Sonja Ćirić: O traganju za odgovorima

Knjiga „Da li i kod tebe pljušti?“ Sonje Ćirić razotkriva tajne prošlosti dok se suočava sa dilemama sadašnjosti, a autorka je u razgovoru za Bukmarker podelila sa čitaocima koja ideja stoji iza ovog romana.



Sonja Ćirić je nagrađivana književnica i novinarka nedeljnika Vreme. Lagunini čitaoci su imali prilike da upoznaju Sonjin književni rad kroz savremene drame za tinejdžere „Neću da mislim na Prag“ i „Osam soba naše slobode“, kao i kroz roman „Glasovi Žute sveske“, intimnu i na trenutke potresnu priču o savremenim vezama, iluzijama i nadanjima. Ni njen poslednji roman za odrasle „Da li i kod tebe pljušti?“ ne odstupa mnogo od premise o dvoje ljudi koji su nekada bili izuzetno bliski, ali je život između njih postavio kamen spoticanja, s tim što su u ovom romanu ulozi mnogo viši i uticaji i na druge živote znatno veći.

Prošlo je 28 godina otkako su se poslednji put čuli nekada najbolji prijatelji Vojin Ikonić i Maja Bojanić. Vojin se u odsudnom istorijskom trenutku preselio u Sloveniju i radi kao dokumentarista u slovenačkoj vojsci. Maja je književnica i ambiciozna novinarka beogradskog nedeljnika. Njihov telefonski razgovor naći će se u vidu transkripta u rukama inspektora srpske policije, a zatim će ga pročitati i njegove kolege iz Slovenije. Obe strane znaju da Maja već izvesno vreme istražuje o srpsko-slovenačkom projektu koji je uticao na izbijanje rata u Jugoslaviji. Razgovor dvoje otuđenih drugova doneće brojna (ne)prijatna otkrića i odgonetnuti mnoge tajne koje ni jednoj ni drugoj državi nisu u interesu da dospeju u javnost.

Kako je ideja za „Da li i kod tebe pljušti?“ nastala i šta je bila inspiracija za ovu priču? Da li ste Vi kao novinar nekad radili na istraživanju slične teme?

Ova knjiga je trebalo da bude jedna sasvim druga knjiga. Naime, počela sam je kao priču o dvoje nekada izuzetno bliskih ljudi koji se sreću posle sto godina i nastavljaju ono što su u mladosti prekinuli. Ali onda je naišlo vreme u kome mi je postalo važno da saznam neke istine o sebi i onima oko mene pa je knjiga krenula u tom pravcu, a od prvobitne ideje su ostali samo ono dvoje.

Inače ne, kao novinar nikad nisam istraživala ništa slično. A sad, dok sam se u ime junakinje knjige, novinarke Maje Bojanić, bavila tom temom, imala sam utisak kao da, dok pišem o tom njenom traganju za istinom, nemam nikakve veze sa novinarstvom nego da zbog nje i ove knjige, poput glumaca „ulazim“ u njen lik. I moram priznati da me je to zabavljalo.

Razgovor dvoje otuđenih prijatelja otkriva mnoge tajne. Kako ste gradili dinamiku između likova i koji aspekti njihovog odnosa su Vam bili najzanimljiviji za istraživanje i pisanje?

Drago mi je što kažete da su njih dvoje otuđeni. Jer Maja i Vojin jesu bili kao jedno, ali u gimnaziji. Od tada je prošlo 28 godina. Bliskost između njih dvoje nije nestala, ali ona sad, posle toliko vremena, počiva. Aktuelni su neki drugi motivi koji su ih opet spojili.  Od kada su se, pred matursko veče, poslednji put videli pa do momenta kad Maja pozove telefonom Vojina, nisu razmenili ni reč. Svako je živeo svoj život u kome nije bilo onog drugog. Taj život ih je promenio. Oni su sad drugi ljudi. Razlog zašto sad kontaktiraju nije potreba da budu zajedno, kao u gimnaziji, nego korist. Maja zove Vojina posle 28 godina kako bi od njega dobila informacije koje su joj potrebne o Jugoslaviji, zapravo o ljudima koji su odlučili da država umre – ne bih više da otkrivam. Elem, da konačno odgovorim na vaše pitanje: znala sam da će čitaocu biti vidljiva njihova bliskost zato što je tokom razgovora sami pominju evocirajući uspomene iz mladosti, ali mi je bilo neophodno da oseti i otuđenost. Pa u pozadini njihovog razgovora i borbu između te dve emocije. Naravno da neću reći šta je na kraju bilo.

Da li je Vaše novinarsko iskustvo uticalo na način na koji ste pristupili izgradnji priče i istraživanju tema ključnih za Vaš roman?

