Sara Niša Adams i transformativna moć knjiga

Britanski scenarista Vilijam Nikolson je jednom napisao: „Čitamo da bismo znali da nismo sami“, i upravo to osećanje nije ni u jednoj knjizi tako opipljivo prikazano kao u novom romanu Sare Niše Adams „Spisak knjiga“. U njemu čitaoci upoznaju Mukeša, starijeg čoveka koji živi u predgrađu Londona, koji još uvek tuguje zbog gubitka svoje žene, bori se sa mikromenadžmentskim postupcima svojih odraslih ćerki i stalno brine za svoju unuku Priju, koja više voli da uroni u svet knjiga nego da vodi pravi društveni život.

U pokušaju da se poveže sa svojom unukom, Mukeš odlazi u lokalnu biblioteku, gde upoznaje Alajšu, mrzovoljnu tinejdžerku koja tamo radi i koja pokušava da se ne raspadne usled pritiska koji oseća jer mora da se brine o svojoj majci. Iako njihov prvi susret nije baš prijatan, ubrzo se sve to menja zahvaljujući moći čitanja – kada jednog dana Alajša otkrije anonimno napisan spisak knjiga, za koje nikada nije čula, i odluči da ih pročita. Znajući da Mukeš pokušava da se zbliži sa svojom unukom, Alajša mu predlaže iste te knjige i oboje se iznenada pronalaze usred novog sveta u kome fikcija pruža utehu i bekstvo od njihove svakodnevne tuge.

„Spisak knjiga“ je roman u kome se zaista uživa, a mi smo stupili u kontakt s autorkom kako bismo porazgovarali o transformativnoj moći knjiga, inspiraciji koju je pronašla u svom dedi, ideji da postoji samo jedna vrsta čitaoca, tuzi i još mnogo drugih tema.

Knjiga je delimično inspirisana Vašim odnosom sa dedom. Možete li nam reći nešto više o tome i o vremenu koje ste proveli zajedno?

Knjiga je inspirisana time kako mi je deda pomogao da izađem iz svoje ljušture. Kada sam bila mlađa, uvek sam nosila knjigu sa sobom kada sam išla da ga posetim, i samo bih se sakrila negde u njegovoj kući. Većina ljudi u domaćinstvu je govorila drugačijim jezikom – delimično sam ga razumela, ali nisam znala da ga govorim, tako da je to bio samo još jedan razlog da se sakrijem iza knjige. Ali on bi se postarao da me uvek, pre nego što odem kući, pita koju knjigu čitam.

I tako sam počela da mu pričam, a on bi nastavljao da mi postavlja pitanja sve dok na kraju nisam počela da pričam o sebi. Bio je to zaista divan način da se povežem s njim kada sam mislila da možda nemamo ništa zajedničko, ali je on prosto znao da su knjige put u moj svet. Iskoristio je to da mi nekako pomogne, jer je video da sam zaista stidljiva. I sam je bio povučen u različitim situacijama, tako da mislim da je u meni prepoznao delić sebe i iskoristio to kao priliku da se zbližimo.

Kada Mukeš razmišlja o pokojnoj ženi i njenih poslednjih nekoliko meseci života, pita se sledeće: „Ali jesam li činio dovoljno? Jesam li joj ulepšao tih poslednjih nekoliko meseci?“ Tako je lepo, jednostavno i autentično. Možete li da nam kažete nešto o načinu na koji ste prikazali različite oblike tuge u ovoj priči?

Tuga je verovatno jedna od najvećih tema u knjizi jer svi likovi prolaze kroz teške trenutke i tuguju za nečim. Mukeš jako tuguje za svojom suprugom, tuguje za vremenom koje nisu proveli zajedno. I teško mu je jer je on još uvek tu, a svakoga dana mora da živi sa činjenicom da nje nema, dok su drugi možda na neki način nastavili sa životom jer imaju puno obaveza, pa se sa tugom ne suočavaju onako kako on to mora.

Na početku knjige i Alajša tuguje za mnogo čime. Mislim da posebno tuguje za životom koji ne živi, životom koji žive njeni prijatelji. Ona ne može da bude tinejdžer i vodi taj bezbrižan način života jer mora da vodi brigu o svojoj mami. Uvek mora da vodi računa o tome da li su ona ili njen brat kod kuće, tako da se oseća veoma distancirano od svega.

Zapravo sam samo želela da prikažem ideju tuge i kako dve osobe ne tuguju na isti način, ali da tu ipak ima nečega sa čime se svi možemo povezati. Alajša i Mukeš tuguju na različite načine, ali njihovo prijateljstvo dokazuje da iako su zaista različiti po godinama, poreklu i verovanjima, ipak mogu da pronađu zajednički jezik i razumeju jedno drugo jer su zapravo mnoga njihova životna iskustva slična, čak i ako na papiru to tako ne deluje.

Prijateljstvo između tinejdžerke, koja u neku ruku mrzi čitanje, i starijeg muškarca, koji je odnedavno udovac, nije svakodnevna pojava. Kako ste znali da je to polazna tačka za priču koju želite da ispričate?

Često inspiraciju pronalazim u međugeneracijskim prijateljstvima, i mislim da je to na neki način zasnovano na mom odnosu sa bakom i dedom, kao i roditeljima. Verujem u to da se možete povezati sa mnogo starijim osobama od sebe jer od njih možete naučiti toliko toga. Kod Alajše volim što ne može da se poveže sa svojim vršnjacima jer je u suštini mnogo zrelija od većine njih. Ona mora da se nosi sa zaista ozbiljnim situacijama, sa kojima mnogi njeni vršnjaci ne moraju. Zato i može da se emotivno poveže sa Mukešom, ali i zato što od nje ne očekuje da bude nešto što nije, dok svi njeni vršnjaci očekuju da je stvarnost ista kao što je prikazujemo na Instagramu i ostalim mrežama, pa očekuju da i njen život bude takav. To nije nešto u šta ona može da se uklopi.

