Sonja Velton: Hugenotski tkači svile kao inspiracija za debi roman

„Kupina i divlja ruža“ je zapanjujući i veoma kompleksan debi roman Sonje Velton, koji govori o dve veoma različite žene, supruzi hugenotskog majstora tkača svile Ester Torel, i mladoj ženi Sari Kemp, koja je radila kao prostitutka od dolaska u London. Ovo je raskošno napisan istorijski debi roman, smešten među hugenotske tkače svile iz Spitalfildsa u kasnom 18. veku, za sve ljubitelje Džesi Barton i Trejsi Ševalije.



„Kupina i divlja ruža“ je uistinu impresivan debitantski roman! Klasna borba između majstora tkača svile iz Liona, hugenota koji su emigrirali u Spitalfilds u Londonu i njihovih kalfi, tema je koja se ne obrađuje često u fikciji i veoma je intrigantna. Ako smo dobro razumeli, roman je delimično zasnovan na životu Ana Marije Gartvejt, koja je bila najistaknutiji dizajner svile sredinom osamnaestog veka. Šta Vas je pokrenulo da pišete o proizvodnji svile i ovom dobu?

Često pomislim kako je inspiracija za „Kupinu i divlju ružu“ došla pod čudnim okolnostima. Što sam više otkrivala o istoriji hugenotskih tkača svile iz Spitalfildsa 18. veka, toliko mi je postajalo značajnije i bitnije. Nekada sam živela blizu Spitalfildsa i volela sam da šetam starim ulicama i promatram džordžijanske kuće i njihove ogromne prozore u potkrovlju. Kasnije sam saznala da su dizajnirani tako da omoguće što više svetla za tkače svile koji su radili na svojim razbojima u potkrovlju.

Ova ideja mi je bila zadivljujuća pa sam sama zamišljala kako li je moglo izgledati domaćinstvo majstora tkača svile. U to vreme sam radila kao advokat za radno pravo i diskriminaciju, pa sam bila veoma zainteresovana za proces imigracije hugenota u Ist end. Tada sam otkrila industrijski sukob između tkačkih kalfa i njihovih majstora, koji je kulminirao nemirima, i činjenicu da su tkačke kalfe bili pioniri sindikalnog pokreta. Mnogi sindikati su bili moji tadašnji klijenti, tako da se to zaista doticalo mene kao advokata za radna prava.

Poslednji komadić se uklopio kada sam naišla na plavu spomen-ploču na kući u ulici Prinslet, na kojoj je pisalo: „Ovde je živela i radila Ana Marija Gartvejt, dizajnerka svile iz Spitalfildsa“. Ova žena je bila najistaknutiji dizajner izuzetne svile sa motivima 18. veka! Kada sam videla njen rad u Muzeju Viktorije i Alberta, znala sam da sam našla pravu inspiraciju za svoju protagonistkinju.

Možete li nam ukratko približiti istoriju hugenotskih tkača svile i reći nešto o sukobu između majstora tkača, njihovih kalfi i zabrani na indijsko platno u Engleskoj tokom 18. veka, pre nego što je nastupila industrijska revolucija?

Hugenoti su bili francuski protestanti. Nakon ukidanja Nantskog edikta 1685. godine pretrpeli su progon od katolika. Neki su napustili svoju rodnu Francusku i pobegli u inostranstvo, a među njima je bilo i onih izuzetno talentovanih za tkanje svile, pravljenje predmeta od srebra ili pravljenje čipki. Mnogi tkači svile iz mesta kao što je Lion naselili su se u Spitalfildsu, gde su, zahvaljujući svojim veštinama i marljivosti, bili izuzetno uspešni.

Spitalfilds je postao svetski centar za proizvodnju svile sa složenim motivima. Nažalost, procvat spitalfildske svile nije mogao da traje večno. Proizvodnja je bila ugrožena uvozom jeftinijih alternativa, kao što je štampano indijsko platno. Majstori tkači su gubili profit, pa su smanjili iznos koji su plaćali svojim kalfama za tkanje svile. Kalfe su tada oformile ilegalna udruženja, prvobitne verzije sindikata, kako bi pokušali da primoraju majstore tkače da plate minimalnu „cenu po komadu“ za svilu i pretplatu za finansiranje njihovih aktivnosti. Ovo je bio uvod u ozbiljan industrijski sukob, koji je kulminirao (kao što je to u osamnaestom veku često bio slučaj) odmazdom i pobunom.

