Saša, izbeglica iz Sarajeva, jedva preživljava u Pragu 1992. kao prodavac košulja na pijaci sve dok ne sretne Bobana, svog daljeg rođaka, „veselog Bosanca“ iz predratnih viceva, koji se bavi prodajom bosanskog javora rebraša, drveta idealnog za izradu najskupocenijih violina. Ubrzo kreću u tranzicionu Rumuniju u potragu za bosanskim „svetim gralom“.
U Rumuniji će ih sačekati Ilije, vodič koji natuca srpski, a pridružiće im se i njegova rođaka Maričica koja je pobegla od nasilnog muža. U potrazi za nešto manje kvalitetnim, ali ipak cenjenim rumunskim javorom, družina će naletati na brojne prepreke – bivše pripadnike Sekuritatee, besne radnike pilana spremne da ih linčuju, a u zlo doba zabasaće i u mračne šume. U jednoj od njih Boban će se u zlo doba po ciči zimi izgubiti…
To je siže u Srbiji nedavno objavljenog romana „
Četvrta violina“
Saše Savića, posle rasprodatog prvog izdanja u BiH i Hrvatskoj. Reč je o „romanu koji se čita u jednom dahu i smijehu“, što je i očekivano imajući u vidu predratnu reputaciju autora.
Saša Savić jedan je od osnivača kultnog Omladinskog programa Radio Sarajeva. Bio je jedan od najduhovitijih Sarajlija koji je imao običaj da emisiju počne rečenicom: „Želim vam teško i turobno poslijepodne s tendencijom da isto preraste u jednu užasavajuću noć.“ Pred početak rata radio je intervjue na TV Sarajevo, a do danas se pamte najmanje tri – sa Rambom Amadeusom, Dinom Dvornikom i Nazifom Gljivom.
Rat ga je zatekao u Sloveniji, odakle odlazi u Prag. Poslednjih 25 godina živi u Njujorku, gde je bio na čelu najvećih američkih reklamnih agencija. U proteklih pet godina dva puta je proglašen menadžerom godine u reklamnoj industriji SAD. Prirodom posla, oko 200 dana godišnje provede u avionu.
Kako biste voleli da Vas pamte? Kao legendarnog radio-voditelja ili marketinškog maga?
Neka odabere raja šta im se više sviđa. Prvo, nemojte da me pamte, nisam još umro, a drugo, voleo bih da me pamte kao normalnog čoveka koji je imao dobru energiju i ambiciju. Kad sam radio Omladinski program, trudio sam se da napravim emisije koje će se svideti ljudima i neće biti dosadne, a koje će u isto vreme biti drukčije od bilo čega što se tada pravilo na radiju. Moja marketinška reklamna karijera je drugi par rukava, to je ozbiljan posao. Mada, ne znam šta znači marketinški mag. Više sam dobar menadžer u marketingu nego mag. Moj posao je da udvostručim, utrostručim zaradu firme, uspostavim dobre veze s klijentima i održavam ih, tako da se sve što sam radio u životu svodi na imanje dobrih veza sa ljudima, na shvatanje ljudi i održavanje tih veza. Tako je i na radiju, imaš slušaoce koji su, u stvari, tvoji klijenti, moraš ih shvatiti i dati im nešto što će ih zadržati na tvojoj emisiji. Tako je i u poslu. Imaš ideju koju prodaš klijentu i ako je ideja uspešna i ako si ispunio sve što si obećao, onda on ostane s tobom. I tako raste posao.
Da li ste planirali da postanete pisac?
Nikad nisam planirao da budem pisac, kao što nisam planirao ni da budem film-mejker, ni reklamni stručnjak. Uvek sam radio stvari koje su mi u tom trenutku značile i koje sam morao uraditi. Iz nekog razloga sam imao tu priču koju sam morao iz sebe iscediti i staviti je na papir, tako da je to još jedno novo iskustvo. Lepa je stvar kad je prošle godine u avgustu izašla knjiga u Sarajevu, pa su ljudi na moju Fejsbuk stranicu slali fotografije – oni na plaži sa mojom knjigom. Ili mi kažu da su u tri ujutru završili s čitanjem knjige. Lep je osećaj da se priča koju si napisao sviđa ljudima, da ulažu svoje slobodno vreme da bi je pročitali i da su ti zahvalni što si to uradio. Pisanje knjige i pravljenje filmova su stvari koje kad završiš imaš potrebu da odmah počneš nešto sledeće, a imaš još veći strah od početka zato što znaš kroz šta si prošao. Pisao sam knjigu šest godina, nisam išao u ofis, pa sam pisao knjigu šest-sedam sati dnevno. Pisao sam je noćima kad sam imao vremena.
Radite li na drugoj knjizi?
Ima nekih stvari koje sam počeo pisati, ali ne znam. To ti dođe iz stomaka, jednostavno imaš potrebu da sad to moraš uraditi, a još mi ta potreba nije dovoljno jaka da bih seo, pa pisao do četiri ujutro svaki dan. Biće nešto, ali kad, to je teško reći.