Uvek inspiraciju pronalazim u prijateljstvima koja prevazilaze barijere, naročito generacijski jaz, jer, kao što sam već rekla, smatram da svi imamo toliko sličnih životnih iskustava da je taj teret ljudskosti nešto što svi prepoznajemo i razumemo. Oduvek su me inspirisali mnogo stariji od mene, a posebno sam volela da učim od svojih baka i deka. Baka me je uvek tretirala kao prijateljicu i, premda više nije sa nama, mnogo mi znači što mi je bila prijatelj jer sam toliko toga od nje naučila. Divno je što smo imale takvu duboku povezanost.



Da li biste rekli da je ovaj roman oda knjigama i transformativnoj moći čitanja?

Apsolutno. Mislim da je to 100 posto tačno. Ja sam, između ostalog, i urednica, tako da su knjige sasvim moj svet, i mislim da ima smisla što moj debitantski roman govori o svemu tome. Verujem da su knjige neverovatne jer vam pomažu da pobegnete od stvarnog sveta, ali i da naučite mnogo toga. A pomažu vam i da se povežete sa ljudima. Jako je važno i to što knjige mogu sve to, da vas izvuku iz života barem nakratko i odvedu u druge svetove. Naročito za vreme lokdauna, pandemije i svega toga, prosto je bilo neverovatno što smo mogli da posetimo neka mesta pomoću mašte, kada već nismo mogli fizički da budemo tamo.

Vaša knjiga je vrlo interesantna zbog načina na koji je prikazano kako se i Mukeš i Alajša osećaju kao uljezi i kako pokušavaju da se izbore sa „sindromom uljeza“ kada razmišljaju o sebi kao o „čitaocima“. Čini se da se oboje nikada ne osećaju autentično ili dovoljno pametno kao čitaoci, i to mi deluje kao nešto sa čime će se mnogi poistovetiti. Možete li nešto više da nam o tome kažete?

Mislim da postoji veoma puno predrasuda o tome da su čitaoci osobe koje nose naočare i vole da sede u fotelji, okruženi gomilom knjiga... i da ih samo gutaju. Zapravo ne poznajem nijednog takvog čitaoca.

I upravo u tome je ključ – Mukeša i Alajšu zamišljam skoro kao čitaoce koji su se prvi put upustili u čitalačku avanturu. Alajša nije imala vremena za čitanje romana ili da to radi iz zabave, tako da ima osećaj da to radi pogrešno. Bez sumnje sam se nekada i ja tako osećala. Studirala sam engleski na univerzitetu i tada mi je delovalo kao da to ne radim kako treba. Činilo mi se da nisam prepoznavala ono što je bitno u knjigama, da sam dozvolila sebi da previše u njima uživam. Sigurno sam imala ideju da su knjige ozbiljna stvar i da one to uvek moraju da budu. I tako sam, čim sam diplomirala, bila toliko uzbuđena što ću konačno čitati knjige iz zabave, bez ikakvog analiziranja, da ću se samo opustiti i uživati.

Alajša i Mukeš isto tako smatraju da bi odmah trebalo da dobiju jasne poruke iz ovih knjiga i da ih razumeju, pa kao da se plaše da se to neće dogoditi. Na neki način oni sami sebe sputavaju u tome da prosto uživaju u knjigama.

Vaši glavni junaci se gube u svetovima knjiga koje čitaju, baš kao što sam se i ja našla izgubljena u njihovom. Čak sam i zamišljala da Mukeš živi u kući mog dede. Da li se i Vama nešto slično dešava dok čitate?

Naravno. Uvek zamišljam likove iz knjiga, baš tako kako kažete – na mestima koja su meni poznata. U mojoj mašti Mukeš živi upravo u kući moje bake i dede. Verovatno ne bih mogla ni da zamislim potpuno novo mesto, a svesna sam i da, kada zamišljam nova lica, uvek ih zasnivam na stvarima i slikama koje su mi barem malo poznati.

Ali svakako mi se dešavalo i da, kada hodam ulicom, vidim nekoga ko izgleda baš kako sam zamišljala svog junaka, ili da postoji nešto u vezi sa njima ili njihovom aurom što me podseća na nekog junaka. A onda pomislim – da li su počele da mi se mešaju fikcija i stvarnost? To je još jedna od lepota u vezi sa knjigama. Mnogo mi se sviđa to što se Mukeš prepušta čitalačkom iskustvu i otkriva da polako ali sigurno preuzima i njegov život i njegovu stvarnost.
 
Mnogo mi se dopada sam koncept romana. Sviđa mi se što ste uključili i svoj spisak knjiga. Da li ste nedavno dodali neku knjigu ili imate neku koju biste naknadno preporučili našim čitaocima?

Nedavno sam pročitala nekoliko neverovatnih knjiga. Zaista mi se svidela knjiga Small Pleasures koju je napisala Kler Čejmbers. Stvarno je dobra knjiga. Ali poslednja koju sam pročitala je Still Life Sare Vinman, i ona je jednostavno izuzetna. Prilično je obimno delo, ali se veoma brzo čita, i prepuno je neverovatnih likova. Ovo je knjiga čije sam likove doživela kao stvarne osobe, deluje mi kao da ih poznajem, kao da će ostati u mom sećanju još vrlo dugo. Toliko je živopisno i lepo napisana, tako nežno i tako ljudski.

Autor: Kejti Tamola
Izvor: shondaland.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: ©Libby Earland