Sonja Velton: Ponekad se može tačno odrediti trenutak u kome se interesovanje pretvorilo u opsesiju

Vodeća modna dizajnerka svilenih tkanina iz 18. veka inspirisala je Sonju Velton da napiše svoj debitantski roman „Kupina i divlja ruža“.



Vaš debitantski roman „Kupina i divlja ruža“ privukao je veliku pažnju. Kako ste, kao neko ko je ranije radio kao advokat i kao majka troje dece, došli na ideju da napišete roman?

Kažu da nužda zakon menja i mislim da se to odnosi i na moj nekadašnji san – da napišem roman. Kao advokat sam radila u Londonu, u oblasti korporativnog prava (koje sam mrzela), a zatim na slučajevima koji se tiču diskriminacije. To mi je, doduše, pružalo određenu satisfakciju, ali me posao kao posao, svejedno nije ispunjavao. Dosađivala sam se i bila sam razočarana u pravo, te sam razmišljala čime bih drugim mogla da se bavim. Potom sam se preselila u londonski kraj Spitalfilds i što sam više toga saznavala o ovom delu grada, to sam sve više bivala ubeđena da bi neko o njemu trebalo da napiše knjigu. Troje dece je zaslužno što je toliko trajalo...

Vaš roman tiče se zajednice hugenotskih tkača svile u Spitalfildsu, u 18. veku. Šta Vas je navelo da radnju „Kupine i divlje ruže“ smestite baš u ovo okruženje?

Ideja za roman rodila se kada sam prvi put prošetala ulicama Spitalfildsa, koje prožima duh georgijanskog doba. Kada sam podigla pogled, primetila sam velike prozore na krovovima kuća. Saznala sam da je svrha tih prozora bila da u kuću uđe što više svetla, zbog tkača svile koji su gore, u mansardama, radili za razbojima. Bila sam fascinirana idejom da su na tavanima ovih prelepih kuća sedele zanatlije i proizvodile najfinije tkanine od svile.

Što sam više toga saznavala o istoriji hugenotskih tkača svile, koji su u 18. veku živeli u londonskom kraju Spitalfilds, to me je ova tema više privlačila. U datom trenutku sam radila kao advokat u oblasti radnog prava i ravnopravnosti, zbog čega sam se vrlo zainteresovala za istoriju hugenotskih doseljenika u londonskom Ist Endu. Saznala sam za sukobe kalfi sa tkačkim majstorima, koji su vodili čak i ustancima, kao i da su tkačke kalfe bili rodonačelnici radničkog pokreta. Kako su mnogi moji klijenti u tom trenutku bili sindikati, u meni je proradio duh advokata iz oblasti radnog prava.

Zatim sam naišla na plavu spomen-ploču na jednoj kući u ulici Prinslet, na kojoj piše da je u njoj živela Ana Marija Gartvejt, dizajnerka svile iz Spitalfildsa. Oduševila me je ideja da je jedna žena bila vodeća dizajnerka prelepih šarenih tkanina od svile u 18. veku. Postepeno se u mojoj mašti jasno pojavljivalo domaćinstvo Torela. U njegovom je središtu bila Ester Torel, supruga darovitog tkača, koja je počela da sanja o tome da stvori savršenu šaru i vidi je izatkanu u svili.



Ester Torel, glavna junakinja Vašeg romana, delimično je inspirisana Ana Marijom Gartvejt, koja je bila vodeća dizajnerka svile svog doba. Možete li nam reći nešto više o svojoj fascinaciji Ana Marijom Gartvejt, njenim slikarstvom i umetničkim tkačkim šarama?

Čim sam saznala za postojanje Ana Marije Gartvejt, poželela sam svojim očima da vidim njene kreacije u svili. Ponekad se može tačno odrediti trenutak u kome se interesovanje pretvorilo u opsesiju i kod mene se radilo o danu kada sam u Muzeju Viktorije i Alberta videla njenim rukama i maštom stvorene filigranske akvarele cveća i svilene tkanine.

Želela sam da saznam sve o toj ženi, koja je bila ne samo izuzetno nadarena već uz to i sposobna da za svoje tkanine obezbedi mesto na tržištu svile 18. veka, kojim su dominirali muškarci. Nažalost, o njoj se veoma malo zna. Znamo da je bila u ranim četrdesetim godinama kada se doselila u Spitalfilds, da je ostala neudata i da je živela sa sestrom i njihovim zajedničkim štićenikom. Pojedinosti o tome kako je, na primer, uspevala da svoje akvarele pretvori u mustre za tkanje nisu ostale zabeležene.