To je zaista interesantno. Istorijsko istraživanje koje ste sproveli je veoma detaljno i ubedljivo. Da li ste već imali nacrt priče (i njen završetak) pre nego što ste započeli istraživanje?

Hvala vam. U suštini, stvarni istorijski događaji koje sam otkrila tokom istraživanja su dali okvir radnji. Hrabri otpor iz 1769. godine i sudbina nekih tkača koji su bili umešani, stvarno su se odigrali. Trebalo je samo da u ta turbulentna vremena dodam izmišljenu porodicu Torel!

Uvek sam znala kako će se priča završiti, jer sam želela da ostanem verna stvarnim događajima, onako kako su se oni odvijali, kao i kreativnom razvoju Ester Torel u duhu Ana Marije Gartvejt. Mnogo kreativniji element bio je odnos između Ester i Sare Kemp, prostitutke koja je postala sluškinja, kao i sve druge ljubavi, gubici, sukobi i izdaje koje tinjaju ispod uglađenosti porodice Torel.

Pošto su najuspešniji muški dizajneri svile bili etablirani majstori tkači, Gartvajtova se probila tako što je slala svoje prve dizajne sa potpisom „A. M. Gartvajt“. Šta još možete da nam kažete o ovoj istorijski značajnoj ženi?

Ana Marija Gartvejt je pomalo enigma. Njena zaostavština govori sama za sebe kroz ono što je uspelo da preživi sve do danas: stotine prelepih dizajna za svilu urađenih akvarelom, i svila koju je napravila na osnovu tih dizajna. Međutim, o samoj Gartvajtovoj se ne zna mnogo. A naročito ne znamo kako je razvila veštinu da svoje akvarele tehnički prebaci u dizajn na svili.

Znamo da je bila u ranim četrdesetim kada se preselila u Spitalfilds. Bila je usedelica i živela je sa svojom sestrom i njihovom štićenicom. Ponekad se pitam kako bi se Gartvejtova osećala kada bi znala da je poslužila kao inspiracija za lik Ester Torel. Nadam se da bi joj bilo drago i da bi bila polaskana, iako bi, s obzirom na svoj prilično smeran način života, možda bila u čudu zbog nekih dešavanja u domaćinstvu Torelovih!

Možda stvarno i bi! Šta mislite o dobrim ili lošim kritikama? Kako se nosite sa konstruktivnom kritikom ili ih u potpunosti izbegavate?

Uvek sam tražila konstruktivnu kritiku zato što verujem da ambiciozni pisci koje ne odbijaju iskrene povratne informacije – i koji su spremni da pišu i koriguju svoje knjige, čineći ih svaki put boljim – imaju veće šanse da na kraju budu objavljeni. Pisanje nije proces koji prestaje nakon što delo bude objavljeno, tako da čitam recenzije jer će mi povratne informacije pomoći da nastavim da se razvijam kao pisac. Važno je ostati na zemlji. Sigurno niste onoliko loši kako to tvrdi najgora recenzija vašeg dela, ali možda niste ni toliko dobri koliko to tvrde recenzije sa pet zvezdica!

U „Kupini i divljoj ruži“ prepliću se priče o Sari Kemp i Ester Torel. Njih dve se ne osećaju prijatno kada su zajedno, i to čini priču napetom i zanimljivom. Zašto ste se poslužili naizmeničnim poglavljima da biste ispričali njihove priče?

Pisanje naizmeničnih poglavlja davalo je svežinu samom procesu pisanja. Pokušavala sam da napišem jedno poglavlje dnevno, tako da bih svakog jutra pisala iz nove perspektive. Sara i Ester imaju toliko različit društveni položaj, pa nam Sara govori šta se dešava u kuhinjama i tavernama, bordelima i na skučenim tavanima koliba tkačkih kalfi.

Ovakav način pisanja mi je omogućio i da istražim mišljenje koje su imale jedna o drugoj i njihove različite načine sagledavanja iste situacije ili događaja. To me najviše zanima pri pisanju fikcije, i tema je kojom nastavljam da se bavim i u sledećoj knjizi, koja takođe ima dva ženska naratora i istražuje pitanja identiteta i kako doživljavamo sebe i druge.

