Slaviša Pavlović: Od siromašnog hercegovačkog dečaka do jednog od naših najvećih pesnika

Za nekoliko decenija Jovan Dučić, siromašni dečak, postao je najpopularniji pesnik svog vremena, prvi ambasador, upoznao je bugarskog i egipatskog cara, mnoge kraljeve i vladare, Musolinija, vreme u kafanama provodio je sa ratnicima poput Voje Tankosića i vojvode Vuka, o njemu su pohvale pisali Skerlić, Slobodan Jovanović, nobelovac Džon Golsvorti, bio na meti stranih špijuna i ustaškog pokreta, ali i nesrećnih muževa čije je žene zaveo, a voleo je čak i jednu princezu…“ kaže Pavlović.

Jovan Dučić rođen je u Trebinju, ali godina i tačan datum nisu ni danas sa sigurnošću utvrđeni. Prema rečima samog književnika, koje možemo smatrati najverodostojnijim, datum je 5. februar 1874. Potiče iz trgovačke porodice, od oca Andrije, koji je već 1875. poginuo u hercegovačkom ustanku, i majke Jovanke, Joke (rođ. Vladislavić).

Umro je na današnji dan 1943. godine.

Pisac, pesnik i novinar Slaviša Pavlović, autor romana „Himerina krv“ koji govori o životu Jovana Dučića, za portal IN4S na godišnjicu Dučićeve smrti govori o njegovom životu.

Koliko je Jovan Dučić bitna figura u srpskoj istoriji?

On je jedan od naših najvećih pesnika. Činjenica da je i danas jedan od najprodavanijih i najčitanijih autora, u svim generacijama, isključuje nas iz preterane polemike o tome, barem kada je književni rad u pitanju.
Čak i da izuzmemo činjenicu da je jedan od naših najvećih pesnika, on je prvi diplomata u rangu ambasadora u našoj istoriji, što ga takođe, kao istorijsku ličnost, izdvaja iz prosečnosti, ali i govori o njegovom uspešnom radu na više polja.

Međutim, najbolje objašnjenje dao je veliki Ivo Andrić, koji mu je u posveti napisao: „Vaše delo je postalo svojina jednog naroda. Vašim imenom se zaklinju pokoljenja. Ali kada bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno Vaše ime i izgubljeno Vaše delo, čvrsto verujem da bi mladići i devojke tih dalekih naraštaja htijući da izraze ono što je najlepše u njima od bola i ljubavi progovorili jezikom Vaše poezije, našli iste, Vaše, reči i usklike. To je sudbina velikih pesnika.“

Njegovo pisanje obeležilo je jedan vek i jedno vreme u kom je bilo jako važno ostati uspravan i ispravan.

U svakom vremenu je to bitno, a opstati u tome, pritom izdvojiti se iz mase, borba je koja traje čitavog života. I mali broj uspe u tome.

Međutim, neuspeh ne znači da treba da prestanemo da se zalažemo za takve vrednosti. Naprotiv. Kao što Dučić nije bio nepogrešiv i savršen, tako niko od nas nije, a uspeh se krije u tome da li ćemo pokleknuti nakon prvog pada ili nastaviti u toj borbi.



Vi ste se u svojoj knjizi „Himerina krv“ osvrnuli na ceo Dučićev život. Možete li nam ga opisati?
 
Teško je, čak i u knjizi, opisati život koji je počeo u periodu pred Hercegovački ustanak, a završio se u vremenu kada je Hitler porobio Evropu.

To je put od siromašnog hercegovačkog dečaka, koga put vodi od tada ruralnog Trebinja, preko Mostara, potom Sombora, Beograda, Ženeve, Sofije, Atine, Rima, Kaira, Budimpešte, Bukurešta, Madrida, Lisabona, pa sve do Čikaga, gde je provodio poslednje dane.

Za nekoliko decenija taj siromašni dečak postao je najpopularniji pesnik svog vremena, prvi ambasador, upoznao je bugarskog i egipatskog cara, mnoge kraljeve i vladare, Musolinija, vreme u kafanama provodio je sa ratnicima poput Voje Tankosića i vojvode Vuka, o njemu su pohvale pisali Skerlić, Slobodan Jovanović, nobelovac Džon Golsvorti, bio na meti stranih špijuna i ustaškog pokreta, ali i nesrećnih muževa čije je žene zaveo, a voleo je čak i jednu princezu… Pažljiv, kao i svaki diplomata, a opet sklon aferama, poput mnogih umetnika, nije prezao ni od tuča kada je odbrana časti u pitanju, pa ni od sankcija zbog toga, karakteran, samoljubiv i darežljiv istovremeno, željan da upozna sve što je novo i moderno, a opet tradicionalan, Jovan Dučić je iza sebe ostavio filmsku priču, čije sam najzanimljivije detalje opisao u romanu.