Premda bi bilo divno da se može naći više detalja o njenom zanatskom radu, za roman su bili dovoljni njeni akvareli i svilene tkanine koje je za sobom ostavila. Kada sam pisala kako je Ester Torel razvijala sopstvene mustre za svilene tkanine, znala sam da nije nemoguće da darovita umetnica u 18. veka demonstrira ovakvu ambicioznost i ostvari ovakav uspeh.

Radnja Vašeg romana odigrava se u atmosferi sukoba između tkačkih kalfi i tkača. O čemu se tačno radilo u ovom sukobu?

Spitalfilds se razvio u jedan od najznačajnijih centara za proizvodnju finih svilenih tkanina, ali ovo mesto nije mogao zauzimati večno. Celu privrednu granu ugrožavao je uvoz jeftinijih tkanina, poput pamučnih iz Indije. Prihodi tkača naglo su pali, zbog čega su slabije plaćali rad kalfi. Posledično tome, kalfe su formirale protivzakonite „veze“, nešto što se može smatrati začetkom radničkog organizovanja, kako bi primorali tkače da im plaćaju određenu, minimalnu cenu za svilu i garantovan prihod za svoj rad. Na taj je način stvorena podloga za sukobe, koji su (kao što se to često dešavalo u 18. veku), vodili odmazdama i nasilju.

Vaš roman počiva na istraživanju istorijskih izvora. Gde ste pronalazili dokumente, koliko je trajalo istraživanje i da li ste otkrili nešto što Vas je iznenadilo?

Kako su napisani mnogobrojni tekstovi o istoriji hugenota u Spitalfildsu, moje se istraživanje najvećim delom svelo na to da pročitam što više o ovoj temi. Posetila sam i muzeje koji su mi bili dostupni – između ostalih, Muzej Viktorije i Alberta, Londonski muzej, Muzej ser Džona Soana, Kuću Denisa Seversa i bolnicu „Faundling“. Najvećim izazovom za istraživanje ispostavila se umetnost oblikovanja svile, odnosno tkanja. Tema je izuzetno zahtevna sa zanatske tačke gledišta i vrlo mi je teško palo da opišem kako se akvareli pretvaraju u mustre za tkanje i kako se pod nadzorom tkača oblikuju šare u svili, jedan mnogo složeni dizajn i raznovrsnost boja. Čak i nakon što sam istraživanje privela kraju, nisam bila sasvim sigurna da li znam tačno šta valja raditi kada se sedne za razboj i neko vam u ruke gurne čunak. Iznenadila sam se i kada sam saznala koju su ulogu u kontracepciji 18. veka igrali sušeni mleveni testisi dabra igrali, ali za to se nije našlo mesto u romanu.

Pored Ester Torel, u romanu postoji i druga glavna junakinja – Sara Kent. Radi kao kućna pomoćnica u kući Torelovih, pošto je Ester spasla od rada u bordelu. U čemu je čar naizmeničnog razvijanja priče iz Sarine i Esterine perspektive?

Menjajući perspektivu u istom poglavlju, mogla sam da procenim kako se žene međusobno doživljavaju i kako je došlo do toga da iste situacije ili događaje vide na potpuno drugačije načine. Pošto se društveni položaji Ester i Sare drastično razlikuju, od Sare saznajemo šta se dešava u kuhinjama, krčmama, bordelima i uskim hodnicima samačkih smeštaja. Mimo toga, roman je na taj način postao živopisniji. Nastojala sam da svakoga dana dovršim po jedno poglavlje da bih svakog jutra pisala iz druge perspektive.

Znate li već o čemu će se raditi u Vašoj sledećoj knjizi?

Upravo radim na novom romanu, koji će ponovo biti izložen iz perspektive dve žene. Bavi se pitanjem identiteta i kako doživljavamo sebe i druge. Pored toga, razmišljam o priči koja se odigrava u Londonu 18. veka i bavi se fascinantnom predmetom, koji sam sasvim slučajno otkrila u Muzeju detinjstva u Betnal Grinu. Možda bi to mogla da bude moja treća knjiga...

Autor: Elke Krajl
Izvor: penguinrandomhouse.de
Prevod: Milan Radovanović