Sonja Ćirić: Deca će iz ovoga izaći sa snagom da menjaju svet

„Neću da mislim na Prag“ knjiga je Sonje Ćirić za decu i mlade koja je na prošlom Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga proglašena najboljim književnim delom za najmlađe čitaoce, a usledile su i druge pohvale i priznanja. U Laguni je već objavljeno njeno treće izdanje. Glavna junakinja ove priče je devojčica koja stasava u pisca tako što kreira novi svet od svakodnevnih zbivanja i ljudi u jednom idiličnom restoranu, ispunjenom cvećem i mirisima mamine kuhinje. A možda od svoje knjige zaradi i novac za put u Prag, iznos koji njeni roditelji nemaju...

Mi danas u vanrednoj situaciji ne mislimo o putovanju u Prag zato što nam je kretanje ograničeno. Međutim, koji razlozi, puni nade i lepog iščekivanja, motivišu vašu junakinju da to kaže?

U Pragu iz mog romana održava se evropsko takmičenje mladih književnih talenata i Darja, čija je priča u konkurenciji, neprestano misli na Prag, iako to ne bi htela. Svesna je da joj maštanje o pobedi neće pomoći da dobije nagradu, ali samim tim što pokušava da ne misli na Prag, taj grad je neprestano u njenim mislima. Slično kao u poznatom vicu u kome tata kaže sinčiću: „Nemoj da misliš na krokodila“ pa on dok pliva ni na šta drugo ne može da misli. Darja ide u sedmi osnovne i razumljivo je što Prag, odnosno priznanje koje ima šanse da dobije, za nju znači napredak, pomak, nešto čemu teži. A ona iz dna duše želi da bude pisac. Na sreću, Darja je jedna od one dece koja ne čekaju da im sreća padne s neba, vrlo je svesna okolnosti u kojima živi, i zato se sama trudi da njene priče postanu knjiga, odnosno da stignu do čitalaca. Pitali su me gde sam u životu našla takav primer. Pre desetak godina kad je moja kćerka bila tinejdžer, poznavala sam nekoliko njenih drugara koji nisu čekali da im roditelji omoguće ovo ili ono, već su stvar uzeli u svoje ruke. Sigurna sam da je sad to sasvim uobičajena pojava.

Zbog čega vam je bilo važno da oblikujete Darjin lik tako da pokažete da je kreativna i ambiciozna, ali da nije surevnjiva, i da deli svoj uspeh sa drugom decom?

Živimo u vreme predrasuda, pa zato mislimo da deca ne vole da čitaju, da ih interesuju samo mobilni telefoni, da su sebična. Jesu sve to, naravno, ali nikako nisu baš sva deca takva. Sigurno je da ima mnogo ambiciozne dece sa snažnom potrebom da je iskažu i ostvare. Ovaj jak motiv podrazumeva sigurnost u sebe, pa zato i svest da će na ovom svetu biti mesta za svakog od njih. Zato i Darji ne smeta što ima konkurenciju u Pragu, što će tamošnji žiri ocenjivati i priču njene najbolje drugarice Tamare. Njih dve su različite, potiču iz različitih porodičnih miljea, zanimaju ih različite stvari, što znači da svaka ima drugačiji životni put. Tačno je da je Darji više stalo do uspeha u Pragu zato što bi to bila potvrda njene želje da postane pisac, a da je Tamari to samo još jedna od stvari koje podrazumeva da joj pripadaju u životu, ali obe su u istoj situaciji. Uostalom, za njih je sve to pre svega samo jedna lepa igra.

Kako Darja ljude i zbivanja iz svoje okoline pretače u prozu?

Ona piše o onome o čemu zna, o onome što je sama osetila. A njeno iskustvo su njeni drugari, ona upija njihove priče, dileme, želje, snove, prožima ih svojim emocijama. Tako je nastala, na primer, priča o Nikoli koji je upisao Sportsku gimnaziju iako su njegovi roditelji imali drugačije ambicije, ili priča o Veljku čiji je tata napustio porodicu, ili o bajkolikoj bašti „Dobar dan“ u kojoj Duca i Daca prave najlepše šnenokle na svetu.

U kojoj meri su današnjoj deci, a pre zatvaranja granica zbog pandemije novog virusa, deci koja liče na ovu devojčicu, bila dostupna putovanja, koja mogu da oblikuju njihovu ličnost?

Nedovoljno, zato što putovanje podrazumeva novac i zainteresovanost. Mislim da mali procenat roditelja može da povede dete na putovanje koje nije samo letovanje, kao i da je među njima mali broj onih koji imaju svest da su muzeji važni koliko i plaža. Školske ekskurzije su nedovoljne. Međutim, izolacija zbog virusa korona nam je, da tako kažem, uvela u modu virtuelno putovanje i razgledanje muzejskog svetskog blaga. Neko će reći da takva vrsta informacije ne stvara istu vrstu utiska kao kad se čovek šeta galerijama, ali složićemo se da je ipak – informacija. U svoj ovoj nesreći desila se dobra stvar: mnogo tinejdžera je, zbog ove mode virtuelnog, prvi put saznalo za Luvr, prvi put videlo Pikasove radove, ili čulo priču o Lepenskom viru.

Vaš roman govori i o snovima, željama dece, ali i njihovih roditelja. Koliko su te težnje bile ostvarive i pre ove vanredne situacije, a kako ih vidite kada se sve to završi?

Kao posle svake poteškoće, bez obzira na njen obim, čovek ima potrebu da je što pre zaboravi i vrati se normalnom životu. Mislim da će to biti dodatni motiv da se svako potrudi kako bi ostvario svoje želje. Pandemija je svakog od nas skrenula ka sebi, ka pitanju šta mogu da uradim za sebe kako bi mi bilo bolje. E, sad, niko nije naivan pa da ne očekuje da će posledice ove krize biti izuzetno teške, odnosno da će svakom od nas biti teže da ostvari svoje planove nego što je bilo pre pandemije. Ali, hajde da o tome mislimo kad sve ovo prođe. Za sada je dovoljno što smo psihički spremni.

Kažu da će svet biti potpuno promenjen. Kako će se on izmeniti za decu i mlade?

U školi sam učila da je Drugi svetski rat menjao decu u odrasle. Znam da je NATO bombardovanje SRJ tadašnjoj deci zauvek urezalo osećanje za dobro i loše. Nadam se da će pandemija naučiti mlade ali i odrasle da peru ruke, i da je u životu najvažnije zdravlje. Ali sam sigurna da će iz svega ovoga izaći pre svega kao deca, puna snage da menjaju svet i prilagođavaju ga sebi.
 
Autor. Marina Vulićević
Izvor: Politika