Da li danas Srbi pamte Jovana Dučića, njegova dela i nadasve da li se sećaju njegove borbe za srpstvo pre svega?

Dučić je uvek bio aktuelan, čak i u periodu kada su mnoge njegove pesme, zbog kritike ili rodoljubivog prizvuka, u doba komunizma, bile sklonjene i skrajnute. U tome i jeste njegova veličina, protiv koje nisu imali odgovor čak ni njegovi duhovni i ideološki neprijatelji. Bili su svesni da što ga više budu zakopavali u zemlju, to će više i bolje izniknuti, pa su u prvi plan stavili njegove ljubavne pesme.

Danas rodoljubiva poezija koju je Dučić stvarao deo je školskog programa, tako da mislim da tek dolazi vreme kada će nove generacije, oslobođene traganja za „skrivenim“ tekstovima, progovoriti i iskazati ono rodoljublje koje je pesnik srčano opevao, odnosno kada će stihove „znak na nebu i svetlost u noći“ shvatiti kao motiv, svesni da se „s krivokletnikom zavet ne pravi.“

Koliko smo mu ostali dužni danas, kada se prave vrednosti nažalost najčešće smatraju „primitivnim“ osobinama, kada poštenje i pravda nisu podignuti na lestvici onoliko koliko zaslužuju?

Sasvim sam siguran da Dučić nije radio i stvarao da mu se duguje, niti smo mi rođeni dužni, ma kako da se ponašamo, ali ako ga posmatramo kao čoveka koji nam je otkrio vidike, onda ćemo sami shvatiti da otkad svet postoji, priča se o poštenju, o pravdi. A pravda nikad i ne treba da bude na prihvatljivoj lestvici, ma koliko visoko postavljena bila. Tu treba pomerati granice.

Ono što je za neke primitivno, za neke je ideal, i obrnuto, a kako ćemo se ponašati, zavisi isključivo od pojedinca. Naravno, uvek se najviše čuje onaj koji se vrišti, ali to nikako ne znači da je on najpametniji ili najbolji. Treba ih ignorisati sve dok ta vriska ne počne da zaglušuje glasove pametnih. Nekako se nadam da će ovi koji vrište izgubiti glas, jer u suprotnom…

Da li bi, po Vašem mišljenju, jedan takav čovek i pesnik mogao da živi u ovakvom društvu kakvo je danas?
 
Vreme u kom živimo, između ostalog, oblikuje nas kao ljude. Koliko bi on danas bio drugačiji, ne znam, sigurno je da bi ga i savremeni sistem življenja načinio drugačijim. Međutim, zajednička karakteristika kod svih velikih ljudi jeste upornost i stalni rad na sebi, tako da njegov uspeh, da li kao pesnika, filozofa, diplomate ili nečeg četvrtog, ne bi izostao.

Ima li današnje društvo sličnosti sa onim iz njegovog vremena?

Društvo se s vremenom menja u smislu tehnološkog napretka, međutim, karakter čoveka i njegovi postupci su ostali isti.

Dovoljno je samo pročitati Dučićev dnevnik, gde kaže da je na mesto ambasadora u Rimu postavljen „za glavu manji, ali za pamet niži od svih drugih… koji je u karijeri zauzimao mesta koje je tiranima smetalo da zauzme pametnija i samostalnija ličnost. Ćutalica iz straha i računa, sigurna zakulisna figura, veran sluga…“

Međutim, da ne budem kritičan samo prema nama, nego da sagledamo širu sliku. Tokom njegovog života dogodila su se dva velika rata, koja su donela ogromne i neočekivane promene. Naročito treba spomenuti Drugi svetski rat, gde je razvijena zemlja s bogatom kulturom, tradicijom i prestižnim univerzitetima pravila gasne komore i vršila eksperimente nad ljudima… Mi smo se do danas, barem kada je u globalnom svetu reč, naizgled sačuvali od takvih brutalnosti, ali nismo dalje odmakli jer se slične stvari rade samo „u belim rukavicama“.

Kasetne bombe, osiromašeni uranijum – dolaze isto iz najrazvijenih zemalja i tiho uništavaju nedužne, dok mi kao najveći problem sveta vidimo u ugrožavanju prava pojedinaca i grupa ne shvatajući da smo svi, bez obzira na pripadnost grupi, ideologiji, seksualnom opredeljenju, suštinski ugroženi od globalnog sistema, koji naše nebitne različitosti, podležne nivou dijaloga ispred seoske prodavnice, koriste za skretanje pažnje.

Izvor: in4s.net