„Ubistvo u Orijent ekspresu“ vraća klasičnu Agatu Kristi u naše bioskope, a spisateljica Sofi Hana nam govori o tome kako je vaskrsla briljantnog belgijskog detektiva.
Kada sam čula da će Kenet Brana glumiti Herkula Poaroa u novoj holivudskoj verziji „Ubistva u Orijent ekspresu“, bila sam zadovoljna. Brana je sjajan glumac i imala sam osećaj da će biti odličan Poaro. Već ih je bilo nekoliko ‒ Dejvid Suše, Piter Justinov i Albert Fini su, svako na svoj način, bili izvrsni i radovala sam se što će im se Brana priključiti.
U utorak uveče sam ga videla na svetskoj premijeri filma u Albert Holu. Bio je to impresivan i raskošan događaj sa više hiljada posetilaca. Najpametniji lik je bio naravno, besprekorno odeveni belgijski genije, Herkul Poaro. Uskoro sam videla da sam bila u pravu za Keneta Branu. Njegova interpretacija najvoljenijeg junaka Agate Kristi je izvrsna. Nije stvar samo u tome da su njegovi brkovi sjajni i raskošni (iako to jesu), stvar je prosto u tome da on deluje kao pravi, istinski Poaro. To je za mene, najvažnija stvar. Šta čini pravog, istinskog Poaroa a šta ne, pitanje je kojim sam se dugo bavila, još od kada sam 2013. godine angažovana da nastavim sa serijalom romana o najvećem književnom detektivu. Imala sam čast da me unuk i praunuk Agate Kristi, Metju i Džejms Pričard zamole da nastavim sa novim romanima o ovom junaku.
Agata Kristi je moj omiljen pisac detektivskih romana. Ona je jedan od autora čije su knjige najprodavanije na svetu, i samo su Biblija i Šekspir bolje prodavani. Ona je takođe i najuspešnija žena među autorima drama u Britaniji, činjenica koja se retko spominje uprkos tome što se „Mišolovka“ prikazuje već 65 godina.
Moj prvi roman sa Poaroom je „Ubistva s monogramom“ iz 2014. a zatim sledi „Zatvoren kovčeg“ iz 2016. godine. Radim na trećem koji će biti objavljen sledeće godine, a do 2020. biće i četvrti. Međutim, još pre nego što sam napisala prvi roman, morala sam sebi postaviti jedno ključno pitanje: da li ja, koja nisam i nikada neću biti Agata Kristi, mogu da pišem o Poarou. Ako ne mogu, onda je svakako razumno da to i ne radim. Postoji ime za romane kao što su oni sa Poaroom i drugi slični: romani u nastavcima. Često, na javnim događajima, ljudi me pitaju nešto tipa: „Pa, da li si sada ti Agata Kristi?“ Oni ne znaju pravi izraz za ovo što ja radim. Ne, ja nisam Agata Kristi, i odmah sam odlučila da neću kopirati njen stil pisanja. Nijedan pisac ne treba da imitira prozni stil drugog, osim ako ne piše parodiju ili omaž.
Uskoro sam shvatila da ako želim da pišem pravog, istinskog Poaroa, onda moram da pišem o Poarou Agate Kristi, a ne da ga menjam u nameri da ga napravim svojim. Nikako, jer on i nije moj. On pripada Agati i milijardama njenih fanova. Moj zadatak ‒ ako odlučim da ga prihvatim, što i jesam, jer smisliti zbunjujuću misteriju za briljantnog belgijskog detektiva je najuzbudljiviji kreativni izazov sa kojim sam se ikada susrela ‒ bio je dati Poarou koga svi znamo i volimo novi zadatak koji će ga frustrirati i zbuniti pre nego što dođe do rešenja. Odlučila sam da mu dam novog pomoćnika, s kojim će deliti glavnu ulogu i koji će biti narator mojih priča. Tako sam stvorila inspektora Edvarda Kečpula iz Skotland Jarda. U mnogim romanima o Poarou, kapetan Hejstings je njegov pomoćnik, no bez obzira koliko ga volim, znala sam da ga ne želim u mojim misterijama sa Poaroom.