Šta se dešavalo u Vašem životu kada ste prvi put poželeli da budete pisac? Da li je „Kupina i divlja ruža“ prva knjiga koju ste ikada napisali, ili negde čuvate gomilu književnih pokušaja? Koliko ste puta dorađivali rukopis pre nego što ste bili sigurni da je dovoljno doteran da biste ga poslali nekom agentu? Ko je prvi pročitao ovu knjigu? Sa koliko ste agenata kontaktirali pre nego što je potpisan ugovor? Da li Vas je neka izdavačka kuća odbila?

U tom periodu sam radila kao advokat. U isto vreme su rasli moje interesovanje za pisanje i fascinacija hugenotskim tkačima svile i osećala sam da moram da napišem knjigu o njima.

Dugi niz godina to je bio samo hobi. Napisala bih nešto, odložila, posle nekoliko meseci opet izvadila i dopisala još nešto. I dalje mi je advokatska karijera bila u punom jeku, a potom sam rodila troje dece jedno za drugim, pa sam pisala u pauzama između obaveza, kada i koliko sam mogla.

Svojevremeno sam završila prvu verziju knjige, ali nije bila dovoljno dobra pa sam je ostavila po strani i počela ponovo. Pisala sam mnogo verzija ove knjige kako bih ispekla zanat, umesto da pišem različite knjige o različitim temama. Testirala sam verzije na sajtu na kome kolege rade recenzije, a onda, kada sam imala uspešnu verziju, nominovana je za nagradu za fikciju koju dodeljuje koledž Lusi Kevendiš u Kembridžu. Bila sam oduševljena kada je moje delo ušlo u uži izbor, i to mi je dalo samopouzdanje koje mi je bilo potrebno da nastavim i završim tu obećavajuću verziju teksta. Poslala sam rukopis agentu koji je bio u žiriju za nagradu, agentu koji je kontaktirao sa mnom nakon što je saznao za nominaciju i Džulijet Mušens, mom „agentu iz snova“. Srećom, Džulijet je vrlo brzo ponudila da mi bude zastupnik, a ostalo je, kako kažu... istorija.

Vaša upornost je impresivna s obzirom na Vaš posao i porodični život! To se na kraju isplatilo. Neki su Vas poredili sa Trejsi Ševalije. Koji su Vaši omiljeni pisci, a koje najdraže knjige?

Moje omiljene knjige koje pripadaju žanru istorijske fikcije su: „Parfem“ Patrika Ziskinda, „Doba lala“ Debore Mogah i „Grimizne i bele latice“ Mišela Fejbera. Takođe sam obožavalac Sare Dunant i, naravno, Trejsi Ševalije.

Da li ste pohađali kurseve kreativnog pisanja pre nego što ste stavili pero na papir? Ako jesu, koji su to bili?

Pre mnogo godina, kada sam se razočarala u advokaturu i razvijala interesovanje za pisanje, pohađala sam desetonedeljni kurs pisanja svakog ponedeljka. Bilo je to samo nekoliko sati nedeljno, ali smo prošli kroz osnove pisanja: podizanje napetosti, tačke gledišta itd. To je jedini formalni kurs pisanja koji sam pohađala. Inače sam samouka i učim metodom pokušaja i pogrešaka: pisanje, dobijanje povratnih informacija, zadržavanje onoga što je dobro i odbacivanje onoga što ne valja. Naredna verzija uvek bude bolja.

Muškarci u ovoj priči potcenjuju žene kada su u opasnosti. Kako ste došli do završetka knjige? Da li ste ga unapred isplanirali ili se to dogodilo spontano dok ste pisali?

Suđenje je uvek bilo na kraju, čak i u najranijim verzijama teksta, ali lik Sare (a naročito njen razvoj kao ličnosti i moralne dileme sa kojima se suočavala) spontano je evoluirao kako je priča odmicala. Nisam sigurna da sam, dok sam pisala, uopšte znala da li će ona na kraju postupiti ispravno!

I nekoliko zabavnih pitanja za kraj: kako se opuštate i šta biste rekli mlađoj sebi?

Igranje tenisa me opušta. Po mom mišljenju, tenis je savršena kombinacija fizičkog i mentalnog izazova i odličan način za druženje.

Mlađoj sebi bih rekla da više veruje u sebe i da piše malo brže.
 
Autor: Ana Roins
Izvor: authorlink.com
Prevod: Kristijan Vekonj