Da li je pisanje psihoterapija ili muka?
Verovatno muka zato što je sve što je posao teže nego ono što je lični izbor. Pre radija sam radio i u novinama, sarajevskim Našim danima, i nikad nisam uživao u pisanju novinarskih tekstova. To je, u stvari, prepričavanje nekog događaja ili faktografski prenos vesti. Uvek me je više interesovala
priča nego vest. A na radiju sam pričao priče. Teško mi je da kažem šta bi bilo da je bilo, jer ništa u životu nisam planirao. Kad su se stvari počele dešavati, ja sam ih prihvatao i išao koliko se najviše moglo u dubinu, trudeći se da naučim nešto o ljudskoj psihi, biznisu, tehnologiji, tehnologiji medija da bih mogao da povežem neke tačke tog razbacanog znanja, pa da napravim neki svoj stil. Nekad na radiju, sad u reklami, možda i u knjizi, pa ne znam šta je sledeće. U ribolovu.
Bili ste poznati i kao veliki ribolovac.
Ja se zezam da je cela moja karijera vezana samo za potrebu da zaradim dovoljno para da platim ribolov. Imam ekipu čudnih ljudi koji su kao i ja veoma zauzeti i imaju svoje pozicije u biznisu i onda se jednom godišnje skupimo i idemo na mesta koja su normalnim ljudima čudna. Bili smo u Sibiru jedno 15 puta, u Ognjenoj zemlji deset puta, na Aljasci bezbroj puta, u Mongoliji, na Islandu, Grenlandu, na mestima na koja je teže doći. I što je teže doputovati, to je bolji ribolov. A to znači da su te reke još očuvane.
Recite nam nešto o ribolovu u Rusiji.
Volim Rusiju. Ribolov u Rusiji uvek je bio fascinantan. Išli smo na poluostrvo Kova, arktička Rusija, jedno 450-500 kilometara od severnog polarnog kruga. Tamo bismo uvek išli u junu, ali ne u poslednje tri godine. U drugoj sedmici juna može biti temperatura 15 stepeni iznad ili ispod nule u istom danu. Ta divljina prirode je specijalna bar za mene. Kad odeš na takva mesta, nema veze da li si bogataš jer tamo moraš ostati suv, ne biti gladan i ne smeš da se povrediš. Na tim mestima zauzet si osnovnim ljudskim potrebama i to te onda podseti da si samo čovek. Jer i tebi i meni i onom ko je prosjak i lord, svima nam je isto zima i svi osećamo istu glad.
Zahvaljujući ribolovu postali ste i „filmadžija“.
Snimio sam dokumentarni film o lososima. Možda i napišem knjigu o ribolovu, ali nemam nikakav plan. Ako bih pisao priče, onda bi se tu verovatno našlo nekoliko priča koje su u vezi sa ribolovom. Sve to sam već prošao, uhvatio sam sve velike ribe koje sam hteo i pecao sam na svim mestima. Ipak, više me interesuju ljudi koje sretnem u tim krajevima. Moj vodič u Rusiji, koji nikad nije bio ni u Moskvi, iza ponoći dok ležimo u travi pored reke 500 kilometara od polarnog kruga, traži da mu pričam o Njujorku kog je nekad video na filmu, i to mu je super. Ti momenti su mi draži nego kad uhvatim veliku ribu.
Kako biste danas odjavili intervju sa sobom da ste na radiju?
Verovatno ne bih odjavljivao sa teškim i turobnim poslepodnevima, sad sam i ja malo omekšao. Odjavio bih ga sa
nadam se da će vam se svideti knjiga.
Znači, marketinški.
Pa, moraš. Ja sam od knjige sve donirao za pomoć izbeglicama, tako da mi je važno da se knjiga što više proda. Što se više proda to će više ljudi u nevolji dobiti čarape i džempere.
Koji Vam je omiljeni TV intervju koji ste uradili?
Mislim da je onaj sa Rambom. Bili smo posvađani kad je došao u emisiju, prethodno me je zeznuo pošto je trebalo da dođe na koncert Omladinskog programa, a nije se pojavio. Bio sam ljut na njega tako da kad je došao u emisiju, uopšte nismo pričali, pa smo prvih 10-15 minuta te emisije jedan drugog šicali iz svih oružja. I onda smo napravili stoj na glavi i on je pozvao ljude da ne gledaju onu budalu, ne znam koji je bio politički kandidat na Drugom programu. Znam da su me zvali razni urednici da mi kažu da nikad više neću kročiti na televiziju. Suspendovali su me posle tog intervjua, ali onda su dobili nekoliko stotina pisama ljudi koji su im pretili da neće plaćati pretplatu ako me ne vrate.
Autor: Vladimir Sudar
Izvor:
Sputnik