Bilo mi je važno da od likova Agate Kristi koristim samo Poaroa, iako se sluga Džordž nakratko pojavljuje u romanu koji sada pišem. Kada bih koristila Hejstingsa, delovalo bi mi da pišem imitaciju, a ne moje originalne romane. Novi pomoćnik i narator mi izgleda kao dobro sredstvo za odražavanje moje situacije, nova osoba koja piše o poznatoj. Kečpul je kao i ja, svež glas koji piše o legendi kao što je Herkul Poaro.
Postoje neke stvari u pismu Agate Kristi koje sam htela da ponovim: ne stil po sebi, već shvatanje toga šta bi idealni kriminalistički roman trebalo da bude. Ona često počne sa neobičnim, gotovo nemogućim zapletom koji nivo napetosti digne do maksimuma još u samom početku; njene priče imaju najčvršću strukturu od svih koje sam čitala, indicije su joj izrazito očigledne da bi čitaocu pružila šansu, ali joj je mašta tako ambiciozna i nepredvidljiva da niko neće pogoditi rešenje.
Sve ove osobine Agatine genijalnosti pokušavala sam da ponovim, a to pokušavam još od svog prvog krimi romana „Lice deteta“ iz 2004. Uvek sam bila pisac kriminalističkih romana po uzoru na Agatu Kristi, iako je, površno gledano, svaki savremeni triler drugačije prirode od njenih knjiga. Kada su me zamolili da napišem „Ubistva s monogramom“, to je na neki način bilo kao da su me pozvali da se konačno razotkrijem.
Druga ključna odluka koju je trebalo doneti, bilo je pitanja kada bi radnja knjige trebalo da se dešava. Definitivno ne posle radnje u „Zavesi“ ‒ Poaro je mrtav i ne može se oživeti. Predloženo mi je da smestim radnju u 1910. godinu, pre dešavanja u romanu „Tajanstveni događaj u Stajlsu“. Činilo mi se da bi to ipak bila pogrešna odluka: to je prvi roman sa Poaroom i tako bi trebalo da ostane. Srećom bile su četiri godine, usred zlatnog doba, u koje Agata Kristi nije smestila nijedan roman sa Poaroom: između 1928. i 1932. godine. Ne zna se ništa o Poarou tih godina, i u taj period sam smestila svoje romane.
Izbor da pišem priče sa Poaroom a ne Gospođicom Marpl, nije došao sam po sebi. Metju i Džejms Pričard su me pitali o kom junaku bih više volela da pišem. Kao čitalac volim i Poaroa i Marpl podjednako, ali kada smo vodili razgovor, već sam imala ideju koja je postala „Ubistvo s monogramom“.
Delovao mi je kao slučaj koji će biti savršen za Poaroa, koji voli da iskazuje svoju pamet pred publikom i od toga pomalo pravi predstavu, dok je Gospođica Marpl manje razmetljiva. Moja ideja za pametan zaplet sa iznenađujućim obrtom bila je idealna za nekoga ko voli da se pravi važan i naslednici Agate Kristi su se složili da je to najbolje rešenje. Moje prijateljstvo sa Metjuom i Džejmsom je jedna od najlepših stvari vezanih za pisanje o Poarou ‒ obojica su puni entuzijazma i pružali su mi beskrajnu podršku. Imamo divnu saradnju i do sada smo se složili u svemu.
Ne odobravaju svi pisanje ovih romana. Dobila sam mejl pun čudnog gunđanja. Pitali su me zašto sam morala da pišem još romana o Poarou kada je već Agata Kristi napisala toliko njih, i kada ja nisam ona? Takvim ljudima kažem da nisam morala da to uradim, već da su me zamolili i da sam htela, zaista htela da to radim.
Moji romani o Poarou su ljubavna pisma mojoj omiljenoj spisateljici i inspiraciji, kraljici krimića. Od 2014. godine, dobila sam na stotine mejlova od ljubitelja Agate Kristi i Herkula Poaroa koji kažu: „Hvala ti što si nam ga vratila“. To su reči koje sam ja htela da kažem posle premijere filma: „Hvala ti, Kenet Brana, što si vratio Poaroa“.
Izvor: theguardian.com