Slavenka Drakulić: O ikoni slikarstva, patrijarhatu i društveno uslovljenoj nejednakosti

Ne bih rekla da je u muško-ženskom odnosu bilo šta neminovno. Pre bih rekla da je društveno uslovljeno, kaže za Novu Slavenka Drakulić, autorka romana „Frida ili o boli“, koji je napisala inspirisana likom i delom čuvene meksičke slikarke Fride Kalo.



Posle prošlogodišnjeg izdanja knjige „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“ Slavenke Drakulić Laguna je nedavno objavila njen roman „Frida ili o boli“, o jednoj od najznačajnijih slikarki 20. veka. Reč je, naravno, o Fridi Kalo, za koju je umetnost bila neodvojiva od života, a život neodrživ bez umetnosti. Prikazujući njenu borbu s bolešću od rane mladosti do strastvenih ljubavnih afera sa Dijegom Riverom i Lavom Trockim, Drakulić daje živopisnu sliku žene kojoj je telo bilo slomljeno, ali ne i duh, i koja je, prkoseći društvenim normama, istrajavala u svojoj jedinstvenosti.

Slavenka Drakulić (Rijeka, 1949) jedna je od najznačajnijih i najprevođenijih autorki sa ovih prostora i jedna od najpoznatijih feministkinja bivše Jugoslavije. Pisala je za više novina i magazina na raznim jezicima, a njeni najpoznatiji radovi su oni koji se bave ratovima na Balkanu. Već trideset godina živi na relaciji Švedska–Hrvatska, a za zagrebačku Frakturu priprema novu zbirku priča.

„Kako starim, tako mi postaje sve teže da živim na više od jedne adrese“, priznaje Slavenka Drakulić.

Frida Kalo predstavlja simbol žene umetnice – buntovne, uspešne i emancipovane, ali i žene koja je mnogo stradala i propatila. Zašto Vam je ona važna?

Rekla bih iz svih tih razloga koje ste nabrojali i da dodam još dve važne činjenice. Frida u svoju slikarsku avanturu kreće bez klasičnog obrazovanja, već teško bolesna, mesecima vezana za krevet, ležeći u gipsu. Zato su njeni prvi radovi vrlo malog formata i zbog toga je često sama sebi model. Odatle i toliko autoportreta, po kojima je najpoznatija, iako oni imaju mnogo veće značenje od pukog portretisanja. Zatim, postigla je uspeh tek nakon smrti. Malo pre toga je imala prvu izložbu. Za života njena okolina nije je kao slikarku uzimala previše ozbiljno. Njen suprug, tada najveći meksički slikar Dijego Rivera, podržavao ju je i smatrao da dobro slika, ipak, on je bio važniji i veći. Decenijama nakon njene smrti slikarska ikona je Frida, a ne on. Slikala je uprkos svemu, imala je silnu snagu u sebi i to me fascinira.

Vaša priča o njoj teče, čita se lako i brzo. Zanimljivo je što nekad pišete u prvom licu kao Frida, a nekad ne. Zašto?

Ne postoji poseban razlog zašto neku knjigu pišete na ovaj ili onaj način, to je stvar stila. Meni se činilo da su i njen glas i pogled sa strane bili potrebni da Fridu kao književni lik približim čitateljkama i učinim je uverljivom. Ako vas zanima Frida, vi možete sve o njoj saznati iz njenih biografija. Međutim, kada ona postane književni lik u romanu, onda mora oživeti. Kako to postići, koja stilska sredstva upotrebiti, pitanja su na koja pisac mora da odgovori. Pronalaženje najboljeg načina i jeste najveći deo posla, barem meni.



Postoji jedna posebna nepravda prema ženama u odnosu na muškarce. One sa bilo kakvim fizičkim defektom ili nedostatkom, kao što je bila Frida, u društvu teže prolaze od muškaraca, jer je u doživljaju žena mnogo bitnija estetika.

Naravno, ali tako je i u životu uopšte. Da žene sa fizičkom manom teže prolaze, samo je refleksija njihove situacije u društvu u kojem još uvek, rekla bih ponovo, dominiraju muške vrednosti. Jedna od njih je da je funkcija žene da bude ukras. I danas, uz svu emancipaciju, žene se i dalje vrednuju i na taj način. Priča je poznata i prilično stara, radi se o patrijarhatu, o čemu ne bih, jer ću ispasti dosadna. Bolje to opisati, pokušavam to da radim godinama, na razne načine.

Dijego Rivera i Lav Trocki, sa kojima je Frida bila u ljubavnom odnosu, bili su moćni muškarci, ali i ženskaroši. Da li je to neminovno, da žene privlači moć i moćni muškarci to koriste?

Ne bih rekla da je u muško-ženskom odnosu bilo šta neminovno. Pre bih rekla da je društveno uslovljeno. Recimo, ne znam da li važi i obrnuto, da moćne žene koriste moć na taj način, da privlače muškarce koji vole moć? Ne bih rekla. Moćni muškarci, ako su, kako kažete, ženskaroši, misle da to mogu da budu, da im to nekako ide uz njihov položaj, da im fino stoji uz moć. U stvari, tu poziciju im osigurava društvena nejednakost, svi oni koji se protiv nje ne bore.

Kada se na mreži X (ex-Tviter) ukuca Vaše ime, izlazi gomila postova na različitim svetskim jezicima. To govori koliko ste prevođeni, ali i ne samo to, nego i koliko ste prisutni u drugim zemljama kao autor. Da li ste svesni svoje popularnosti?

Ne znam da li to govori o popularnosti. Nisam na društvenim mrežama. Ali je činjenica da su moje knjige prevedene na tridesetak jezika, pa i u zemljama koje ne poštuju autorska prava, ili na neke nama egzotične jezike. Mi smo male zemlje i jezici su nam mali, a to je za pisce problem. U Evropi jedino Nemačka objavljuje literaturu sa svih jezika, ali sve manje. Kao što znate, svetom dominira anglosaksonska kultura i engleski jezik, a tu je barijeru teško probiti. Ja sam igrom slučaja vrlo rano počela da objavljujem u SAD, bilo je to povezano s mojim novinarskim tekstovima u toj zemlji, pa je interes drugih za moje knjige krenuo otuda i, evo, još traje.

Nekada je kultura bila važna, pisci su bili važni, slušalo se šta oni imaju da kažu, državama je bilo važno… Danas možete da pričate šta hoćete, ali to malo ljudi prati. Da li je masovna kultura nesumnjivo pobedila?

Desila se promena tehnologije, koja ima ogromne posledice na medije, kulturu, vrednosti, ljudske odnose, vaspitanje dece, obrazovanje. Dakle, na naš ukupan život. Nakon 500 godina kulture reči za dve decenije prošli smo put do kulture slika, koja danas potpuno dominira. Ono što starije generacije podrazumevaju pod kulturom, na primer čitanje, toga je sve manje. Nove tehnologije uslovljavaju nove načine percepcije stvarnosti, čitanja i razmišljanja. Istraživanja su već pokazala uticaj na, na primer, nedostatak pažnje kod dece, a to je tek početak. Međutim, ljudska su bića vrlo prilagodljiva, a sigurno ova promena ima i dobrih strana, iako možda ne za pisce.

Autor: Bratislav Nikolić
Izvor: Nova