Sara Najt: Pospremanje sopstvenog uma je veština

„Prestala sam da prebrojavam radne dane do slobodnih kao zatvorenik koji udara recke na zid ćelije kako bi pratio koliko je kazne odležao“, kaže Sara Najt, autorka knjige „I za to me zabole“.

Svi žele da se vrate životu kakav je bio pre pandemije, međutim pitanje je da li žele da budu isti oni ljudi kao što su nekada bili ili da nauče nešto od ove pošasti i da ne ponavljaju iste greške. Ukoliko postoji odlučnost u tome da se ne ide istim starim putevima koji su dovde i doveli, postoje praktična rešenja onih koji se bave ljudskim boljitkom i srećom. To mogu da budu knjige za samopomoć, ali i one koje parodiraju upravo ovakvu literaturu, ali imaju sličan učinak: vraćanje osmeha na lice i vere u budućnost, optimističniji pogled na svet, relativizovanje problema nepremostivih naizgled.

Sara Najt je bestseler autorka i antiguru, koja na osnovu sopstvenog iskustva govori o tome šta ne treba raditi da bi se postigla harmonija u životu, a to čini uz sjajan humor i sleng. Njenu knjigu „I za to me zabole, Magija koja menja život“, u prevodu Nevene Andrić, objavila je Laguna.

Sara Najt živi u Bruklinu i Dominikanskoj Republici. Pre šest godina dala je otkaz u velikoj firmi, izvoru ogromnog stresa, i počela da se bavi honorarnim radom, što joj je, kako je rekla, „omogućilo da se manje smara zbog zime, sastanaka i konferencijskih poziva, i da svoju energiju štreberke posveti suncu i ispijanju mohita. Radi kao urednica i pisac, kao odlikašica diplomirala je na Harvardu, pre više od 20 godina, gde će sada biti i motivacioni govornik.

„Odjednom sam shvatila da me baš zabole za prodajne sajmove i za biznis-neformalni stil oblačenja, i za ozbiljne političke diskusije me zabole. Prestala sam da prebrojavam radne dane do slobodnih kao zatvorenik koji udara recke na zid ćelije kako bi pratio koliko je kazne odležao. Kad sam se oslobodila jarma korporativne učmalosti, imala sam, naravno, više vremena, kao i slobodu da ga utrošim kako god hoću“, kaže Sara.

Suština njenog antiučenja, koje nekima može da deluje blasfemično, jeste odvraćanje od stvari koje smo radili iz dužnosti i obaveze, a koje su nas činile duboko nesrećnim i unezverenim pojedincima, bez slobodnog vremena i novca, bačenih na pogrešne stvari. Ona preterano zalaganje oko gluposti zove „loženjem“, a pre zauzimanja stava „i za to me zabole“ savetuje pospremanje sopstvenog ormana i duha. I doslovno, knjiga „Magija pospremanja koja će vam promeniti život“ Mari Kondo, promenila joj je svest, a od nje pozajmila i deo naslova za svoju knjigu. Po savetu ovog priručnika, rešavajući se suvišnih stvari iz ormana i uredno ih slažući, posložila je i svoj mentalni prostor i uvidela koliko se bespotrebnih stvari nataložilo u njenom okruženju, kao i u njenom umu.

„Previše obaveza i previše krša u mojoj glavi“, kako je primetila. Pospremanje sopstvenog uma je veština, tako misli Sara Najt.

Ona je preživela „epsku ložnjavu“ povodom organizovanja sopstvenog venčanja, a onda je u nekoliko narednih godina, u svojim tridesetim, prestala da se „pali“ zbog sitnica koje su joj išle na živce.

Malo po malo, osećala se bolje kada je pristojno odbijala da se druži sa nekim ljudima iz dužnosti, što joj je dalo više vremena da se zaista posveti osobama i delatnostima koje su u njoj „budile iskru radosti“. Zatim je osmislila program raščišćavanja i preraspodele umnog prostora i metodu „nije mi žao“ lepo kazavši sebi: „I za to me zabole“, što je zapravo svesna odluka o tome zbog čega se ne vredi nervirati i paliti, i konačni prestanak „ložnjave“ oko toga.

Njena knjiga na praktičan način pokazuje „magiju neloženja“ zbog toga šta neko misli, razvrstavanje stvari koje donose radost i onih koje ne zavređuju pažnju. Kako reći „i to me zabole“, a ne povrediti druge, formirati „ložački budžet“ za mali broj stvari koje zaslužuju „ložnjavu“. Jer, ipak, suština svega je iskrenost prema sebi i drugima.

Još jedna Amerikanka Mišel Vaks istraživala je stvari koje njene sunarodnike čine srećnima, a o tome je snimila i dokumentrani film. Ona je tokom 2019. godine obišla svih 50 američkih država, kako bi otkrila kako Amerikanci postižu osećaj unutrašnje sreće, bez obzira na spoljašnje okolnosti.

„Tokom svog putovanja intervjuisala sam pet stotina ljudi koji su za sebe tvrdili da su srećni, da bih saznala kako oni dolaze do radosti u svojoj svakodnevici. Sve sam dokumentovala u filmu ’Američka sreća’. Često komplikujemo taj osećaj, ali ono što sam otkrila razgovarajući sa mnogim ljudima dobrih navika, jeste da postoji veliki broj sitnica koje istog momenta mogu da povećaju osećaj sreće, ali i da utabaju stazu ka većoj i trajnoj sreći“, objasnila je Mišel Vaks.

Zaključci do kojih je ona došla slični su onima koje je duhovito opisala Sara Najt. Prvo treba napraviti listu stvari koje nas usrećuju, kao i onih suprotnih njima. Tako se stiče uvid u to koliko se vremena troši na dobre i na loše navike, i pruža se mogućnost da se one zamene. Ono što je Mišel takođe otkrila sa svojim sagovornicima jeste da je sreća bila neka vrsta vežbe, koju je valjalo iznova definisati, a da zadovoljstvo nije bilo konstantno, pošto se cilj postigne. Po njenim rečima, važno je svakodnevno stvaranje pozitivnih emocija, nevezanih za neki cilj, kao po nekoj zamišljenoj listi. Tako se realnost i prioriteti polako prilagođavaju rečima i emocijama sa liste.

Sara Najt je na svoju listu „neloženja“ stavila i činjenicu da nije jutarnji tip i da ujutru ne funkcioniše najbolje, i u vezi s tim primetila je da joj nije žao. Mišel je u svom istraživanju utvrdila da srećni ljudi jutra ne započinju u žurbi, hvatajući se za telefon već odvajaju vreme za sebe i osmišljavanje predstojećeg vremena. Da je u određivanju akcija, a ne samo reakcija, zadovoljstvo. I konačno, 70 odsto Amerikanaca koje je Mišel intervjuisala u postizanju sreće napravili su korak unazad prema opštem mišljenju. Ove „nepraktične“ promene pobudile su neku nepoznatu iskru koja ih je vodila dalje, a to je učinila i Sara Najt.


Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika