Sara Najt: Nesvakidašnji anti-guru

Autorka Sara Najt sebe opisuje kao osobu kojoj je predugo bilo previše stalo – a to ju je na određeni način iscrpljivalo. Zato je jednoga dana odlučila da napusti posao urednice u velikoj izdavačkoj kući i u potpunosti se okrene sebi. Za nju je to, pre svega, značilo promenu okruženja (Njujork je zamenila Dominikanskom Republikom), ali i ponašanja: radila je samo ono što želi ili ono neophodno.

A onda je pomislila da bi svoj životni preokret mogla da pretvori u uputstvo za život na papiru. I tako su nastali svetski bestseleri „I za to me zabole: Magija koja menja život“ i „Oladi malo“, koji su od Sare stvorili nesvakidašnjeg anti-gurua u svetu knjiga o samopomoći.

Kako ste osmislili metod „I za to me zabole“? Šta je bio inicijalni događaj ili situacija koji su doveli do toga?

U leto 2015. dala sam otkaz na mesto književne urednice u velikoj izdavačkoj kući u Njujorku nakon 15 prilično uspešnih godina. Dugo sam bila veoma nesrećna i patila od teške anksioznosti i depresije. Kada sam se osvrnula na svoj život, znala sam da je moj posao problem – jednostavno više nisam želela da radim u korporativnom okruženju. Želela sam da budem sama svoj šef, ali prelazak u freelance je delovao kao veliki rizik. Bilo je zastrašujuće, i trebalo je dosta finansijske i psihološke pripreme, ali mi je drago što sam to uradila – i skoro odmah nakon što sam napustila taj posao, došla mi je ideja za prvu knjigu „I za to me zabole: Magija koja menja život“. Malo pre toga sam pročitala knjigu Mari Kondo „Magija pospremanja koja će vam promeniti život“, i shvatila da sam sve što je ona predlagala da uradite za svoj fizički prostor ja radila za svoj mentalni prostor – oslobađala sam se stvari koje me nisu činile srećnom kako bih napravila prostora za zdraviji lični život. Mislila sam da bi bilo zabavno da napišem parodiju na njenu knjigu, pa sam napisala predlog i uzela agenta, ona ga je prodala jednom velikom izdavaču – a onda je moj metod NijeMiŽao počeo da živi svoj život. Sada postoji pet knjiga u serijalu koji je poznat pod imenom I za to me zabole vodiči, a nova knjiga stiže tokom 2023. godine.

Kakve ljude zamišljate dok pišete? Za koga ste napisali svoje knjige?

Ove vodiče pišem za svakoga kome je potrebna pomoć da se organizuje i motiviše, izgradi samopouzdanje, upravlja anksioznošću, rešava probleme, postavlja granice i kaže ne, između ostalog. Pošto su neobično nepristojni i smešni za ovaj žanr, imaju običaj da stignu do ljudi – kakva sam i ja – koji možda misle da im se ne sviđa ili im nije potrebna „samopomoć“, ali onda shvate da mogu da se povežu sa onim što pričam i pišem i da se pronađu u mojim pričama i pristupu. Svoj rad nazivam „Savetima za ljude koji mrze da im se govori šta da rade“.

Kako izgleda kad previše marite? Kako ljudi da procene da li previše mare ili ne?

Volim da razmišljam o vremenu, energiji i novcu kao o ložačkom budžetu. Trebalo bi da ih trošite (i štedite) na isti način na koji to činite sa svojim stvarnim novcem, pazeći da imate dovoljno da pokrijete najvažnije stvari i ljude u svom životu. Ja ovo zovem izrada ložačkog budžeta. Ako trošite previše vremena, energije i/ili novca, bićete prebukirani, preopterećeni i isceđeni. Tako znate da marite previše – ili možda marite za pogrešne stvari. U mojoj metodi NijeMiŽao (parodija na KonMari metod Mari Kondo), predlažem da se zapitate ne „šta donosi radost?“, kao što to čini Mari Kondo, već „šta vas nervira?“ Ako nešto spada u kategoriju „nervira me“, onda verovatno ne pripada vašem ložačkom budžetu. Naravno, postoje neke stvari koje moramo da radimo i ljudi sa kojima moramo da komuniciramo, iako u tome možda nećemo uživati, ali ako možemo da eliminišemo mnogo drugih „nerviranja“ iz svojih života, oslobađamo više vremena, energije i/ili novca koje ćemo potrošiti na drugom mestu i to olakšava nošenje sa manje zabavnim, ali neophodnim stvarima u životu.

U knjigama, između ostalog, govorite o sebičnosti. Postoji ispravan i pogrešan način da se bude sebičan. Kako da znamo koji je ispravan, a koji pogrešan način?

