehnoloških dostignuća, kao da su Petroviću poslužila da indirektno izrazi bojazan da će sve veštačko zameniti prirodno, da će čak i zvuci pustinje ustuknuti pred sveprisutnim šumom klima-uređaja. Možda zato čak i iritantne i opasne pojave u pustinjskom univerzumu opisuje toplo, trudeći se da nam ih dočara i vizuelno i auditivno. Taj trud je gotovo sladostrastan, te uprkos povremenim Petrovićevim pokušajima blaziranog otklona, osećamo da on dolazi iz samog središta piščevog bića, iz njegove središnje pustinje, „jedno čisto, okrepljujuće ništa, lišeno ljudi, gamizanja, kreditnih kartica, demokratije, orgazmičkih urlika i samrtnih hropaca, nešto sasvim prazno.“

I u toj središnjoj praznini, kao u imploziji koju stvaraju Borova miniranja kamenoloma, i kao u skrivenoj biblioteci koju Nur u svom projektnom zadatku mora da pronađe, Petrović se povezuje sa svim dekonstrukcijama postmodernih romana u kojima neizdrživo rastakanje mozaika sopstva vodi ka lekovitom pronalaženju sopstvenog kismeta, sopstvene sudbine. Onako kako pustinjsko nebo iz negledljivog, usijanog belog prelazi u mrak, prema piščevom doživljaju u petu vrstu svetlosti, tačnije – njenu negaciju.

Autor: Nataša Gojković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
radno vreme knjižara delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika laguna knjige Radno vreme knjižara Delfi i korisničkog centra tokom novogodišnjih i božićnih praznika
25.12.2024.
Obaveštavamo Vas da su 1, 2. i 7. januar neradni dani pa nećemo vršiti obradu i slanje porudžbina u tom periodu, već prvog sledećeg radnog dana. Porudžbine napravljene nakon 8. januara će biti ...
više
nova izdanja domaćih autora laguna knjige Nova izdanja domaćih autora
25.12.2024.
Uskoro će se na knjižarskim policama naći treće izdanje romana „Zmajeva žena“ Ane Atanasković, romansirana biografija Jelene Gatiluzio, supruge despota Stefana Lazarevića. Nakon Angorske bitke 1402. g...
više
strastveni i očaravajući ljubavni triler moć žene nataše turkalj u prodaji od 26 decembra laguna knjige Strastveni i očaravajući ljubavni triler: „Moć žene“ Nataše Turkalj u prodaji od 26. decembra
25.12.2024.
Ko izlazi kao pobednik u sukobu osećanja i obaveza? Saznaćete čitajući „Moć žene“ Nataše Turkalj, zanimljivu, erotsku i tajnovitu ljubavnu priču, prepunu strasti. Helena je uspešna policijska inspe...
više
koje knjige je čitala slavna merlinka  laguna knjige Koje knjige je čitala slavna Merlinka?
24.12.2024.
Merilin Monro, slavna glumica koja je decenijama sinonim za glamur, šarm i kontroverzu, od skora je i glavna junakinja romana „Platinasta prašina“ Tatjane de Rone. Njeno lice krasi brojne postere, a n...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.