I te kako jeste! Zapravo, novinarsko iskustvo je u svim mojim dosadašnjim knjigama, u onima za decu uvek je jedan lik novinar, najčešće mama, a u romanima za nas punoletne to je najčešće glavni lik. I kad me pitaju zašto ne pišem o nekoj drugoj profesiji, odgovaram da iako znam šta rade profesor, lekar, bankarski službenik, koreograf, dramaturg, umetnik, prodavac zato što se tim profesijama bave ili meni bliski ljudi ili o njima znam iz iskustva, ipak, usuđujem se da pišem samo o novinaru.

Roman istražuje uticaj medija na mišljenje ljudi, oblikovanje javnog mnjenja i izazivanje sukoba. Da li i gde vidite paralele između tih događaja i današnjeg medijskog pejzaža?

Deo iz odgovora na vaše prvo pitanje, u kome kažem da je naišlo neko vreme kad sam htela da saznam šta je istina a šta nije, eto to je ta paralela. Naišlo je vreme kad niko od nas ne može da bude siguran da li je tačno ono što pročita na naslovnoj strani nekih novina ili što čuje da mu na TV Dnevniku govori neki političar, ili je to rečeno s namerom da vam nametne neki stav ili mišljenje kako bi se postigao ovaj ili onaj skriveni cilj. To stvara nepoverenje, a nepoverenje stvara nesigurnost. Čovek se oseća nebezbedno, priklanja se sličnima sebi, i tako počinju grupašenje, podele, netrpeljivost, agresija i sve ostalo loše i nedolično. Sve smo to odživeli devedesetih, rasturili smo rođenu zemlju, poginuli su silni ljudi, porušeno je nebrojeno lepih kuća, pa ipak, godinama se ponašamo kao da nam nije bilo dosta, kao da izazivamo sukob i rat. Jedna moja koleginica kaže „više ne verujem ni kad mi neko na ulici kaže dobar dan“. Povodom svake informacije koju čujem pitam se: da li je to baš tako? Stalno sumnjam. Bolje bi se živelo sa istinom.

Zašto ste odabrali transkript kao format za pripovedanje? Šta Vas je privuklo takvom načinu predstavljanja priče?

Transkript mi je bio potreban umesto svevidećeg i sveznajućeg pisca. Neprirodno je i neuverljivo da čitaocu pisac prenosi, ili, još gore, da prepričava telefonski razgovor Maje i Vojina. Odavno živimo u vreme direktnih prenosa, od vremenske situacije do rata, i bilo bi neprimereno ne omogućiti čitaocu da sam prisustvuje njihovom razgovoru. Eto zato transkript napisan u nekoj kancelariji nekog inspektora Službe napisan na osnovu snimka telefonskog razgovora Maje i Vojina koji je neko prisluškivao sva ta četiri sata, Treći čovek. Nevidljiv a prisutan. Htela sam da čitalac bude taj treći čovek.

Koje su najznačajnije dileme s kojima se likovi suočavaju u Vašem romanu, posebno kad je reč o istini, poverenju i traganju za odgovorima?

Da li se tom, kome je palo na pamet da rasturi Jugoslaviju, to isplatilo, zašto mu je bilo u interesu da žrtvuje državu i ljude? Ako jugoslovensko bratstvo-jedinstvo nije bilo dovoljno jako da sačuva zemlju, da li to znači da ga nije ni bilo? Kako je moguće da su neki ginuli a da drugi nisu ni primećivali rat? Da li je rat mogao da se spreči? Kad jednog dana dođeš do istine, šta ćeš s njom? Saznao si je i šta ćeš  uraditi? Da li možeš nešto da promeniš, recimo da vratiš vreme, da učiniš da se ružno i pogibeljno nikad ne ponovi? Šta? I da ne nabrajam više. Ima toga mnogo.

Kako se nadate da će čitaoci reagovati na ovo delo, imajući u vidu aktuelne društvene i političke kontekste?

Volela bih da ih knjiga podstakne da traže istinu, da je zahtevaju, a naravno i da tragaju za njom. Ima jedna priča koja se odnosi na ljubav, ali može da se odnosi i na istinu i na ostale vrednosti tog ranga. Vidi čovek da jedan starac dan i noć sedi ispred vrata svoje kuće, i pita ga zašto. A ovaj mu kaže da mu je jednom davno zakucala ljubav na vrata, a on je spavao i nije joj otvorio. Onda je ona obišla tri puta oko njegove kuće ne bi li se probudio, pa je otišla. Sad sedi na pragu da je, ako se opet pojavi, dočeka. Mislim da je tako i sa istinom. Ako ne tražimo istinu, ona će misliti da nam ne treba, da nam laž više odgovara pa će otići. Posle će nam biti žao.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 38