Ja to nazivam „dobrim sebičnim“ nasuprot „lošem sebičnom“. Dobro sebično je kada donesete odluku koja je najbolja za vas, ali je izvršite na način koji neće povrediti ničija osećanja. Uvek treba da budete što je moguće iskreniji i ljubazniji. Ako ne želite da idete na nečiju rođendansku zabavu jer vam se ne sviđaju njihovi prijatelji, možete samo reći: „Nažalost, ne mogu da stignem. Hvala na pozivu, nadam se da će biti zabavno veče!“ To je iskreno i pristojno. Ne morate da kažete: „Izvini, ne želim da dođem na tvoju zabavu jer mrzim da razgovaram sa tvojim prijateljima“. To jeste iskrenije, ali veoma grubo i verovatno će povrediti njihova osećanja. Moje opšte pravilo glasi: Ako će vam bilo koja odluka koju donesete pomoći VIŠE nego što će povrediti nekog drugog, onda je u redu. Ljudi moraju prihvatiti tu realnost i krenuti dalje. Sve dok ste ljubazni u vezi s tim, niste uradili ništa loše – ne morate da se osećate krivim i nemate za šta da se izvinjavate, tako da vam bukvalno „nije žao“, otuda i naziv moje metode NijeMiŽao (NotSorry Method).



Šta Vam pomaže kad se prišunja sumnja u samu sebe?

Prvo pitanje koje postavim sebi je: „Da li je ovo realno ili si samo umorna?“ Zato što sam s vremenom shvatila da kada imam loše mišljenje o sebi, svojim sposobnostima, svom talentu i slično, to je obično zato što sam iscrpljena. Slobodan dan od pisanja ili dobar san (ili oboje!) obično čine da sve izgleda bolje. Takođe, podsećam sebe da niko nije savršen. Mnogo sam se borila sa perfekcionizmom u svom životu i pisala sam o tome u svojoj knjizi You Do You. Od tada sam shvatila da je čak i osvajač zlatne olimpijske medalje retko kad savršen – i ako neko može da osvoji zlatnu medalju dok usput pravi neke greške, onda je verovatno sve što radim i više nego u redu.

Ljudi su obično dobri u planiranju, ali ne toliko i u pridržavanju. Kako da zaista ostvarimo i ispunimo zacrtane planove?

Jedan od mojih najkorisnijih saveta je „Lista stvari koje morate uraditi“. Kada uzmete svoju listu zadataka i rangirate sve stavke na njoj po hitnosti – na primer, šta morate da uradite danas? Onda radite samo te stvari, a ostalo ostavite za sutra. (Ovo nazivam „produktivnim odugovlačenjem“.) Mnogi ljudi postanu preplavljeni svojim listama obaveza i osećaju se kao da ne znaju odakle da počnu, pa ne rade ništa. Neki ljudi počinju tako što prvo rade „lake“ stvari, koje nisu nužno najhitnije. I dok je dobro precrtati nešto lako sa svoje liste, u stvari oduzimate sebi vreme za stvari koje zaista treba da se urade što pre… što znači da je veća verovatnoća da ćete kasniti sa svojim rokovima i obavezama, a to može dovesti do toga da budete pod stresom i da sebi otežate da bilo šta postignete. Ali ako sebi postavite jednostavno pitanje: „Šta je najhitnije?“, to će vam pomoći da suzite fokus na mnogo manju listu zadataka i sve postaje mnogo lakše za upravljanje. Osim toga, kada zaista počnete da precrtavate stvari sa svoje liste, osećaćete se dobro i obnoviće vam se samopouzdanje da se pozabavite i ostalim zadacima.

Šta biste voleli da ste znali na početku svoje karijere, a znate danas?

Kada sam bila mlada, osećala sam da moram da se trudim više, duže i bolje od bilo koga drugog samo da bih napredovala. Nikada se nisam opuštala. Iako sam postala veoma uspešna, osvrćem se na te godine i shvatam da bi bilo u redu da sam odvajala više vremena da se opustim, da zaista iskoristim dane odmora, da se ne teram da radim bolesna... Da sam to ranije shvatila, možda bih sebi uštedela nekoliko godina sagorevanja, a mislim da bi kvalitet mog rada ipak doneo mnogo uspeha. Ali opet, možda nikada ne bih napustila tu profesiju i počela da pišem vodiče I za to me zabole, koji su meni i milionima čitalaca širom sveta pomogli da postavimo mnogo zdravije granice, tako da je to bio pozitivan ishod svega.

Da li trenutno radite na nečemu novom?

Moja sledeća knjiga se zove Grow the F*ck Up: How to Be an Adult and Get Treated Like One. U početku sam želela da napišem knjigu za mlade kako da napreduju u svetu odraslih, ali su moji izdavači smatrali da bi čitaocima svih uzrasta mogli da koriste ovi saveti, tako da je ovo ponovo vodič za sve. Pun je strategija kako da budete zreliji i odgovorniji i da sebe smatrate odgovornim za svoje postupke i ponašanje – i objašnjava sve prednosti koje dobijate kada drugi ljudi vide da vam mogu verovati da ćete se ponašati kao odrasla osoba. Veoma se zabavljam dok je pišem. Nemam decu, ali osećam da mogu da razgovaram sa svim svojim čitaocima kao da sam njihova „kul tetka“, i nadam se da će ovaj pristup učiniti da svi izazovni delovi odraslog doba izgledaju zabavno i pristupačno.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 25